Кудин мост – легенда о љубави и сећању на претке

У непосредној близини малог места Голубић на реци Крупи налази се један од најлепших, још увек добро сачуваних мостова у овом крају.

Сазидан у сухозиду, каменом од седре која се извлачила из воде, жуљевитим рукама старог Јове Јовуља Куде пре две стотине година, данас је један од заштићених споменика културе. Нестварна лепота крајолика, нетакнута природа, река Крупа и мост са дванаест лукова, раскошни слапови и седрене каскаде, само су неки од разлога зашто сваке године, нарочито у летњем периоду, на хиљаде туриста из свих крајева света, посети ово природно богатство подно Велебита.

Место на којем се налази Кудин мост, свакако није успутна станица до које се свраћа без трунке уложеног напора, или тек једна од природних лепота коју, пролазећи овим крајем можете запазити крајичком ока. У дубоко усеченом кањону тешко проходног краја, подно јужних падина Велебита, тече река Зрмања у коју се улива најдужа и најиздашнија њена притока, река Крупа. Управо на Крупи налази се Кудин мост.

Када се од Жегара крене ка Голубићу, путем који води уз најстарији православни манастир у Далмацији, Крупу, мало је тога што би сваког путника намерника могло да остави равнодушним. И таман када помислите да нема даље, наилазећи на зграду некадашње старе школе у Голубићу, открива се табла са ознаком за пут који води ка надалеко чувеном мосту.

За бројне туристе, љубитеље природе, авантуристе или радознале истраживаче крајолика, овај заштићени споменик културе свакако је атракција и изазов, али и успомена коју ће са собом понети тамо негде, у бели свет. На пут ка Кудином мосту упутили смо се вођени жељом да баш у том крају, где данас живи толико људи да их је лако на прсте избројати, упознамо и преостале наследнике старог градитеља Куде који, упркос тешким годинама у прошлости, и данас чувају и одржавају његову родну кућу, мост, старо стабло мурве (дуда) у дворишту, али и породично стабло на које су поносни.

Мирослав – Мишо Веселиновић није само мештанин Голубића већ и директни потомак Кудића, јер је Куде, градитељ моста, био његов чукундед. Живео је у засеоку Кудићи, звали су га Куде, али и Јовуљ, као „јаки Јово”, појашњава нам Мишо одмах. Након недавне смрти времешних родитеља, Мирослав данас живи сам у породичној кући, брине о неколико стотина грла стоке, али и одржавању моста који је и даље спона са давно уснулим претком. Вешто се опире у тврдњи да је једини мештанин који о мосту истински води рачуна, али зато прецизније појашњава зашто је мост некада био и важнији него сада.

– У та за нас сада већ давна времена, мост је био једина комуникација и повезница са Жегаром, Кистањама, преко моста се ишло на пијацу, гонила стока. Река се прелазила и због млина, чији се трагови данас тек назиру, у који је домаће становништво одлазило доносећи жито за брашно. Сада шашу и трску треба чистити и косити сваког лета, јер више нема крупне стоке као тада када су козе, коњи и мазге на испашама све јели и газили, трску, шевар и остало растиње. Више од двадесет година ништа се не обрађује, нико се тиме не бави и када трска и шаш нарасту, заустављају наносе песка, муља, порушена дебла. Тада, под притиском воде која се дигне и метар изнад моста, настаје озбиљна опасност од рушења и ми то настојимо одржавати баш из разлога да се не би све урушило – каже Мишо Веселиновић, скроман потомак градитеља Кудиног моста.

Саградио мост због девојке са друге стране реке

О легенди која се везује и за један други разлог настанка моста, причу која највише привлачи пажњу домаћих и страних туриста, о великој љубави двоје младих са супротних обала реке Крупе због које је јунак у чији спомен мост носи име, Јово Веселиновић Куде, кажу, саградио мост како би сватове повео по своју вољену Милију, Мишо као практичан, али и врло типичан примерак отреситог Далматинца, не воли баш пуно причати. Све ово првобитно наведено, много му је прихватљивије и приближније него подвиг направљен искључиво због љубави.

Радије би посведочио о пространом имању, међи и млину који су били у власништву његових предака и његовом данас, чији сваки метар и камен познаје као да је живео у том времену, него ли нешто чему, како каже, није сведочио па не може ни да потврди. Због тога нас упућује на своју најближу рођаку која ту живи, управо у авлији и кући где је рођен стари Јовуљ и која је, макар због година, могла мало више слушати и сазнати о тој поменутој причи.

