Микица Илић: Ходочашће на два грдна српска губилишта

„И свуда гдје је српска душа која,

Тамо је мени отаџбина моја,

Мој дом и моје рођено огњиште.“

(Моја отаџбина, Алекса Шантић)

У временском размаку од свега недељу дана посетио сам два грдна српска губилишта: Косово и Метохију и Лику и Далмацију. Сличности и паралеле између ове две изгубљене српске земље су бројне и болне: живот у окружењу које не гледа благонаклоно на Србе, одсељавање становништва у централну Србију или иностранство, мали проценат повратника, недостатак запослења и могућности за приватан бизнис, негативан природни прираштај… На Косову и Метохији, као и у Лици и Далмацији, још само тиња нада да се српско име неће заувек угасити, али сурова свакодневица говори сасвим супротно. Ако се Србија као матица не буде озбиљније бавила овим питањем, бојим се да ћемо на крају сви живети у Београдском пашалуку.

***

На Косово и Метохију смо кренули уочи Видовдана, као гости српских домаћина и монаха из Косовског Поморавља. Град Сремска Митровица већ годинама одржава присне односе са тамошњим локалним властима. Узвратне посете са Сремском Митровицом су постале традиција. Близу две и по хиљаде Срба, у тринаест села Косовског Поморавља, имају своју самоуправу у општини Ранилуг.

Нас осморица смо кренули у два аутомобила и предвече стижемо у манастир Драганац, надомак Гњилана. То је једина активна монашка обитељ у целом Косовском Поморављу. Драганац је подигао Свети кнез Лазар Хребељановић, давши му име по својој ћерки Драгани. Кнез Лазар је рођен у оближњем месту Прилепцу, где још увек стоје на једном узвишењу остаци његовог двора. У изворима се Драганац први пут помиње у даровници кнеза Лазара 1381. године, као метох манастира Раванице.

Крајем XIX века манастир је генерално обновљен. Међутим, након Другог светског рата у манастиру је живео само старац Григорије Рус. Након његове смрти, Драганац је сасвим опустео, и у њему је једно време било смештено сиротиште. Почетком 2000-их година игуман Кирило из Високих Дечана је обновио Драганац, којим је управљао наредних дванаест година, али је напослетку био приморан да напусти манастир, зато што је остао одан прогнаном владици Артемију. У прогонству је бивши игуман Драганца умро 2023. године, као схимонах Урило. На игуманском месту оца Кирила је заменио 2011. године игуман Иларион (Лупуловић), потоњи епископ новобрдски, који је наставио са обновом манастира. Садашњи игуман Драганца је отац Јустин.

Игуман нас дочекује и даје нам благослов да останемо две ноћи у манастиру. Потом се смештамо у пространу собу са десетак лежајева у поткровљу конака. Одлазимо на вечерње богослужење, а затим у трпезарију, на вечеру. На менију је пасуљ на води, хлеб и салата, јер је тренутно Петровски пост.

Након вечере помажемо монасима око чишћења кромпира и лука. Нас двојица перемо на чесми залеђене пакете пастрмке за сутрашњи ручак, јер за Видовдан долазе бројни гости.

Манастир Драганац лежи у једној удолини, између два брда. Окружен је столетном шумом. Од раног јутра се може чути умилни пој птица. Испред манастирске капије је чесма са извором лековите воде. Нигде нисам видео тако лепу природу у околини манастира, као у Драганцу. Сам манастир је лепо уређен, иако је још увек у изградњи. Дозиђују се конаци за госте. Храм Светог архангела Гаврила је мали да прими све ходочаснике. На празник Источног петка у порти манастира се одржава велики сабор. На манастирској економији се производи: поврће, сир, јаја, мед, восак, тамјан, дрвени крстови…

Након завршетка посла у кухињи, монах нас части слатком лубеницом. Не одлазимо на починак, већ седамо у аутомобиле и крећемо пут села Великог Ропотова, где се сутрадан одржава централна свечаност прославе Видовдана. Тамо се сусрећемо са старим познаницима, од којих су неки били гости претходних година у Сремској Митровици. Домаћини нам не дају да платимо ниједан рачун у летњим баштама дуж главне улице. Свима је драго зато што им на Видовдан долазе гости из уже Србије, јер они, као и сви Срби који силом прилика живе ван граница Србије, више воле отаџбину, него ми који живимо у њој.

Одмах ми пада у очи мноштво деце која весело шетају главном улицом, претвореном у корзо. Напросто све ври од малишана. То ме подсећа на детињство и некадашње сеоске славе, које су биле нешто најлепше у мом одрастању, а сада су готово замрле. Дуж главне улице, на тезгама се пеку пљескавице, продају играчке, кокице, слаткиши и друге ђаконије. Домаћини ми причају да према статистици Косовско Поморавље има највећи природни прираштај у целој Европи. Има много породица са четворо и више деце. У оближњем селу Пасјане чак постоји и породилиште. Драго ми је због овдашњих Срба, јер су схватили како се једино можемо одржати на Косову и Метохији, али сам жалостан због свих преосталих Срба у Србији, Републици Српској и Црној Гори, који још увек то не схватају. Након дивно проведене вечери, враћамо се у манастир Драганац, на починак.

Ујутру устајемо рано, спремамо се и полазимо пут манастира Грачанице, на литургију. У порти манастира се тиска преко хиљаду душа. Ипак, двориште је толико велико, да делује полупразно. На улазној капији, са унутрашње стране вијори се велики барјак са четири оцила, застава Српске православне цркве. Државна застава Републике Србије овде, нажалост, још увек није допуштена. Даће Бог, па ће се и то променити.

Манастир Грачаницу је подигао Свети краљ Милутин 1315. године. Саборни храм, изграђен у српско-византијском стилу, посвећен је Успењу Пресвете Богородице. Надалеко је чувен живопис храма, нарочито фреске краља Милутина и краљице Симониде. Данас је Грачаница женски манастир у којем живи двадесетак сестара. Налази се на списку Унескове Светске баштине, као угрожено културно добро, заједно са Високим Дечанима, Пећком патријаршијом и Богородицом Љевишком.

Одмах на улазу у манастир сусрећемо познанике из Сремске Митровице који су дошли синоћ и преспавали у аутомобилу, на паркингу. Један опозициони политичар шепури се са својом свитом дуж порте, али нико не обраћа пажњу на њега. Нико му, чак, ни не прилази да се поздрави или фотографише. Након пар кругова, разочарано одлази. Одрадио је оно због чега се појавио, виђен је, и нема времена да сачека почетак богослужења.

Отпочиње литургија коју служи десетак епископа, свештеника и ђакона, на бини, испред Милутиновог храма. Када наступи време причешћа, свештенослужитељи силазе са путирима међу народ, да би лакше причестили велики број људи. Ипак, то са собом носи ризик да се Тело и Крв Христова проспу, јер се људи гурају, нарочито неке старије жене.

