Кремена – пусто село и рај на земљи
Једно од села смештених на самом југу далматинске обале, у непосредној близини града Метковића, подељено на „Село” и „Бријег”, на Србе православце и Хрвате католике који су, како то обично бива, живећи подељени чинили малу заједницу вредних и радишних људи, данас је готово пусто село Кремена у саставу општине Сливно.
У неретвански канал, некада оскудан и не баш перспективан крај за живот и опстанак, пре више од 300 година Срби из Поповог поља у Херцеговини населили су горњи део села Кремена њима познатији као „Бријег”. На том месту, одакле поглед пуца преко мора све до полуострва Пељешац, подигли су 1862. године храм Светог Спиридона поред којег су, у долазећим временима, остављали своје земне остатке као неизбрисиви траг у вечности. По доступним подацима из 1948. године, на „Бријегу” је живело 157 православних Срба, већим делом презивана Кадијевић (101), док је преостало становништво носило презиме Кнежић. Живот једних и других, по причама наследника њихове лозе који нас одводе до Кремена, био је тежачки, скроман па и сиромашан, ослоњен на једину могућност преживљавања коју су имали – бављење сточарством.
– Наше старо село населила су само два презимена, Кадијевићи и Кнежићи, пореклом из Херцеговине. Кнежићи су дошли из Побрђа, а Кадијевићи из Завале. Овај крај населили су бежећи од турског зулума у Млетачку републику. Ту их је море затекло па су ту и остали, и овде се и данас налази наша старина. Живело се на шкртој земљи, на камену и уз море, па није било превише могућности за то доба. Крш који су затекли претварали су у комад земље на којој су гајили стоку и производили оно најосновније за прехранити се – појашњава нам Петар Кадијевић чија се старина, како то поносно истиче, такође налази у селу Кремена.
Средином 1950. године и крајем те деценије, становништво овог краја масовно се пресељава са мора, преко брда, на другу страну низ долину Неретве. У том периоду одвија се и претварање мочварног подручја у обрадиве површине па се и услови живота показују бољим и уноснијим обрађујући земљу низ долину Неретве.
– Људи су у то доба прво правили штале за стоку, потом куће, ишло се за земљом и бољим животом тако да су овдашњи становници из села Кремена насељавали у село Михаљ. Пољопривреда је постала главни покретач и гарант неког бољег живота. Већином се садила лоза, све су били виногради док се није кренуло са другим културама, поврћем и касније мандаринама. У Михаљу је тада била Основна школа са више од 100 ђака, док је данас и тамо један ђак који школу похађа у Опузену. Како је време пролазило ишло се ближе граду, ка Метковићу. Народ је гравитирао средини у којој се лакше могло доћи до посла, па су села остајала са све мање сталних становника. Нама су у Кременима остале старе куће, црква, гробови наших предака и успомене које нас нераскидиво вежу са овим селом у којем нико од нас данас више не живи – са сетом прича Петар који, иако рођен у Михаљу, Кремена осећа својим селом.
Од Кремена преко Михаља до Метковића
Седамдесетих година прошлог века у Михаљу је рођен и Мијо Кнежић. Након 40 година живота и његов животни и радни век пресељени су у Метковић где и данас живи са породицом. Како је изгледао Михаљ у то доба још је свеже у Мијином сећању.
– Живот у Михаљу је био прави сељачки, што би се рекло. Није било кафића и таквих места, па смо се као деца окупљали око направљених голова за фудбал. Становништво се бавило пољопривредом, прво виновом лозом а потом мандаринама од којих и данас живимо. Имамо засаде мандарина који су стари и по 50 година, и то је још једна оставштина наших предака. Сваком је свој крај, место из којег је потекао, увек најлепши и срцу најдражи, али ја слободно могу рећи да је овај наш крај Богом дан. Имамо море у близини, имамо Неретву, имамо плодно поље и плантаже мандарина по којима смо јединствени у држави. У односу на време када су наши стари досељавали ове крајеве, данас се много тога променило. Старе камене куће које су они с муком градили, у ово време су један бисер који нема цену. Иако су Кремена у међувремену остала пусто село, нису заборављена. Ми који смо емотивно везани за наше претке, поносни на њихов мукотрпну, тежачку али истрајану борбу за опстанком и преживљавањем, волимо сваки овај камен који су жуљевитим рукама довлачили, сваки овај камени зид у који су узидали део себе – прича нам Мијо док обилазимо пусто село на „Бријегу”.
