Миленко Заилац: Ин мемориам: Јовица Продановић (Бучје,1938 – Београд, 2. јула 2024)

Миленко Заилац

In memoriam: Јовица Продановић

(Бучје,1938 – Београд, 2. јула 2024)

Дана 2. јула 2024. године напустио нас је Јовица Продановић, правник, дипломата, сликар и публициста из Београда. Рођен је 1938. године на Бучју код Пакраца у западној Славонији, као четврто дијете Павла и Вуке (р. Васкрсић). У вихору II св. рата остао је без оца (1942.) и мајке (1943.), па је бригу о њему преузела бака. Одрастао је, као и његова браћа и сестра, у домовима за ратну сирочад. Са партизанским рањеницима су Јовица и сестра Олга пребачени савезничким авионом на Сицилију ради евакуације из угрожене ратне зоне, гдје су били до завршетка рата. Јовица је дјетињство провео у дјечјим интернатима и домовима у Сплиту, Осијеку, Липику, Лудбрегу, Дарувару, Дубровнику и Загребу. Гимназију је завршио у Дарувару, а правни факултет у Загребу 1964. године.

Током студија је био члан ЦК омладине Хрватске и председник Савеза студената Правног факултета. Учесник је шест омладинских радних акција и на свима је проглашаван за ударника!

По завршетку студија кратко је радио као новинар на РТВ Загреб, а након одслуженог војног рока у ЈНА (1964/65. године), постао је стипендиста Савезног секретаријата за иностране послове на усавршавању знања арапског језика и специјалистичким студијама Института за високе студије Арапске лиге у Каиру (1965-1969. године). Од 1970. је радио у Савезном секретаријату за иностране послове. Током службе у дипломатији био је на различитим дужностима у амбасадама у Лондону (1972-1976), Алжиру (1977-1981) и Кувајту (1984-1988). Пензионисан је 2003. године. Говорио је руски, арапски, француски и енглески језик.

У браку са Весном (р. Скурић) био је од 1963. године. Добили су ћерке Марину (1972) и Ану (1978). Посебно животно задовољство су им били унуци Оливер, Александар и Едвард. Супруга Весна је преминула 2022. године.

Кад су почели сукоби у Хрватској, са неколицином виђенијих људи, интелектуалаца и пензионисаних генерала, формирао је савјетодавни орган – Савјет Владе Западне Славоније. Тај савјет је, између осталог, објавио двије изузетно значајне књиге: Страдање српског народа на подручју Западне Славоније која је штампана у Окучанима 1992. и Чињенице о Западној Славонији која је припремљена 1992. а штампана 1994. године.

Од избијања југословенске кризе Јовица је активно дјеловао на заштити и одбрани интереса српског народа у Славонији и Хрватској кроз наступе у јавним медијима (телевизијским и штампанима), и на многобројним јавним скуповима. У јавности су посебно били запажени његови чланци о Душану Бркићу и др Милошу Жанку. Ти чланци су прихваћени као значајан допринос политичкој рехабилитацији тих историјских личности, као и њихових политичких ставова који су често били неоправдано оспоравани и препуштани забораву.

Јовица се још од средњошколских дана бавио и сликањем. Имао је 16 самосталних изложби у земљи и иностранству (девет у Београду и по једну у Крушедолу, Сремским Карловцима, Новом Саду, Кувајту, Дарувару, Липику и Загребу). Излагао је и на више заједничких, групних изложби. Осим тога илустровао је и неколико књига: XII славонска ударна дивизија, аутора Стојана Марковића, Опћина Бучје – хронологија 17 села бучког краја, коју је написала група аутора, као и књиге Стратишта око Папука и Псуња, аутора Дане Павлице.

У аутобиографској књизи Ватра која гори без пламена објављеној 2020. године оставио је записе о себи и своме веома интересантном животу и раду. Књига је важно свједочанство о читавој генерацији људи који су у дјетињству једва преживјели најсуровије услове током Другог свјетског рата, а који су успјели да створе респектабилне личне каријере, као и друштвене, политичке, културне и економске резултате достојне поштовања. Осим мемоарско-биографских детаља, кроз њу Јовица свједочи о неким мање познатим историјско-политичким догађајима, приликама и личностима. Управо то још више истиче значај те, јединствене књиге. О свему томе ова књига свједочи из угла гледања учесника и свједока многих историјски важних догађања и великог интелектуалца какав је био Јовица. У свом ангажовању није правио компромисе, није нападао личност него изјаву, поступак, дјело, интервју или сл. При томе није политизирао, већ циљао на узрок, увијек јасно и недвосмислено образлагао свој познати став: истина, једнакост и правда, без двоструких стандарда, без попуштања.

Одлазак Јовице је велики и ненадокнадив губитак, прије свега за његову породицу, али и за све који су га познавали као изузетног интелектуалца широких схватања и необичне енергије.