Линта: Никада не смијемо заборавити нити опростити страдање српске дјеце у дјечјим логорима у Сиску и Јастребарском

Предсједник Савеза Срба из региона Миодраг Линта истиче да никада не смијемо заборавити нити опростити страдање српске дјеце у концентрационим дјечјим логорима у Сиску и Јастребарском у НДХ. Данас је празник Свете дјеце мученика јастребарских и сисачких. У питању су српска дјеца која су страдала у усташким логорима током Другог свјетског рата. Одлуком Светог архијерејског сабора Српске православне цркве зз 2022. годину они су проглашени за свете, а њихов спомен се обиљежава сваког 13. јула.

Дјечји логор у Јастребарском је основан у јулу 1942. године. Према подацима Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача НР Хрватске кроз логор је прошло 3.336 дјеце, углавном са Козаре, док је најмање 768 њих званично умрло за непуних мјесец и по дана. Истраживач Драгоје Лукић наводио је и већи број жртава, истичући да је страдало више од хиљаду дјеце. Логор у Јастребарском је затворен након што га је 26. августа 1942. године заузела Четврта кордунашка бригада НОВЈ.

Дечји логор у Сиску je отворен 3. августа 1942. године, када је доведено око 1.300 дjеце из логора Млака и Стара Градишка. У Сисак је, од августа до краја октобра 1942. године, доведено више од 7.000 српске дјеце углавном са Козаре, али и са Баније, Лике, Кордуна и Славоније. Од 3. августа 1942. до 8. јануара 1943. године, када је логор престао са радом, животе је изгубило око 2.000 српске дјеце узраста од колијевке до петнаест година.

У Хрватској од доласка Фрање Туђмана на власт 1990. године до данас траје процес рехабилитације усташког режима и геноцидне НДХ. Један од многих доказа јесте срамно негирање великодостојника Католичке цркве у Хрватској али и већинског дијела хрватске јавности да су у Јастребарском и Сиску били логори за дјецу у Другом свјетском рату већ истичу да су питању била тобоже прихватилишта.

Међутим, свједочења људи који су ослобађали логор Јастребарско, као и дневник Диане Будисављевић најбоље потврђују да је у питању било логор а не прихватилиште. Поред тога, хрватска историчарка Наташа Матаушић је у свом докторском раду на тему „Диана Будисављевић и грађанска акција спасавања дјеце жртава усташког режима“ јасно навела како се није радило о „прихватилиштима“, већ о усташким логорима за српску дјецу.

У Београду 13. јул 2026. године

Информативна служба
Савеза Срба из региона