Класификација архивске грађе у црквеној општини у Шибенику

У парохијском дому Српске православне црквене општине у Шибенику, директор Архива Српске православне цркве др Радован Пилиповић започео је сређивање архивске грађе Епархије далматинске.

Крајем протекле године започело је пописивање и евидентирање архивског наслеђа старе Епархије и данашње Митрополије далматинске, смештеног у просторијама црквене општине у Шибенику, а ради се о његовом значајном делу. Седиште саме Епархије временом се померало, пре Шибеника било је смештено у Задру, затим поново враћено у Шибеник где се, након свих дешавања у новијој историји српског народа, и данас налази. Иако се највећи део задарске грађе налази у Архиву у Задру, где је доспео након Другог светског рата, вредни записи из живота, прошлости, историје града Шибеника и знаменитих православних Срба ових крајева у облику матичних књига крштених и венчаних, деловодних протокола, књига инвентара и домовника вођених уредно и пажљиво, писаних краснописом сачувани су и у кутијама архива Епархије далматинске.

 

– Највећи део те архивске грађе смештен је у задарском Архиву и он је евидентиран, пописан и доступан истраживачима, а овај део који је под окриљем црквене општине, испоставило се, чекао је долазак стручњака и архивиста из Архива Српске православне цркве који ће га придружити архивском свету и будућим истраживачима прошлости православне и српске културе у Далмацији. Пре самог доласка наша очекивања су била врло оптимистична јер је у литератури доста писано о Шибенику. Подсетио бих ту на ону дивну књигу, невеликог обима, али значајну по садржају, а то је књижица проте Душана Кашића „Светли гробови православних Шибенчана“, где је он кроз портрете значајних личности из прошлости показао како је дисала православна култура, како се црквени живот овде савијао око неколико храмова; старе црквице Светог Јулијана, Успења Пресвете Богородице, Вазнесења Христовог, Светог Димитрија у суседним Коњевратима, и другим храмовима у Залеђу. Углавном, овде је живот некада бујао и Шибеник има један специфичан географски положај који је привлачио трговце, био је раскрсница путева. По Кашићевим речима ту су се увек стварале хеленско-јелинско- српска, словенска симбиоза на источном Јадрану. Баш због тога смо и очекивали да ћемо овде наћи архивску грађу која о свему поменутом сведочи – појашњава директор Архива Српске православне цркве др Радован Пилиповић.

 

 

Опширна архивска грађа вођена на латинском, италијанском, грчком, црквено-словенском и српском језику, приповеда о животу и присуству православља у овом граду на источној обали Јадрана и сведочи о административном богатству православног братства. Разгранатост по фондовима, речено речником архивиста, дели се на грађу Епархије, грађу црквене општине, сталешку грађу струковних удружења попут Српске земљорадничке задруге 19. века, Школе Јована Бована – касније Народне пучке школе од 1920. године, разни легати знаменитих свештеника попут проте Шушића, проте Константина Крстановића и све су то фондови који су у првој фази рада, пописа, идентификовани, класификовани и чекају систематизацију и аналитичко пописивање свакога предмета у неком народном периоду.

Допуњена збирка матичних књига

Директор Архива Српске православне цркве који је задужен за класификацију ових списа истиче важност архивског фонда Епархије далматинске, који је сачуван у континуитету од 17. века до данас.