Од бављења пољопривредом нису одустале ни новије генерације. Већина породица које данас живе у овим крајевима баве се узгојем мандарина, лимуна, пластеничком производњом поврћа. Неки од њих су старе куће у Кременима претворили у прави мали рај на земљи, са базенима, терасама са којих се пружа нестваран поглед ка мору, виноградима, маслиницима, двориштима у којима су лимун, нар, кактуси и медитеранске биљке, зачини, самоникли изданци. Но, да би се могло обнављати старине онако аутентично како ови људи једино и желе, треба добро засукати рукаве у пољу.
– Брат и ја, наше породице, и данас радимо заједно. Да не радимо много не бисмо могли ни опстати. Имамо око 4500 стабала мандарина и 13 пластеника. Посла је пуно, али зато ни у чему не оскудевамо. Људи мисле да је све то лако, дођеш и лопатом згрћеш плодове. Ми радимо током читаве године, сама берба мандарина траје од почетка октобра до краја децембра. Док су мандарине зеленије беремо их рукама, па је учинак већи него када плод сазри па беремо маказама. Просечан или добар радник дневно може убрати до 500 килограма воћа. Свака година је специфична и неизвесна, зависно од временских услова. Ми смо прошле године убрали око 22 тоне воћа док ће ове године, на истој површини, бити девет тона. Најважнији је квалитет воћа, од тога зависи и пласман на тржиште. Берба на плантажама је специфична због воде која окружује земљу. До засада се превозимо чамцима, убрано воће стављамо у чамце којима га возимо до обале, потом на палете и у камионе. Треба бити вичан том послу, посебно када се превози урод или механизација за обраду земље. Уз мандарине овде могу рећи да успева све, јер нам погодују и земља и клима. Зато, иако због деце и њиховог школовања живимо ближе граду или у граду, не одустајемо ни од села којем се враћамо, које обилазимо и обнављамо у складу са могућностима. Обновили смо храм, изградили капелу, ту су гробови наших предака и ово је све саставни део нас – детаљно Мијо упућује у начин живота људи који, ако живе на стеченим метковићким адресама, са поносом показују своје наслеђе у Кременима.
Иако су плантаже под воћем најчешће прва слика која заокупира онога ко крочи у долину Неретве, наши саговорници још су поноснији призорима које могу показати доласком у њихово село.
– Како је време протицало мењале су се и околности, другачији начин живота. Земља се више не обрађује мотиком и плугом већ савременом механизацијом. Тако и наше село сада има неке друге могућности, другачије потенцијале. Овде је море чисто, зрак је незагађен као у ваздушним бањама, близу смо Пељешког моста на који се пружа предиван поглед са сваког прозора и балкона. То нас у новије време чини препознатљивима, бар када требамо навести неку одредницу где се Кремана налазе. Дакле, некада је сточарство било једина могућност опстанка, преживљавања, док данас овде можемо да се бавимо и туризмом. Свеопшти тренд је да млађе генерације одлазе у стране земље у потрази за бољом егзистенцијом и другачијим начином живота, и на то се тешко може утицати. Ми се и даље трудимо да љубав према свом крају, према дедовини и очевини пренесемо на нашу децу. Ја имам три сина, два се баве пољопривредом, један је запослен у струци. Имамо своје пластенике, узгајамо парадајз, краставце, паприке, салату, блитву, лубенице, купусњаче, мандарине, сви радимо пуно па можемо рећи да солидно живимо. Наша мала заједница, тј. људи моје генерације који вуку директно порекло из Кремена, ишла је за бољим животом, бољим сутра, али не заборављамо ни своју дедовину, традицију и обичаје који су нам остављени у аманет. Храм нас окупља макар у време великих празника и храмовне славе, Светог Спиридона, али окупљају нас и они чија имена стоје на овим надгробним плочама јер то су наши корени, наша нераскидива веза са прошлошћу, корен лозе од које смо сви потекли. Њима смо дужни да не заборављамо и ове камене зидине које су ту остале, па иако овде више нико стално не живи, бар за време нашег животног века да долазимо, обилазимо и обнављамо колико можемо – емотивно приповеда и Чедомир Кнежић који поносно истиче чињеницу да сви његови директни преци почивају управо у овом месту, на сеоском гробљу Кнежића и Кадијевића.
Сви ови људи могли би сатима и данима причати о Кременима, Михаљу, долини Неретве која их је својом раскоши трајно везала за ове крајеве и начин живота по много чему другачији у односу на остале крајеве Хрватске. Обновљени храм, новоизграђена капела у близини гробља, парохијски дом каквим се многи не могу похвалити, само су неки од показатеља привржености и љубави према свом селу и прецима. Какви су домаћини, о хуманости и честитости људи овог краја, једнако би се много могло приповедати, али знају то најбоље они које је пут навео кроз долину Неретве, одакле су и ове године кроз бројне донације отишле на тоне њихових мандарина.
Извор: срби.HR
