Истог дана рођени, истог дана погинули – прича о браћи Орељ која не блиједи

Два живота, једна судбина

Постоје приче које не припадају само једној породици, већ читавом народу. Таква је и прича о браћи близанцима Горану и Зорану Орељу (1974–1994), момцима који су све у животу дијелили – дјетињство, школу, војнички пут, ратиште и, на крају, судбину. Рођени су истог дана, а истог дана су и погинули 29. октобра 1994. године у борби „прса у прса“ , као дио састава 11. корпуса СВК,  један поред другог, бранећи своје саборце током операције „Штит ’94“ на крупском ратишту код Бихаћа, од стране припадника Армије БиХ. Њихов командант генерал-мајор Рајко Балаћ, погинуо је неколико дана касније 4. новембра.

Прошле су више од три деценије од њихове погибије, али за њихову мајку Иванку вријеме је стало оног тренутка када је сазнала да је у једном дану изгубила оба сина.

– Не могу да објасним шта ме још држи у животу. Ваљда Бог зна зашто сам остала – тихо каже Иванка.

Од Славонског Брода до избјеглиштва

Горан и Зоран рођени су 29. фебруара 1974. године у Славонском Броду. Тамо су завршили основну школу, а потом и Машинску школу. Њихов отац Предраг (Драго) радио је у „Ђури Ђаковићу“ на војном програму.

Почетком 1991. године, када су међунационалне тензије прерасле у отворено насиље, Драго је, како прича Иванка, био међу првим Србима који су претучени у Славонском Броду, заједно са својим рођеним братом, такође близанцем.

– Тукли су га тако да је био сав модар. Када је дошао у Инђију, људи га нису могли препознати. Изводили су га да гледа рођеног брата како копа раку и говорили му да призна ко наоружава четнике. Најтеже ми је било што га је тукао његов школски друг. До тада никада нисмо имали проблема, нисмо се ни по чему истицали – сјећа се Иванка.

Породица је била приморана да напусти свој дом. У Инђију су дошли јер је Драгин ујак живио тамо. Ни избјеглиштво није било лако – дјеци није призната завршена средња школа, па су морали још годину дана да похађају Машинску школу.

„Нису могли да сједе скрштених руку“

Док је рат бјеснио, близанци су све теже подносили чињеницу да су далеко од фронта.

– Стално су говорили: „Како нико не иде да помогне браћи у Хрватској и Крајини? Сви сједе по кафићима.“ Нису могли мирно да гледају шта се дешава.

Када је њихов стриц отишао у Јанковце код Винковаца, одлучили су да пођу за њим.

– Ми смо још кратко остали у Инђији, а онда смо и ми отишли. Од тог тренутка они су били стално на првој линији. Кући су долазили само да нас обиђу.

Убрзо су и Иванка и њен супруг постали дио војске.

 

Војнички пут

Пошто још нису били одслужили војни рок, пријавили су се у регуларну војску. Служили су у Сомбору, а потом били упућени на Косово.

Захваљујући препоруци једног команданта, враћени су да као инструктори обучавају војнике за руковање минобацачима, након успјешно извршеног задатка, позвани су у Бањалуку, гдје су као питомци Центра војних школа похађали обуку за млађе официре.

– Када је стигао позив за одлазак у Републику Српску, први су се јавили. Два пута сам успјела да их одговорим. Трећи пут нисам.

Када су трећи пут добили позив, гласали смо у породици.

– Њих тројица су били за то да иду у Бањалуку, само сам ја била против.

Посљедња ноћ

Послије скоро три мјесеца обуке, једне вечери питомци су изненада подигнути.

Речено им је да ће ићи само један од браће.

– Није било шансе. Рекли су: или обојица или нико.

Упућени су код Бихаћа 29. окотбра 1994 године, гдје је ситуација била изузетно тешка. У жестоком сукобу, тај исти дан, су Горан и Зоран са још неколико сабораца погинули.

Пали су један поред другог.

– Никада се нису раздвајали. Гдје је био један, био је и други. Такви су били читавог живота.

„Спасили су нам живот“

Годинама касније, војници који су служили са браћом Орељ подигли су спомен-плочу у знак захвалности.

Сваке године организују помен и позивају Иванку да дође.

– Не знам да ли бих то могла да преживим.

Вијест коју ниједан родитељ не смије да чује

Вијест о погибији стигла је тек два дана касније.

– Дошли смо у команду у Јанковцима. Видим неки метеж. Једна жена ми стално нуди таблету за смирење. Помислила сам: „Нешто није у реду.“ Синови се не јављају већ неколико дана. Онда је дошао мој Драго и рекао ми: „Погинули су.“

То су ријечи које ни послије више од тридесет година не може да изговори без суза.

Браћа су најприје сахрањена у Јанковцима, а касније су њихови посмртни остаци пренијети у Инђију.

Бол која никада није престала

Губитак синова сломио је читаву породицу. Иванка каже да од тада живи уз лијекове.

– Без терапије не бих могла. Не знам шта ме још држи.

Њен супруг Драго преминуо је прије осам година. Породица вјерује да је смрт била посљедица тешких повреда које је задобио током пребијања у Славонском Броду 1991. године.

– Никада се није опоравио.

Иако су дали највећу жртву, Иванка са горчином истиче да их је у Србији мало ко обилазио.

– У Републици Српској нас се сјете сваке године. Долазе њихове старјешине, саборци, Борачка организација. Овдје нико никада није дошао ни на гроб. То много боли.

Сјећање које траје

Да херојство браће Орељ не падне у заборав, њихови саборци, некадашњи питомци и припадници Центра војних школа Војске Републике Српске, основали су Клуб „Браћа Орељ“. До данас је више од 170 људи постало њихов члан, а чланска карта са бројем један свечано је уручена Иванки.

Њихови саборци памте их као честите, храбре и скромне младиће.

И пријатељ породице Мане Пешут не крије емоције.

– Долазили су код мене на праксу. Паметни, добри, поштени момци. Такву сахрану никада у животу нисам видио. Уз помоћ пријатеља желим да покренем иницијативу да једна улица у Инђији понесе назив по браћи Орељ. То је најмање што можемо за њих да учинимо.

Младост која је остала вјечна

Горан и Зоран Орељ имали су само двадесет година.

Вољели су фудбал, нису подносили неправду и вјеровали су да је дужност помоћи свом народу. Нису се раздвајали ни у животу, ни у смрти.

Њихову судбину можда је најбоље описао пјесник Василије од Семберије:

Истог дана, рођена су браћа,
истог дана гину код Бихаћа.
Српска земља била им је света,
имали су по двадесет љета.

Три деценије касније, за Иванку и даље не постоји дан када не помисли на своје синове.

– Родитељ може да научи да живи са болом. Али да га преболи – никада.

 

Новинарка Српског кола

Драгана Бокун