Ја се обретох на пар корака од епископа познатог по свом тврдоглавом, упорном негирању броја српских жртава у Јасеновцу, за шта никада није имао благослов СПЦ. Владика стаде да причешћује све редом, окрећући се у круг, око себе. Притом свима понешто замера, док их причешћује. Мом сапутнику који је оборио поглед, замера што га не гледа у очи. Као да су у кафани, па треба да се куцну и наздраве. Причасник је бесан и касније ми прича да је мало недостајало да се окрене и оде. Мени несмирени владика замера што сам прекрстио руке на грудима. Каже ми љутито: „Где си то видео!? Је л’ код Руса!?“ Истина је, пак, да ја никада нисам био у Русији. А скрштене руке на грудима држе сви верни у мојој епархији, док се причешћују, да не би, не дај Боже, преврнули путир. Одједном нервозног владику закачи нека жена, и њему испаде из кашичице Тело и Крв Христова на камен којим је поплочана стаза. Владика одмах додаде путир ђакону који је све време ћутке стајао поред њега, клекну и полиза све што је пало на камен. Тако, барем на трен, задоби моје дубоко поштовање. Неки од верних остадоше у чуду, јер не знају да такав поступак налажу црквени канони, ако испадне причест на под.

Сутрадан, у Високим Дечанима, сусрећемо истог епископа у храму, где служи литургију. На проповеди прича о свему и свачему, напослетку о књижевнику Бранку Ћопићу, који је, по њему, био велики православац. Ја се окрећем себи и молитви. „Јесте, јесте, био је велики православац, јер је у једној својој књизи поменуо Богородицу Тројеручицу!“, дере се владика. „Био је већи православац, него сви ови намргођени Срби!“, додаје, падајући у ватру. Трудим се да ништа не чујем. Ипак, не могу а да се не запитам: Чему овакво искривљавање стварности? Ћопић јесте био велики писац, али је био комуниста и партизан, напослетку самоубица. Где је онда ту хришћанин?

Присећам се посете Грачаници на Видовдан, пре четири године, када смо свратили на путу за летовалиште Саранду, у Албанији. Моја супруга је била преплашена, јер су са нама била деца, али када смо, после непријатног сусрета са припадницима РОСУ на аутопуту, коначно ступили у манастирску порту, њен страх је наједном нестао и преплавила је велика радост. Била је у Грачаници по први пут, и осетила је светост места на којем смо стајали. Цело поподне смо провели у манастиру, одмарајући се и разговарајући са Косовцима који су дошли у Грачаницу да прославе Видовдан. Напоље, на кружном току, код бисте Милоша Обилића на коњу, урлали су неки пијани, обесни младићи, који су се пењали на споменик и певали. Мој саговорник из Пасјана ми је тада рекао: „Ето, овакви дођу ујутру на Видовдан, напију се, праве свакакве глупости цео дан и увече оду својој кући. А ми остајемо овде да живимо…“ Било ме је тада стид туђе срамоте.

Овога пута нема много изгредника, јер косовска полиција хапси за најмању ситницу: због мајице са националним обележјем, српске заставе или родољубиве песме. Тако су ухапсили вођу групе из Београда, зато што су његови сапутници обукли црвене, плаве и беле мајице, без икаквог натписа. Тако албанске власти показују своју (не)моћ над Србима.

Ја се сликам испред споменика Милошу Обилићу. Телефон је у рукама случајног пролазника. Он ме наговара: „Подигни три прста!“ Смејем се и подижем три спојена прста, а албански полицајац удаљен педесетак метара, трчи према нама и виче: „Еееј!“. Србин ми каже: „Немој да га гледаш. Окрени се и иди својим путем.“ Тако и радим. Мали, мршави полицајац одустаје од потере. Вероватно је и њему мука од свега, и једва чека да се заврши данашњи дан.

Након литургије, у манастирској порти деле постан ручак: хлеб, рибу, кромпир, пребранац, салату, лиснато тесто… Са бине читају имена мајки четворо и више деце, којима се додељује Орден “Мајка девет Југовића”. Мноштво младих жена, са нескривеним поносом и радосним осмехом, излази на бину да прими орден Епархије рашко-призренске. Златни орден добија десет мајки које су родиле петоро деце, а Сребрни орден четрдесет две мајке са четворо деце. Још само деца одржавају пламичак наде да се српско име неће сасвим угасити на Косову и Метохији. Свака друга нада је одавно потопљена.

У кафанама преко пута манастира се србује и пева, уз ракију и мезе. Нас двојица седимо у башти једног локала и пијемо кафу и ракију. Поред манастира, путем за Приштину, пролазе аутомобили из којих нас стрељају непријатељски погледи. Шљивовица је одлична и мој сапутник је хвали младом конобару, који вели да је то његова ракија. На поласку сапутник купује једну литру, да барем тако помогне младом произвођачу, и обећава му да ће га позвати на наредни сајам ракије у Сремској Митровици, који се одржава на јесен. Када сви оду кући, овдашњи Срби остану сами и заборављени до следећег Видовдана. Зато им је неопходна подршка, макар и на овај начин.

Седамо у аутомобиле и полазимо пут Газиместана, где ће се служити помен косовским мученицима. Једва некако проналазимо место за паркирање поред аутопута. Крај нас пролази аутомобил из којег нам показују средњи прст. Смејемо се. И то је одраз (не)моћи домаћина. Улазимо у спомен комплекс који чува велики број припадника косовске полиције. На улазу нас детаљно претресају. Траже заставе, мајице, беџеве, грбове и друга национална обележја. Испред високе, четвороугаоне куле скупило се неколико стотина ходочасника. Сасвим мало! Данас, на Видовдан, цела Србија би требала бити на Косову Пољу.

Свештеници служе парастос. Вијори се тек неколико застава са иконом Исуса Христа. Једино је та застава данас допуштена на Газиместану, али цензори су се дебело преварили. У време Косовског боја није ни постојала српска тробојка, али је зато сваки свети ратник носио у срцу икону Исуса Христа.

У даљини назиремо Муратово турбе, место на којем се прославио Милош Обилић. Размишљам колико је крви прогутала ова питома, лепа земља која нас окружује и делује тако невино.

Када се помен заврши, спонтано креће песма из стотина грла. Око мене су све млади људи. То ме радује и даје ми наду да ће пламичак који тиња једнога дана прерасти у ватру. Све време нас снимају дронови који лете изнад наших глава. Сликамо се испред „Кнежеве клетве“:

„Ко је Србин и српскога рода,

а не дошо на бој на Косово,

не имао од срца порода,

ни мушкога, ни девојачкога,

од руке му ништа не родило,

рујно вино ни пшеница бела,

рђом капо док му је колена.“

Због безбедности нам не дозвољавају да се пењемо на врх куле, одакле се пружа величанствени поглед на цело Косово Поље. Прошли пут сам био на пиргу, али сада нас је превише и вероватно би се створила велика гужва. Једна група младих је сакрила српску заставу приликом претреса на улазу. Сада је развијају и певају. Дрон их све време снима.

