Јелена Ковачевић: Страдање
У издању удружења грађана Јадовно 1941. Београд – Бања Лука, из штампе изашла збирка песама Јелене Ковачевић, на тему Покоља, геноцида почињеног над српским народом у Независној Држави Хрватској.
ЗАВЕШТАЊЕ
За нама не плачите,
за њима закукајте и не престајте кукати.
За нас се помолите а за њих молите,
глас не затварајте и реч не испуштајте.
Чуће Господ а да ли ће услишити
ако се ви за опрост њима будете молили а нисте опростили?
Зарад љубави милост ће крвнику уместо крви пустити.
Бол у љубав да се разнесе ми ћемо се молити.
Када на гробовима нашим свеће запалите
знајте да џелатима нашим палите, у гробове наше убице су легле.
Нас Господ викну и ми се пробудисмо, из гробова без рана устадосмо,
имена наша запамтио је Господ.
Молите се и не престајте се молити,
нису они нас побили, они су себе уморили и у гробове затворили
да их Господ не види и име им не викне.
Из рецензије Боривоја Рашуа
Када се неко упути, у доба опште дезоријентације, посрнулости и слуђености које одликује дух нашег времена, странпутицом, без имало ризика да грешимо можемо рећи да се он налази на правом путу. Странпутица и то она духовна и уметничка некако највише се исказује у поезији, тој струни људског бића и свему оном што Поезија чини у духовном обликовању човека. Смрт је по себи страшна колико год природна била, а шта тек рећи о оним смртницима страдалницима који су уморени руком злочинаца какве свет и век не памте.
О страдању Срба од усташких зликоваца у јамама и логорима пропевала је од бола и туге Јелена Ковачевић на јединствен начин, међу осталим и зато што је документовала своје певање. Изгледа да није могуће певати о страдању а да и она која песнички пева и сама не страда. Певање и страдање боји и означава овај драгоцени запис Јелене Ковачевић који сам собом постаје и остаје део националне свести и памћења. Тако у завршној песми Страдања – Завештање Песникиња кроз стих „Бол у љубав да се разнесе ми ћемо се молити” изриче оно најбитније што одликује Српски народни етос чак и када је жртва у чије име, у чији помен на његовом моћном језику пева. Закључни дистих ове песме, али и целе збирке песама „Нису они нас побили, они су себе уморили и у гробове затворили да их Господ не види и име им не викне”, спада у крајњи домет и врхунац поетске речи.
На овом месту ваља утврдити да је то крајњи домет Поезије, а оно што не може Поезија може Бог. Богу увек преостаје најтеже и најважније. Песме: Испраћај, Поље, Прво и Друго писмо из Јасеновца, У јами и Над јамом, Тужбалица, Исповест, Причест и да још једном истакнемо песму Завештање чине чврсто увезани песнички венац који је исплела Јелена Ковачевић и положила га на небу испод Српских страдалника и новомученика исписавши на њему само једну реч, а ипак довољну СТРАДАЊЕ. Извештајно и пророчки певао је Алекса Шантић познајући Српску судбу „и гробови наши бориће се с вама”, тај пев допевава и наставља наша Песникиња Јелена Ковачевић.
Из рецензије Радинка Крулановића
Читајући Страдање, помислио сам да ли је Јелена након написаног остала нормална, (ма шта то значило), запитао сам се колико сам и ја нормалан након прочитаног, јер прочитано прогони страшним питањима: а гдје си био, Боже, зашто си, допустио сузе дјечије? Можда сам и под утиском питања да ли је након Аушвица могуће писати поезију? Трагајући за одговором, тражећи макар и сламку спаса, као да се наметнула Ничеова мисао „имамо умјетност да не би полудели од истине“. Па ово је дивно, (умјетнички) а онда одмах након тога сурова стварност са својом запитаношћу како смрт може бити дивна, како се не уплашити и обесмислити своју егзистенцију над дјечијим мртвим погледом. Да ли умјетност и поезија варају, или је њима нешто друго на уму?! И ова питања стоје пред Јеленом Ковачевић као и пред свим другим.
Туђе искуство ништа не помаже. Морала је она као и други проћи „преко трња до звијезда“. Није поезија навикла на спокојност. Ако је бити пјесник привилегија, онда морамо бити спремни на „вјечити немир“. Страдање и јесте сваким ретком немир, страшни немир свијета који се нашао у чуду из кога говоре молитве без умољења, и гласови које нико не чује. Одјекује, осана, осана, а осане нема.? Има ли наде, вјере, има ли смисла живјети, (пита се пјесникиња) док јаме још нијесмо окајали, окадили, опростили, заборавили, има ли…? Одјекује њен зов: Не дам, не дам човјека, не дам да свијет обесмисли убилачка рука, не дам да безнађе зацари и све стане у крај, тугу, тишину. Јеленина храброст и бојажљивст у исто вријеме су задивљујуће.
Њена храброст се огледа у томе што је спремна да се испријечи испред злочиначке руке и потури своју пјесничку ријеч као штит. У крајњем њена храброст се показује и у жељи да пјеснички одслужи опијело за убијене, питајући се са великим и оправданим страхом: Је ли достојна?
Из предговора проф. др Мире Радојевић
Посебно је важно пружање отпора релативизовању жртава, њихове бројности, националне припадности и властитих имена. Није случајно што су логорашима, где год да су били заточени, најпре одузимана имена, чиме су претварани у бројеве. Управо зато, значајно је свако име, јер се недужнима тиме враћа део отетог достојанства и често врло јасно образлаже разлог због којег су уморени.
Та потреба и дуг, треба рећи, вишеструки су: цивилизацијски, морални, национално-политички и научни.
Осим историјске науке, у томе може много помоћи и лепа књижевност, како проза тако и поезија, доказујући да сваки вид стваралаштва, научног или уметничког, има хуманистичку сврху у борби против зла. Штавише, књижевна дела лакше „продиру у душу“ од научних, потврђујући мисао Исидоре Секулић да је најбоља историја једног народа написана у његовој књижевности. Најзад, књижевност својим читаоцима шаље убедљивију етичку поруку, а на тврдње по којима и злочинци заслужују хришћански опроштај одговара подсећањем да услов опроштаја представља покајање.
Приложници:
Никола Адамовић
Александар Петровић
Јован Пјешчић
Дарко Кремић
Сузана Срндовић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Никола Кадовић
„Стање ствари“
Издавач: УГ Јадовно 1941. Бања Лука – Београд
За издавача: Момчило Мирић и Душан Басташић
Књигу можете наручити преко мејла:
kovacevicvj@yahoo.com
Преузето са: Јадовно
