Ко нам је поделио Крајину? (Књижевност Милоша Кордића, из једног угла)

Када је својевремено, негде 1995/6 или, можда, 1997. године, Душан Иванић у својој књизи „Књижевност Српске Крајине“, којом је и номинално поставио нове темеље и оквире у именовању уметничког стваралаштва Срба из Хрватске, написао да је песник, приповедач, есејиста Милош Кордић „сам врх онога што је најбоље у песништву крајишких Срба“, створила се извесна забуна. С обзиром да се Иванићев књижевно-научни ауторитет тешко може довести у питање, о овој се изреченој чињеници почело детаљније размишљати и говорити у књижевном свету – било уметничком или научном.

Временом се све већи број књижевних ауторитета приклонио Иванићевом ставу, јер је и изучавање Кордићевог стваралаштва постајало обухватније. У периоду дужем од педесет година Кордић је објавио прегршти поезије, приповедака, прича, романа, есеја, етнографских записа и докумената, публицистичких текстова и сведочења… Због обима материјала који је настајао годинама у мајсторници Милоша Кордића великом броју поклоника писане речи није било могуће да све правовремено увиде, а није ретка ни чињеница да многи од њих/нас нису ни могли доћи до одређених дела.

Када је Иванић написао „најбоље у песништву крајишких Срба“ некако се, само по себи, подразумевало да је Кордић песник Баније као што је Јован Радуловић био песник Далмације.

Упркос чињеници да Кордић већ од почетка деведесетих живи у Београду, у једном новом сазвежђу и менталитетском окружењу, нема сумње да су тицала његовог литерарног стварања окренута пре свега према Банији и према Крајини. То се не може оповрћи!

Он Банију зна целу – зна све о њој и све из ње… У једном од текстова је, колико се сећам, па зато и парафразирам, записао да је Банија за Банијце, али и друге Крајишнике, „постала живо сећање“. Писао је о надалеко чувеним банијским шумама, у којима, за оне којима је мање познато, доминира храст (!) као о метафори или симболу једног дивног народа, који је данас расут од Јужне Америке, Аустралије, Канаде, па све до ледом окованог Исланда. Зато бих само накратко скренуо пажњу на храст – митско дрво које је из паганске нам вере пренето и у хришћанство, као благословени поклон и широко Божје давање. Можда су баш из тог „дрвета“ израсли наши велики савремени песници овог краја – Кордић, Никола Вујчић, Небојша Деветак, Мирко Демић… Још када се томе дода суседни Кордун слика постаје целовитија и јаснија.

Говоримо ли о темама које Милош Кордић третира у својој прози (али не мање и у поезији, записима, документаристици) видимо да оне сежу до давнина, до наших патријархалних породица и кућних задруга, преко Војне крајине, па до условно формиране ововремености (савремености). У центру свега је срце банијског и крајишког човека, његова мука и стеге, живот на неколико стопа „прљуше“, вечна беда, глад и крв… И смрт… Са такве земље се вероватно стално тежило одласку. Није, међутим, увек било како се мисли, бивало је и светлих тренутака у историји, али коначни одлазак је настао након последњег полома начињеног у Крајини и над Крајишницима.

Све то Милош Кордић зна – и Јасеновац, и Јадовно, и Мехино стање, а можда најбоље покољ живља Баније и Кордуна у православној цркви у Глини. Потресна песма Ивана В. Лалића „Опело за седам стотина…“, убеђени смо, односи се само на прво вече. А документа кажу да су биле три и да је баш тамо и баш тада на најзверскији начин побијено више од 1.700 људи. Зна Милош Кордић о томе све иако не може да сведочи, као што зна шта је остало од Баније и Кордуна након оних силних јама, а потом и паљевина кућа, после оних ђавољих ватруштина. Можда ово није добро место, али осећам потребу да кажем да су цела Банија и цели Кордун заклани.

Други аспекти његовог стваралаштва, психолошка продубљивања и прожимања, сагледавање човека и његовог смисла, есхатолошки односи, без сумње заслужују посебан, и обимнији осврт. Циљ овог текст је да покуша да сажме оно најважније о твораштву Милоша Кордића које нам је сада видљиво, и дато.

За неке теме одређена места и времена нису баш пригодна. Тако је и у овом случају, јер кад говоримо о Кордићу, Банији, Кордуну, Крајини (…) однекуд нам се наметеће та размеђеност крајишког простора. Па имамо хрватску Крајину и босанску Крајину! А у чему је разлика (?) – на Банији са једне стране реке је Двор а са друге Нови Град, на једној обали Хрватска Костајница, а на другој Костајница, на једној је Стара Градишка а другој Градишка… Обичаји и говори су идентични… Па се онда присетимо Бранка Ћопића и дијалога Николетине Бурсаћа са мајком: – Мајко, од данас више нема Бога!. Жена се прекрсти: – Бог с тобом, сине, па сви људи одавде до Лике знају да Бога има… И сад кључно питање – одакле је то „одавде до Лике“? Па ниодакле, јер су они већ и тада били у Лици, на крају и Ћопићева мајка је рођењем била Личанка. Питаћете се, вероватно, какве ово везе има са поетиком Милоша Кордића. Има, и те како има! А уверен сам да и Милош Кордић то зна! Дакле, сасвим јасно – велики су поделили најпре Крајину на два дела, а самим тим и народ, јер је Крајина сезала од Јадрана до Прњавора, источно од Бање Луке, а са севера од реке Купе до данашњег Босанског Грахова. Замислимо колики је то простор и колико српског народа у њему! Прва подела Срба почела је поделом Крајине… После се све одвијало као на филмској траци…

О томе и Милош Кордић пева, само пригушено, сетно и кроз замућене слике…

Са које год стране, дакле, покушавали да сагледамо досадашње литерарно стваралаштво Милоша Кордића неминовно ћемо доћи до јединственог закључка – да у том опусу нема подела у Бићу онога који га чини, бранећи тако и себе од других и друге од себе, а првенствено чувајући човека са свим оним што он јесте, његовим манама и врлинама и његовом суштином ма шта она у неком тренутку значила, и каква год била.

Кордић је на путу међу световима, нарочито у својој поезији. Два песничка света код Кордића постају једнообразност кроз хомогеност и садејство, одакле нас напаја сопственом изворношћу, покушавајући да нам дошапне да овај свет бива док не ухватимо бивство другог света.

Ту се, наравно, песма не завршава, она наставља да се шири и допуњује кроз читаоца и читаочево продужено писање, кроз емоцију искинуту из угла неког стиха…

Ђорђе Брујић

Преузето са: Банија онлајн