Након сат времена крећемо пут капије, где нас опет чека полиција. Осећамо понос, бес и тугу, смешане заједно. Били смо пар сати у жици, окружени јаким полицијским снагама, као да смо у концентрационом логору.

На излазу хапсе седамнаест младића који су узвикивали: Косово је Србија! Успели су да их идентификују помоћу снимака са дронова. Касније слушамо да су сви пуштени, уз кауцију од петсто евра. На суду се, наравно, нико од њих неће појавити и кауција ће пропасти. Заправо, то је новчана казна за изречену мисао да је Косово срце Србије.

Након целог дана проведеног у Грачаници и на Газиместану, враћамо се у манастир Драганац. Присуствујемо вечерњој служби и седамо за посну трпезу. У манастирској продавници купујем житије Светог Пајсија Светогорца. Књига је прилично скупа, али то је начин да дам скромни прилог за манастир. Сутрадан, пред повратак кући, скупљамо новац који прилажемо манастиру, у знак захвалности за гостопримство.

Након трпезе поново одлазимо у Велико Ропотово, где се одржавају Видовданске свечаности, уз богат културно-уметнички и спортски програм. Задржавамо се мало дуже у разговору са познаницима и пријатељима, а потом се враћамо у Драганац на починак.

Чим смо изашли из аутомобила, видимо да је улазна капија затворена. Плашимо се да је закључана и да нећемо моћи да уђемо у манастир, али железна капија је само затворена, без закључавања. Исти случај је и са конаком у којем спавамо. Касније размишљам о томе да сам, ето, две ноћи преспавао на Косову и Метохији у незакључаном конаку, док ми је стан у Сремској Митровици закључан и по дану, а камоли ноћу. Додуше, није на целом Косову и Метохији исто. У Призрену смо слободно шетали градом, док смо у Пећи и Дечанима остали у минибусу, без излажења напоље. Рекао бих да је по Србе много неповољнија ситуација на Метохији, него на Косову.

Сутрадан ујутру пакујемо ствари које остављамо у аутомобилима, на манастирском паркингу. Потом седамо у минибус који нам је дала на коришћење председница општине Ранилуг. Наиме, први дан по доласку у Косовско Поморавље, замолили смо да нас неко одвезе у Високе Дечане, јер није сасвим безбедно да тамо идемо са српским таблицама. Домаћини су нам понудили општински комби и возача Албанца који је запослен у општинској управи. Тако ће нам путовање од неких стотину тридесет километара бити сигурније.

Након два и по сата стижемо пред капију Високих Дечана. На улазу нас легитимишу војници КФОР-а, који чувају манастир од јуна 1999. године. Двадесет шест година од завршетка рата, Високи Дечани су последњи српски манастир под заштитом КФОР-а, јер све преостале манастире већ десетак година чува косовска полиција. То најбоље говори у каквом окружењу живе дечански монаси. Један војник Македонац нам задржава лична документа. Високе Дечане чувају војници под италијанском командом. Састав је мешовит, јер има аустријских, словеначких и молдавских припадника. Кажу да су италијански окупатори спасили манастир од Албанаца и током Другог светског рата. Без заштите КФОР-а манастир би тешко опстао, јер су Високи Дечани били честа мета напада албанских екстремиста.

Манастир Високи Дечани је задужбина краља Стефана Дечанског и његовог сина, цара Стефана Душана. Подигнут је између 1326. и 1335. године. Саборни храм је посвећен Вазнесењу Господњем. Изграђен је у рашком стилу, уз примесе романоготичке архитектуре.

Улазимо у препуни храм, али литургија је већ при крају. Мислили смо да почиње у девет часова, али је почела барем сат времена раније. Након причешћа, храм се постепено празни. Стојим у реду да целивам отворени кивот у којем леже чудотворне мошти Светог Стефана Дечанског. Један свештеномонах стоји крај кивота и помазује нас јелејем. Потом седим у тишини храма и молим се. Када отворим очи, црква је готово празна. Само један босоноги малишан радосно трчи до кивота са моштима свеца и назад, до стасидија у којима седе његови родитељи. Дете своју искрену радост изражава грленим смехом. Свима нам је пуно срце док га посматрамо.

Крећем у обилазак величанственог храма, чија је архитектура јединствена у целом српском, средњевековном градитељству. Ништа мање по чувењу нису ни фреске на зидовима храма, чија је лепота ванвременска. Према речима стручњака, „дечанске фреске су један од највреднијих примера тзв. ренесансе Палеолога у византијском сликарству“. Целивам саркофаг са моштима Свете Јелене Дечанске. Потом излазим напоље и палим свеће.

У продавници сувенира је гужва као на пијаци. Десетине људи стоји у реду и држи у рукама корпе попут оних из супермаркета, у жељи да купе некакву ситну успомену. Не знају да су праве успомене бесплатне. Зато одустајем од чекања, јер је времена сасвим мало.

На великој тераси је постављено послужење: кафа, ракија, хладна вода, топло пециво… Преко стотину људи седи на широким, углачаним клупама, за масивним, дрвеним асталима. Мноштво верног народа стоји у манастирској порти. Питам се одакле су сви ови људи дошли, и како су пристигли овамо. Изгледа да ниједна опасност и препрека није јача од призива Светог краља Стефана Дечанског.

Након послужења устајемо да начинимо неколико заједничких фотографија. Прошли пут када сам походио Високе Дечане, причестио сам се на литургији. Овога пута то нисам учинио, и сад ми је жао због тога, али даће Бог неку другу прилику.

Збирка рукописних књига Високих Дечана по значају и богатству је одмах иза хиландарске библиотеке. Дечанска обитељ поседује 24 хектара земљишта, које је дуго времена било предмет спора са албанским властима, али је напослетку враћено манастиру. То је само један мали део поседа од 700 хектара, које су манастиру одузеле комунистичке власти 1946. године.

Седамо у минибус уморни и срећни. На повратку се возимо другим путем, преко Призрена, где ћемо направити дужу паузу.

Излазимо из аутобуса у центру града. Река Бистрица и њени мостови деле прелепи Призрен на два дела. Пре рата су овде живели скупа Албанци, Горанци, Турци и Срби којих је било чак десет хиљада. Сада их је свега десетак, заједно са свештеником и његовом породицом. Ту су још и малобројни ђаци Богословије Светог Кирила и Методија и њихови професори, као и монаси из оближњег манастира Светих Архангела.

Прво одлазимо пут храма Богородице Љевишке, али црква је закључана. Стојимо испред свете богомоље, опасане бодљикавом жицом и решеткама. Љевишка је у Србији, на робији, баш као и десетак Призренаца који овде чекају кончину.

Обилазимо око прелепог здања, фотографишемо се, кад, одједном ниоткуда, појављује се младић који нам назива Бога и откључава храм. И ова врата су нам се отворила. Из кућице излази албански полицајац који чува богомољу. Распитује се ко смо и какве су нам намере, али момак који нам је откључао храм говори му да је све у реду. Улазимо унутра и побожно стојимо пред чувеном фреском на трећем ступцу јужног брода храма, на којој је насликана Богородица Елеуса и Христос Хранитељ. Ова фреска по својој лепоти надмашује све што сам икада видео у животу.