– Архивска грађа је сачувана у различитој количини за свако од столећа, али већ како се примичемо 19. веку, она је доста свеобухватнија. Поред епархијских и парохијских докумената односи се и на разна просветна удружења и организације тадашње српске грађанске класе која је живела у Шибенику. У овим документима налазе се подаци о фондацијама добротвора попут Николе Милетића, Петра Ковачевића, Лазара Павковића и наравно Јована Бована који је, заједно са супругом, оставио своју имовину да се у Шибенику оснује српска школа, позната под именима Школа Јована Бована или Бованово заведеније. Јако је интересантно и лепо видети како је тај српски трговачки сталеж бринуо о просвети и није је одвајао од црквеног живота. Такође бих поменуо и Српску земљорадничку задругу чији записи датирају с краја 19. века, која је била активна између два светска рата, а ту је и свештеничко удружење још из доба Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Изузетно су важне финансијске књиге православне братовштине у Шибенику од средине 18. века до 1806. године. То су врло педантно вођене свешчице на италијанском језику које заиста бацају јако светло на друштвени аспект живота православних Шибенчана – наводи др Пилиповић, враћајући се на пример Јована Бована, једног од главних покретача културног, просветног и економског напретка далматинских Срба свога времена.

 

– Јован Бован био је врло успешан трговац који се, након преселења у Шибеник, активно укључио у живот српске заједнице и отпочео озбиљну хуманитарну делатност. Сав свој иметак, сву стечену имовину оставио је у хуманитарне сврхе, пре свега намењену финансирању отварања и рада прве српске школе у Далмацији и дома за сиромашне, а остатак је, осим дела који је оставио супрузи, поделио разним црквама и манастирима. Тестаментом је одредио уређење школе, где је предвидео обезбеђивање адекватне зграде, плату учитеља, као и новчану помоћ за сиромашне ученике. Бованова школа била је прва школа на народном језику у Далмацији, јер је до тада образовање Далматинцима обе конфесије било доступно само у италијанским школама. Отворена је 15. септембра 1807. године, месец дана након смрти Ане Бован, која се до последњих дана бринула о остварењу супругове жеље. То је један од примера великана који су, свакако, пре свега својим животом и делима задужили овај крај – наводи Пилиповић.

За кратко време, по Пилиповићевим речима, допуњена је збирка матичних књига.

 

– Јако је интересантно видети старе матичне књиге 18. века јер оне имају тај наративнији део, нису као ове данас где је све по рубрикама са најосновнијим подацима. У то време свештеник записује крштење као неку врсту приповести, као бајку типа: „Роди се дете, тога и тога. Крсти се због смртне нужде у кући не у храму, у зимско време. Дан је био такав и такав…“, где ви у тој нарацији видите да записивач нешто краде од свога времена и оставља неку поруку за будућност. Ту је и богатство језика. Део црквене администрације, не само матичних књига већ и финансијских списа, записа, вођен је на грчком, српско-словенском, на италијанском језику, нешто и на француском за време Наполеонове управе. Дакле читав 19. и 20. век су пружени овде кроз ове списе који су били на спрату изнад храма. Ми архивисти смо се сусретали са тим, радећи по различитим епархијама, да су звоници на црквама прави природни архивски депои, а то је на неки начин и усуд и европске хришћанске културе да се увек звоник и неки галеријски простор чувао за депоновање архивске грађе, па је тако и ова документација овде у Шибенику била негде изнад глава и свештеника и верног народа, чекајући време да се премести и буде доступнија. Доста изазова је пред нама, морамо одвојити и архивску од библиотечке грађе, а библиотечка грађа се показује као веома значајна и има тај епитет реткости, једног раритетства. Стара црквена књижница је пратила целу продукцију 19. века и може да стане „раме уз раме“, када се буде средила, са неким фондовима Матице српске у Новом Саду – додаје Пилиповић.

 

Архивистика је сегмент једне свести о значају писане речи, а ту свест о припадности једном организму треба јачати, појашњава Пилиповић додајући како архивску грађу која се данас налази у бројним храмовима, најчешће у неадекватним условима, што пре треба донети у надлежни епархијски центар. Управо због ситуације коју је православни народ у Хрватској, баш као и њихови сународници у БиХ, имао пре 30 година, када је одређена количина вредних списа, архивске и библиотечке грађе неповратно уништена, запаљена или покрадена, неопходно је сачувати сваки запис као сведочанство идентитета и постојања православног, српског народа на овим подручјима.

Преузето са: СРБИ.хр

 

Нема коментара

Напишите коментар