Испред старе камене куће у којој је Куде рођен, старе више од две стотине година, причу о љубави ипак нам потврђује осамдесетогодишња Љубица Веселиновић, још једна од наследница Кудића

– Јовуљ Куде био је деда мог свекра, па је и свекар носио његово име. Ја сам дошла у ову кућу као снаха, али знам за ту причу која се пренослила са колена на колено, да је Јовуљ имао девојку са друге стране реке, да се нису могли састајати када вода надође, и да је због тога саградио тај мост. После, када је створио породицу са женом коју је волео, добио је са њом синове који су, исто тако, по девојке ишли на другу страну реке. О свему томе највише сам слушала од мог покојног свекра, и ко је била жена и из ког села, али се ето годинама све то некако и заборавило – са осмехом нам приповеда бака Љубица.

Од директне лозе тих Кудића, Љубица и Мишо су једини наследници који данас живе у Голубићу. Има их још, каже Љубица, али су сви расути по белом свету и најчешће долазе накратко, када им прилике и животне обавезе то дозволе. Док Мирослав одржава мост, Љубица настоји да одржава стару кућу, двориште и то стабло мурве које је засађено још док је Јовуљ био жив, можда чак и његовом руком. Поред њене куће, неасфалтираним путем који води ка стази до моста, свакодневно прође на десетине или стотине туриста, нарочито у летњем периоду, како би видели то чудо од градње које је прославила управо прича о љубави. Волела би, каже, да на табли са именом стоји: „Јовуљ Куде саградио. Мирослав Куде чува од заборава”.

– Не зато што би то било коме нешто посебно значило, већ зато што то тако и јесте, па да се зна. Свакога лета он тамо чисти шевар, коси и крчи то растиње и коров да вода не однесе мост. Да није њега и мост би одавно пропао, а колико људи само у сезони дође да се диви тој лепоти – каже Љубица.

Привлачи и туристе

Трагом тих људи и ми смо кренули. Планинском или козијом стазом, како се то народски чешће каже, кроз растиње и камење, низбрдицом до кањона стиже се за нешто мање од пола сата хода. Кањон Крупе и долина где је смештен Кудин мост идеално су место за једнодневни излет, одсуство сваког вида цивилизације и сједињавање са нетакнутом природом, па уз јединствен примерак градње, раскошне слапове, седрене каскаде, миран ток реке и цвркут птица, једноставно не можете остати ускраћени за осећаје дивљења и спокоја истовремено.

Лето је већ увелико почело па је и број туриста, из дана у дан, ка мосту већи. Једна група од петнестак жена нашла се испред нас. Чинило се да им сва опрема у виду модерне технологије није довољна да забележе сваки детаљ који им се указао као призор пред очима. Једна од њих, Вероника, бољи познавалац језика од осталих, поделила је са нама утиске о доласку.

– Ово место је феноменално. Ја сам то већ једном обишла, па сам помислила како би било лепо показати га и осталим нашим земљацима из Чешке. Сада смо ту са групом од петнаест жена, уживамо у овој лепоти и све око нас је предивно – каже Вероника.

На питање да ли су и оне чуле за причу о љубави која се везује за настанак овог моста, каже како нису знале пуно о томе али да је, чак и у данашње време, увек добро веровати у лепе ствари.

– Прочитале смо нешто о томе, али не знамо колико је то истина. Наравно да је сваки гест из љубави увек леп и за похвалу, јер у животу имамо различите препреке и морамо увек учинити све што је до нас да их превазиђемо – поручује гошћа из Чешке.

Ретки су они који су прешли преко 109 метара дугачког моста а да, бар на тренутак, нису помислили колико је љубави и упорности морало бити уграђено у стварање овог јединственог споменика културе. За Веселиновиће и остале мештане села Голубић, мост је симбол љубави и везе са прецима. Оно што је свима заједничко засигурно су најлепше успомене које ће понети са овог места, о лепоти природе која не умире и тој правој, истинској љубави која не зна за границе.

*Овај текст је настао у склопу пројекта „Ту гдје живимо“ који је подржао Фонд за потицање плурализма и разноврсности електроничких медија Агенције за електроничке медије.

Извор: срби.HR