Црква Богородице Љевишке је некада била главни призренски храм, посвећен Успењу Пресвете Богородице, у којој су столовали епископи. Обновио ју је Свети краљ Милутин 1306. године. Храм има пет купола изнад брода цркве и спољну припрату, над којом се уздиже двоспратни звоник са две бочне капеле. Љевишка је много страдала од албанских сепаратиста, нарочито у Мартовском погрому 2004. године, када је храм запаљен.

Потом одлазимо до катедралне цркве Светог Ђорђа у центру Призрена, која је изграђена 1887. године, као нови саборни храм Епархије рашко-призренске. У порти се тиска мноштво знатижељника. И овде нас легитимише полиција и задржава личне исправе. Улазимо у храм који је огроман и прелеп. Његова величина и раскош говоре о бројности и богатству српске заједнице која је некада овде живела.

У порти, на стази која води до палионице свећа, сусрећем младог свештеника Јована Радића, пароха призренског. Усред гужве, врућине и буке, он успављује најмлађе дете. Поздрављам га. Отац Јован овде живи са вишечланом породицом. Неколико пута је нападан од стране албанских екстремиста. Ипак, истрајава на стражи поред Призрена, док његов епископ проводи највећи део времена у Грачаници, уместо у Призрену, где му је титуларно седиште.

Током Мартовског погрома 2004. године, храм Светог Ђорђа је запаљен и миниран. Након рата је постепено обновљен. Ипак, осим ходочасника из уже Србије и локалних знатижељника, готово да нема посетилаца, јер Срби више не живе у Душановој престоници.

Излазимо из црквеног дворишта на корзо препун шетача, и седамо у први кафић. Пијемо кафу и једемо баклаве усред шеталишта, тик уз зидине којима је опасана порта храма Светог Ђорђа. Служи нас Албанац средњих година који перфектно говори српски језик. Хвалимо га због тога, а он нам каже: „Ја сам учио и вашу историју.“ Остављамо му пристојан бакшиш. Бизнис је бизнис, а политика је политика.

Потом се шетамо градским тргом Шадрваном и прелазимо преко Каменог моста на реци Бистрици. Овога пута немамо времена да се пењемо на брдо изнад града, у Душанову тврђаву Каљају, која је нагрђена великим натписом „UÇK“.

Седамо у минибус и крећемо у манастир Светих Архангела, надомак Призрена. Манастир је задужбина српског цара Душана Силног, и подигнут је као његова гробна црква, у периоду од 1343. до 1352. године. Османлије су разориле Свете Архангеле, и од тог камена је подигнута Синан-пашина џамија, која и данас стоји у Призрену. Након ослобођења Косова и Метохије у Првом балканском рату, било је предлога да се поруши џамија и од материјала поново изгради манастирски храм, али краљ Петар I Карађорђевић то није допустио.

Један од осморице ходочасника се погружава у хладној води Призренске Бистрице, која протиче поред манастирских зидина, јер је дао завет да ће то учинити сваки пут када дође у Свете Архангеле. Потом се клањамо празном гробу цара Душана Силног. Његове мошти почивају у храму Светог Марка на београдском Ташмајдану.

Свети Архангели никада нису потпуно обновљени. Подигнут је конак, али храм је и даље у рушевинама. Албанске власти не дозвољавају обнову. Пре њих то нису допуштале српске, комунистичке власти.

У порти лежи старо звоно које чека нека боља времена. На конацима су окачене велике иконе цара Душана и Светих Архангела, одштампане на платну, као и план некадашњег Душановог града, који се састојао од неколико храмова, конака, трпезарије, тврђаве Вишеград и дворца на брду, изнад манастира. Износе нам послужење: кафу, ракију, хладну воду, ратлук… Игуман манастира је отац Михаило (Тошић). Пре рата је овде живео преподобни новомученик косовски, Харитон (Лукић), којег су Албанци 1999. године киднаповали и одсекли му главу.

Након краћег предаха у Светим Архангелима, враћамо се у манастир Драганац, путем преко Шар планине. Излетишта су препуна људи, јер је лепо време.

Најзад стижемо у Драганац, помало уморни, али срећни и испуњени Духом Светим. Седамо у аутомобиле и крећемо кући. Мисли нам још дуго остају у Косовском Поморављу, Драганцу, Грачаници, Газиместану, Високим Дечанима, Призрену, Богородици Љевишкој, Светим Архангелима…

***

Четврти дан након повратка са Косова и Метохије, крећем пут другог грдног српског губилишта, на поклоничко путовање „Светињама Лике и Далмације“, које организује Хуманитарна организација „Срби за Србе“, подружница за Републику Српску из Градишке. Путовање је бесплатно, јер је превозник дао аутобус без накнаде. Ипак, сви смо уплатили добровољни прилог у хуманитарне сврхе на рачун ХО „Срби за Србе“. Осим тога, скупили смо у аутобусу новчани прилог за манастир Крку, који ће нас примити на конак и вечеру. Тако се путовање претворило у лепу хуманитарну акцију.

Након целоноћног путовања од Сремске Митровице, преко Бијељине, Градишке, Бања Луке и Приједора, где смо успут сакупљали ходочаснике, осванули смо у страдалном личком селу Смиљану, надомак Госпића. Иначе, фамилија Тесла је пореклом из личког села Радуча, али обзиром да је Николин отац, прота Милутин Тесла, био парох у Смиљану, ово мало село се прославило као родно место великог научника.

У Смиљану нас дочекује месни парох Драган Михајловић и уводи у храм Светих апостола Петра и Павла, који је подигнут 1765. године, а спаљен и порушен од стране усташа у јесен 1942. године. Пре последњег рата је кренула обнова храма, али је 90-тих година прошлог века био поново девастиран. Последња обнова је била 2022. године, када је храм освештао патријарх српски господин Порфирије. Црква је једнобродна, скромна грађевина, са звоником „на преслицу“. Одскора је живописана и одмах пада у очи занимљива фреска на западном зиду храма са натписом „Крштење малога Николе Тесле у Смиљану 1856“.

На косини изнад цркве налази се гробље. На улазу је заједничка гробница покривена плочом, изнад које се уздиже бели, камени крст са уклесаним Христовим распећем и натписом:

„У Смиљану 2. августа 1941. г. на Светог пророка Илију би убијено од усташа 530 православних Срба, а при повлачењу 5. марта 1945. г. убише још 30 недужних људи.“

Комплекс Меморијалног центра „Никола Тесла” чине: храм Светих апостола Петра и Павла, парохијски дом претворен у спомен кућу која се тренутно реновира, неколико помоћних објеката, статуа научника, гробље, неколико камених споменика, паркинг, парк са травњаком, дрвећем, растињем, стазицама и клупама…

Улазнице за спомен кућу у којој се родио Никола Тесла су прилично скупе. Испред музеја је подигнута модерна, помало ружњикава метална статуа Николе Тесле, на каменом постољу. Ипак, све је брижљиво одржавано и неговано. Многи Срби се буне што је Република Хрватска ставила Теслин лик на нову кованицу евра, а ја кажем: „Нека је, хвала Господу!“, јер то значи да бољега немају. Тесла је њихов колико и наш. Тесла је заједнички и свачији, јер је задужио цело човечанство. Друга је ствар што је десетак Тесли, блиских Николиних сродника, побијено у Другом светском рату. Тај злочин је само њихов.

Отац Драган нас потом води у манастир Медак, удаљен двадесетак километара од села Смиљана. Пролазимо кроз Госпић у којем од последњег рата живи свега неколико Срба. Слично као у царском граду Призрену, на Косову и Метохији.

Манастир Медак је подигнут 1688. године, покрај речице Лике. Данас у њему нема монаха. Поред великог храма Усековања главе Светог Јована Крститеља, са јужне стране, стоји мали, камени конак у рушевинама, у којем је до смрти живео последњи монах Георгије (Љесковац). У Другом светском рату су комунисти хтели да поруше храм, и већ су га били минирали, али га је спасао народ из околних села. Током последњег рата 90-тих година храм је опљачкан, када је нестало седам барокних икона са иконостаса.

Северо–источно од храма, у порти, подигнута је монтажна, дрвена гостопримница у којој нас дочекују свештеник, попадија и двоје њихове деце. За нас су спремили послужење: кафу, сокове, воду, кекс… Девојчица нам пева српске, родољубиве песме. Сви смо одушевљени њеним умилним, дечјим гласом.

Свештеник Драган Боба Михајловић живи са породицом у Госпићу. Он већ десет година опслужује госпићко-смиљанску парохију, коју чине град Госпић и петнаестак околних села, са свега стотињак кућа. Родом је из села Велике Обарске у Семберији. Његова породица у Госпићу нема родбину, пријатеље, нити комшије. Живе у гету, попут призренског свештеника и његове породице. Деца су у нижим разредима основне школе и похађају наставу онлајн, у школи у Републици Српској. Немају са ким да се играју, па су брат и сестра уједно и најбољи другари који играју фудбал. Отац Драган чека милост неког епископа, који би га примио у своју епархију. Већ је одлазио код многих владика, молећи за премештај, али се све завршило на обећањима. Не могу а да се не запитам: „Да ли неко уопште мисли на овог малог, великог човека, који је жртвовао читаву деценију живота, на стражи поред Госпића, као и његов колега на стражи поред Призрена.“ Имам осећај да је он овде заборављен од свих, попут његових малобројних парохијана.

Отац Драган нам саветује да не пијемо воду са манастирског бунара. Схватамо да је можда затрована. Када смо били у Медаку пре неколико година, након ходочашћа у Јадовно и велебитске јаме, пили смо ту исту воду. Сада се ситуација променила. Манастир и село Медак су, иначе, више пута рушени и обнављани. Након последњег рата се изнова кренуло у обнову манастирског храма, али послови иду споро и тешко. Нема монаха, нити парохијана, јер су у Медачком џепу све куће порушене, и готово нико се није вратио на огњиште.

Са спољне стране храма, иза олтара, стражаре камени крстови последњих медачких калуђера, пароха и добротвора из фамилија Трбојевић и Љесковац. Унутрашњост храма је уредно одржавана, али се одмах види да је црква више закључана, него отворена. Прашњаво звоно лежи на поду, поред старог шифоњера, као да је и оно уморно од чекања бољих дана.

На поласку нам свештеникова породица маше из манастирске порте. Машемо и ми њима из аутобуса, са горким укусом у устима. Ми одлазимо, а они остају овде, препуштени сами себи.

Срби у Лици и Далмацији су заборављени горе него сународници на Косову и Метохији. Једино их није заборавило понеко удружење грађана, попут Хуманитарне организације “Срби за Србе”. Скоро нигде нема школске деце, куће су углавном поправљене, али стоје закључане. Само сухозиди – ниске ограде настале сувим зидањем камена, са трњем по врху, још увек стражаре и означавају где је граница нечијег поседа. Ови неми чувари су остали као једини споменик некадашњем животу, када је све врвело од деце и стоке.

Из Лике прелазимо у Далмацију. Пролазимо поред прелепе планине Велебит, која у себи крије страшну тајну. Већина тајни обично изазива знатижељу код оних који би да их одгонетну, али ова тајна као да никога не занима. Она је потиснута у дубину мрачних, крашких јама. Страшна тајна је покопана у Јадовном, јами на Гргином брегу, Шарановој јами, Мацолиној јами и још преко тридесет других бездана концентрационог логора „Госпић – Јадовно – Паг“.

Преко планинских серпентина, козјим стазама, спуштамо се до манастира Крупа. На неколико места дуж пута возач аутобуса мора да иде напред-назад изнад понора, како би савладао оштру кривину. Касније нам крупски игуман прича да је наш аутобус тек други ове године који је стигао у манастир тим тежим путем, са северо-западне стране, спуштајући се низ оштре велебитске серпентине. На сву срећу, нећемо се враћати истим путем.

Улазимо у калдрмисано манастирско двориште, које је са све четири стране окружено храмом, конацима и другим зградама. Између калдрме је понегде изникла шкрта, сасушена трава. У средишту невелике порте је озидана камена фонтана. Све је усијано од врелине. Док ходамо по каменом дворишту, које је окружено каменим здањима, имамо осећај да се налазимо у рерни некаквог великог шпорета.

Пролазимо поплочаном стазом, испод колонада стубова и сводова, и улазимо у саборни храм Успења Пресвете Богородице. Ова црква ме због њене беле, округле куполе, која се уздиже високо изнад крова, подсећа на стари, равничарски млин. На иконостасу је поређано три реда икона, из два временска периода. Четири стара звона у углу храма одмарају у врелој поподневној тишини. Целивамо престону икону и иконе манастирских ктитора, Светих краљева Милутина и Стефана Дечанског. Сазнајемо да се у храму чувају честица моштију Светог Јеротеја и кивот из манастира Рмња, који је ту доспео након Босанско-херцеговачког устанка. Храм има звоник „на преслицу“, попут већине далматинских и личких цркви.

У сувенирници нас дочекује стара монахиња која слабо чује и још теже говори. Све је прилично скупо, у складу са ценама у Европској Унији. Послужују нас кафом, хладном водом, ракијом, слаткишима… Говоре нам да је највећи сабор у манастиру Крупи за храмовну славу, Велику Госпојину, када се окупе хиљаде верника, који том приликом пристигну са свих страна.

Поред манастира се уздиже правоугаона, камена кула, за коју нам веле да ускоро почиње њена обнова средствима из буџета Републике Хрватске. Поред палионице свећа унутар куле лежи неколико надгробних споменика, међу којима и надгробна плоча и споменик чувеном крупском архимандриту и путописцу Герасиму Зелићу, којем су „благодарни питомци са саотечественицима“ подигли споменик, јер је много задужио свој манастир. И данас се у манастирској ризници чувају богослужбене књиге, сребрни сасуди и црквене утвари које је Зелић донео са својих путовања у Русију, где је скупљао прилоге.

Крупа је најстарији православни манастир у Далмацији. Подигнута је подно планине Велебита, поред истоимене реке. Према предању градњу манастира је започео краљ Милутин 1317. године, а завршио његов син, краљ Стефан Дечански. Касније га је обнављао цар Душан, о чему сведочи запис на своду манастирског храма. Немањићи су даровали манастиру велике поседе земљишта за издржавање, што су ферманима потврђивали Турци, када су запосели ове крајеве. Такође, манастир је посећивала и даривала српска деспотица Света мати Ангелина. Највећа поправка манастира је извршена 1855. године, прилозима из Русије, Србије и Аустрије. Тада је Аустријско царство своју донацију условило захтевом да манастирски прозори морају бити изграђени у готском стилу.

Према неким изворима први монаси су стигли у далматинску Крупу из манастира Крупа на Врбасу, премда има и супротних мишљења, тј. да су овдашњи монаси основали истоимени манастир у Босни.

У Крупи су боравили многи знаменити Срби, међу којима просветитељ Доситеј Обрадовић и књижевник Симо Матавуљ, који је у манастиру провео четири године и ту написао своју познату приповетку „Пилипенда“.

Крупа је тешко страдала у млетачко-турским ратовима, током XVI и XVII века. У Другом светском рату манастир је оштећен и опљачкан од стране усташа. У Олуји је претила иста опасност, али је манастирско културно благо сачувано захваљујући двојици римокатоличких жупника, који су спасили рукописне књиге, иконе и црквене утвари, тако што су их склонили у Задар, а касније вратили у манастир.

Током 60-тих година прошлог века откривене су старе фреске које је осликао чувени хиландарски монах и фрескописац Георгије Митрофановић. Посећујемо малу, лепо уређену манастирску ризницу, у којој се чувају: вредне иконе итало-критске школе, копије икона са иконостаса оковане сребром, старе рукописне и штампане богослужбене књиге, портрети знаменитих личности, повеље српских владара, двадесет два турска фермана, одежде, епитрахиљи, антиминси, црквени сасуди и утвари…

Тренутно у Крупи бораве игуман Пајсије (Будимир) и две монахиње. Протосинђел Пајсије је пореклом из личког села Зрмања, а рођен је у Осијеку. Завршио је богословију у Сремским Карловцима и Московску духовну академију. Провео је више од деценије у фрушкогорским манастирима, да би након тога краће време боравио у Канади. Почев од 2019. године долази у Крупу, као старешина манастира.

Изнад манастира, са северо-источне стране, лежи старо гробље. Према реци, низ пут, у каменој коноби служе сокове, пиво и сендвиче. Отац Пајсије нам се придружује за столом и прича како крупска обитељ поседује десетак крава, које је поверио на испашу једном повратнику, који има више од стотину својих грла. Поједини мештани су запатили велика стада оваца и коза. Паше има напретек, јер су сва села готово пуста. Ми се добронамерно шалимо да је игуман Пајсије најобразованији пастир, јер, ето, након завршене духовне академије у Русији, брине о десетак манастирских крава. Али управо се у томе огледа величина једног човека: у способности да себе унизи пред другима и пред Богом, и тако победи властиту таштину и гордост. Један дечански монах је на несувисло питање новинара да ли је тешко бити монах, одговорио: „Није тешко бити монах. Тешко је бити човек.“ А данас је изгледа најтеже бити човек тамо где је људскост најниже пала, на Косову и Метохији, у Лици и Далмацији…

Река Крупа која протиче поред манастира је хладна и чиста, сасвим прозирна, па се слободно може пити. Манастир и околне куће се одатле снабдевају пијаћом водом. Слично је и са рекама Крком и Зрмањом. Неколико млађих ходочасника је понело купаће костиме, па се купају у језерцету које је настало подизањем мале бране. Вода је ледена, али то њима не смета. Прелазимо преко камених мостова, фотографишемо слапове и брзаке. У близини манастира постоји неколико приватних апартмана за издавање. Ипак, туризам је још увек у повоју.

Проводимо неколико сати у хладовини, покрај реке, пре поласка у манастир Крку, где треба да стигнемо на вечерње богослужење. Предвече крећемо, и наш аутобус пролази кроз сабласно празна далматинска села у којима су некада живели Срби. Празна су насеља Далматинског Косова, скоро нико не живи у Каштелу Жегарском, Кистању, Голубићу и другим селима. Книн је сада неки други град, са новим житељима.

Свуда успут, крај друмова, уздижу се високе метално-бетонске ветрењаче. Не служе за млевење жита, већ за производњу струје. Тек с времена на време сретнемо и понеког усамљеног Дон Кихота, који не може да живи нигде другде, осим у Далмацији, јер му је тако записано у генима. Све време нас Сунце немилосрдно пржи, подсећајући колико је леп овај безводни, каменити предео, али истовремено суров и шкрт.

Коначно пролазимо кроз Кистање и после неколико километара пристижемо у манастир Крку. На брзину се смештамо у конак богословије и одмах журимо у храм Светог Арханђела Михаила, јер ускоро почиње вечерња служба, на коју позива монах ударањем у клепало.

Архитектура саборне цркве и конака је типична за далматинско поднебље. Камени храм је правоугаоне основе, са округлим кубетом изнад брода цркве и дугачком припратом. Бело, округло кубе се уздиже високо изнад крова, па тако и овај храм подсећа на равничарски млин, попут цркве у Крупи. Покрај храма је подигнут високи, вишеспратни звоник из XVIII века. Изнад мале капије се уздиже још један мањи звоник „на преслицу“, са звонима која се током богослужења повлаче конопцем, кроз прозор храма.

Богато украшени иконостас има педесет пет икона у шест редова, које су настале у временском периоду од XV до XIX века.

Конаци су такође озидани каменом, са малим прозорима и отвореним дрвеним шалукаторима, који имају попречну даску на средини, да их ветар не би затварао. У порти манастира, са унутрашње стране конака, пружају се целом дужином колонаде стубова и сводова, испод којих пролазимо на путу до храма. Таванице су направљене од дрвених греда и дасака. Испод тих тремова, на поду стоје попрсја црквених великодостојника и народних првака. Цело манастирско двориште је окружено храмом, конацима, трпезаријом и помоћним зградама. Поплочано је глатким каменом, који је усијан на врелом јулском Сунцу. На средини дворишта подигнута је фонтана са великом, округлом стеном, обраслом у маховину. Испод стене, у води, пливају јапански шарани.

Улазимо у храм у којем је једино камени под из времена настанка манастира. Према предању, Крку је 1350. године подигла Јелена Шубић, сестра цара Душана. Манастир лежи на десној обали кањона реке Крке. Први монаси су овде стигли из манастира Светог архистратига Михаила у Светој Земљи. О древности манастира сведоче катакомбе испод саборног храма, у којима су вероватно обитавали први хришћани, када је црква још увек била прогоњена. Стари живопис у главном храму откривен је 60-тих година прошлог века, јер је био заштићен од Османлија слојем малтера. Нови живопис је урађен веома лоше.

Вековима је манастир Крка био центар православља у целој Далмацији. Уз манастире Крупу и Драговић, представљао је најзначајније духовно и културно средиште српског народа у овим крајевима. Као такав је у својој дугој историји више пута рушен и обнављан. У последњем рату 90-тих година прошлог века претрпео је мања оштећења, јер је, као културно добро од непроцењиве вредности, чуван од стране хрватске полиције.

Манастир Крку је 1926. године посетио патријарх српски Димитрије, а три године касније краљ Александар I Карађорђевић. У спомен на ове две посете постављене су табле са натписима изнад улаза у саборни храм.

Река Крка се код манастира излива у велико, мочварно језеро, обрасло густом вегетацијом. Између манастира и језера, на јужној падини, посађени су виногради. Мало даље су засађени маслињаци, са преко хиљаду стабала. Манастир такође има своју дестилерију и подруме са вином.

Ризница манастира Крке је веома богата и поседује преко две хиљаде различитих експоната. Од ње су једино богатије ризнице манастира Хиландара, Високих Дечана и Цетињског манастира. У ризници се чувају старе и вредне одежде, епитрахиљи, антиминси, црквени сасуди, богослужбени предмети, крстови у дуборезу, критске, руске и српске иконе са сребрним оковима, уметнички портрети црквених великодостојника, богата архивска грађа и четири хиљаде старих рукописних и штампаних књига, међу којима се нарочито истичу Мокропољско четворојеванђеље на пергаменту из XIII века и Октоих штампан на Цетињу 1494. године.

Након укусне, посне вечере, јер још увек траје Петровски пост, одлазимо на починак у ђачки интернат, изван манастирског дворишта. Спавамо у собама богослова који су на распусту. Зато је манастир могао да прими само тридесет четири ходочасника, јер је толико кревета у интернату. Богословија Света Три Јерарха је основана 1615. године, као прва богословска школа код Срба. Више пута је затварана и поново отварана. Почев од 2001. године богословија је поново активна, али са знатно мање полазника него пре. Судбина њених питомаца ме подсећа на судбину призренских богослова, који такође живе и уче у окружењу које им није наклоњено.

Сутрадан ујутру присуствујемо јутрењу и литургији, на којој се причешћујемо. Упозоравају нас да овде не постоји обавеза исповести пре причешћа, као у нашим епархијама. Поједине жене се гурају, не поштујући устаљени ред да путиру прво прилазе деца, па мушкарци и тек на крају жене. Нешто касније нас ради тога укорава служашчи јеромонах Макарије, и прича нам како његова стара мајка ни дан данас не седа за манастирску трпезу заједно са мушкарцима.

Након литургије нас примају у гостопримницу. Домаћин нам је јеромонах Макарије, по свему необичан калуђер кратке косе и браде, са наочарима, више налик на парохијског свештеника. Беседи строго, али правично. Не устеже се да говори о проблемима у нашој цркви. Игуман Крке је отац Севастијан, рођен у Канади, по оцу Француз, а по мајци Србин, иначе врстан кувар. У време наше посете био је одсутан. Осим њега, у манастиру живе још три монаха и један искушеник. Док траје школска година ту су и богослови који помажу у свим манастирским пословима.

Послужују нас соком од зове, кафом, ракијом… Један старији човек хоће да чита своју поезију, али му јеромонах не даје благослов. Овде нема простора за сујету и гордост овога света. Отац Макарије, између осталог, прича о црквеној архитектури, живопису и иконопису, па каже да не иде звоник „на преслицу“, рецимо у Лесковцу, нити иде византијски фрескопис у некој војвођанској, барокној цркви. На питање једног ходочасника да ли се треба причешћивати на свакој литургији или само током четири велика поста, отац Макарије даје најтачнији могући одговор: „Исправно је и једно и друго. Како већ ко осећа. Ко сам ја да забраним некоме да приступи путиру сваке недеље? И ко сам ја да некога терам да се причести на свакој литургији?“

Након послужења у гостопримници, обилазимо древне, ранохришћанске катакомбе у стени, испод саборног храма. Овде је, према предању, проповедао апостол Павле, на својим путовањима по Далмацији. Силазимо у две групе, јер је простор мали да нас све прими одједном. Катакомбе су настале природним путем, услед ерозије кречњака, под налетима реке. Пећине су издужене и веома уске. Рачвају се у неколико праваца. На појединим местима су озидани преградни зидови. У поду су издубљене гробнице и преко њих навучене надгробне плоче, али су мошти непознатих подвижника извађене из гробова и положене у једну бочну нишу, преграђену дебелим стаклом.

Потом излазимо на светлост дана, пролазимо кроз засвођени, мрачни ходник, поред капеле у којој палимо свеће и покрај малог звоника „на преслицу“. Испод јужне стране саборног храма, улазимо у подземну црквицу посвећену Светом Сави. Ова једнобродна капела се ослања на катакомбе и некада је била саставни део њих, али је крајем XIX века преграђена олтарским зидом. Остао је још само један мали прозор који гледа у унутрашњост катакомби. Кроз тај прозорчић нас дозива неко из друге групе посетилаца катакомби, и ми се смејемо. У оваквој светињи човек не може бити лоше воље, јер се овде слави живот као нигде другде.

Након обиласка катакомби, улазимо у манастирску продавницу у којој је све скупо, исто као у манастиру Крупи. Ипак, купујем један диптих са Богородицом и Христом, јер тако желим да дам скромни прилог за манастир. Потом седамо у аутобус и крећемо даље, у ходочашћа другим далматинским светињама.

Први наредни манастир који посећујемо је Оћестово у истоименом селу, десетак километара западно од Книна. У манастирском храму посвећеном Светој великомученици Недељи, дочекује нас игуманија Гаврила, која је уједно и једина монахиња у манастиру. До пре двадесетак година ово је био парохијски храм, али је 2005. године одлуком епископа претворен у женски манастир, поставши тако први женски манастир у Далматинској епархији.

Камени храм је импозантан, са призиданим вишеспратним звоником. Фасада је у добром стању, али се у унутрашњости храма назире влага. Са северо-западне стране је озидан велики конак на кључ који још није завршен. Испред храма је огромни плато за паркинг и окупљање верног народа. У храму целивамо две иконе Свете великомученице Недеље. Прва је чудотворна, а другу је насликао отац Воја Билбија, у свом оригиналном стилу који помало одступа од канона.

Док посматрам пространо манастирско двориште и велики, недовршени конак, не могу а да се не запитам да ли је неопходно баш сваки древни храм претварати у манастир, кад ионако нема довољно монаштва, нити верног народа? Пре више година сам походио стари српски манастир Ораховицу на Папуку, где након протеривања Срба скоро да нема верника. У самом манастиру тада није било нити једног монаха, па је о огромном здању бринуо парохијски свештеник који је опслуживао десетине околних, пустих села.

Након кратког задржавања у Оћестову, крећемо пут Далматинског Косова, у манастир Свету Лазарицу, код села Звјеринца. Далматинско Косово је мало крашко поље јужно од Книна, у којем се налази седам села, некада насељених Србима, а сада углавном пустих.

Храм манастира Лазарице је посвећен Светом кнезу Лазару. Изградња цркве је трајала петнаест година и све време се крило да ће црква бити посвећена кнезу Лазару Хребељановићу, па је аустроугарским властима речено да ће храм бити подигнут у част Светих Јоакима и Ане. Наиме, Аустроугарска је бранила да се новоподигнути храмови посвећују Србима светитељима, а нарочито је била нерасположена према оживљавању Косовског мита међу својим поданицима. Храм је коначно освећен 1889. године, приликом прославе пет стотина година од Косовског боја, на народном сабору којем је присуствовало седам хиљада Срба.

Црква Лазарица је 1940. године претворена у манастир Свету Лазарицу, метох манастира Крке. Источно од храма подигнут је велики конак. Током Другог светског рата манастир је тешко пострадао. Такође, срушен је кров цркве у земљотресу 1970. године.

Током рата у Хрватској 90-тих година прошлог века, девастирана је унутрашњост манастира. Према речима искушеника који нам је причао о историјату манастира, један војник је бајонетом изрезао велику икону на северном зиду храма. Икона је насликана у техници уља на платну и била је изрезана са три стране, али када је пљачкаш покушао да изреже и четврту, горњу страну иконе, пао је на под и на месту остао мртав. Тада су преостали војници напустили храм и више се нису враћали у њега. Икона је остала да виси у раму, изрезана са три стране, као опомена свим будућим насилницима. Млади искушеник који није био ни рођен када се ово догодило, прича нам ову причу без имало сензационализма и ликовања, као да је то обичан, свакидашњи догађај. Једна радознала жена га несмотрено пита колико има монаха у манастиру. Он смирено одговара: Довољно! Подсећа ме на моје сувисло питање приликом прве посете Хиландару 1998. године, када сам питао једног искушеника ко је овде најмлађи, на шта ми је он одговорио: „Ја!“, мислећи на време проведено у манастиру, а не на године старости. Жалосна истина је, пак, да у Светој Лазарици тренутно обитавају само игуман Симон и искушеник Немања.

У новије време манастир је поново заживео 2008. године, као самостални манастир, када је у њега стигао први монах. У порти храма је подигнут бели, мермерни крст, у спомен на све невино пострадале Србе из Далматинског Косова, током акције Олуја.

Након скромног послужења у порти Свете Лазарице, крећемо пут Шибеника, где се налази седиште Епархије Далматинске, на челу са архиепископом задарско-шибеничким и митрополитом далматинским Никодимом (Косовићем).

Шибеник је стари приморски град, са много медитеранског шарма. У саборном храму Успења Пресвете Богородице дочекује нас свештеник, уместо митрополита Никодима који је заузет. Срби су овај бивши самостан Светог Спаса купили од римокатолика 1810. године, а потом га преуредили, подижући нешто касније иконостас. Непосредно уз храм налази се епархијски двор.

Након посете саборном храму, свештеник нас води до мањег храма у рушевинама, посвећеног Светом Јулијану, који је у литургијској употреби од 1569. године. Храм је на два спрата. Оштећен је у бомбардовању током Другог светског рата, и од тада није обновљен. Ускоро би требало да се крене са његовом рестаурацијом. У овом храму су једно време богослужили заједно православци и римокатолици, а нешто касније и старокатолици.

Након обиласка православних богомоља, шетамо прелепим, старим градским језгром и сунчаном ривом. Све је дивно, али и прескупо, скројено по мери западних туриста. Предвече, уморни и задовољни, седамо у аутобус и крећемо кући.

Да се све не би завршило онако како смо замислили, побринуо се „комедијант случај“, када нам се аутобус покварио на самој тромеђи Лике, Далмације и Босне, надомак граничног прелаза Стрмица. Аутобус се прегрејао и избацио воду из хладњака. Одмах смо кренули да возачу доносимо флаше са водом, коју смо сипали на чесмама оближњих кућа. Возач је упорно покушавао да поправи квар, иако није имао сав потребан алат, и већ је почео да пада први сумрак. Ипак, расположење међу путницима је било одлично и нисам видео нити једно смркнуто лице. Напротив, одједном се зачула песма.

У једном моменту крај аутобуса се зауставило теренско возило из којег је изашао кршан, брадат крајишник од непуних четрдесет лета. Понудио је своју помоћ и алат. Убрзо смо сазнали да се ради о Србину Крнети, повратнику у Стрмицу, чија кућа је само пар стотина метара ниже, низ друм. Недуго затим су нам се придружили и његова супруга и три мала сина. Мајка нам је чак донела хладно пиво и воду, а синови су нам певали крајишке песме. Дивна, весела породица. Мрак је већ увелико освајао, а квар није могао бити отклоњен, упркос напорима нашег возача и домаћина који је у неколико наврата одлазио до своје куће, да у радионици поправи део расхладног система.

Кроз разговор смо сазнали да је Крнета као дете био у избеглиштву у Босни, да је касније стигао чак до Аустралије, али да се напослетку вратио на родну груду и јевтино купио кућу, јер не може нигде да живи осим у Стрмици, српском селу надомак Книна које је некада бројало хиљаду и седамсто становника, а данас једва да има стотину повратника. Напослетку нас Крнета упита одакле смо ми, и када му рекосмо да смо са свих страна, из Градишке, Бања Луке, Приједора, Бијељине, Сремске Митровице, те да смо се окупили око Хуманитарне организације „Срби за Србе“, уследио је шок.

„Срби за Србе“ су мени подигли шталу!!!“, узвикнуо је наш домаћин. Сви смо се озарили. Добро се добрим враћа, како год то називали и схватали. Неко ће рећи да је у питању карма, други ће казати да се ради о судбини, а ми православни хришћани знамо да је то промисао Божја. Стигао нам је у помоћ човек којем је наша хуманитарна организација помогла некада давно, када му је било најтеже.

Ноћ беше добрано одмакла и коначно је по нас стигао други аутобус. Поздравили смо се са породицом Крнета и кренули даље. На хрватском граничном прелазу, уз уобичајене формалности, полицајци додатно малтретирају једног ходочасника. Без објашњења га претресају, проверавају, испитују, јер је на некаквој тајној листи сумњивих лица. Све то траје више од сат времена. Напослетку га пуштају, без икаквог објашњења или извињења. Исто су га тако кињили и при доласку, на другом граничном прелазу са Републиком Хрватском. Ипак, ништа не може да поквари наше добро расположење, јер смо обасјани Духом Светим, који станује у српским светињама Лике и Далмације.

 

за П.У.Л.С: Микица Илић