На Бусијама парастосом и сјећањем одата почаст страдалим Крајишницима у Олуји
Парастосом у Храму Светих Ћирила и Методија на Бусијама 4. августа одата је почаст свим страдалим Крајишницима у хрватској злочиначкој акцији „Олуја“. Окупљање је било прилика да се још једном подсјети на један од најтежих догађаја у новијој историји српског народа, али и да се пошаље порука да страдање, изгубљени завичај и успомене на људе који су остали иза колоне не смију бити препуштени забораву. Парастос су организовала удружења Срба из Крајине под покровитељством Општине Земун.
О значају завичаја и снази заједништва говорио је отац Драган Зорица присјећајући се ријечи свог дједа.
– Како је рекао мој дјед једном приликом, тамо гдје смо рођени су наши хоризонти. „Када сам дошао у Србију, не знам ни гдје сунце излази, ни гдје залази”. Тамо је знао, када стане на одређеном мјесту, колико је тачно сати. То су наши хоризонти. Ту смо вијековима постојали и живјели.
Губитком завичаја, међутим, није изгубљена и најважнија вриједност – човјек и заједница. Управо је у најтежим годинама, након прогона и губитка свега материјалног, међу избјеглим народом поново успостављена снажна веза солидарности.
– И када смо изгубили све што смо имали материјално, остали смо једни другима. Послије трагедије коју смо доживјели, када бисмо видјели некога из нашег краја, кога смо некада доживљавали као пролазника или било ког човјека из РСК, сада би нам срце заиграло. Гледали смо да том човјеку помогнемо. И тако, помажући једни другима, изградили смо и Бусије и друга насеља. Данас смо расути широм свијета, гдје градимо нове животе, али оно што треба да сачувамо јесу вриједности које су нам остале послије свих страдања и трагедија. То су вриједности које нам Господ Бог оставља – вриједности заједништва.
Управо је заједништво једна од најважнијих порука оваквих окупљања. Она нису само прилика за сјећање на прошлост, већ и мјесто сусрета људи који дијеле исто историјско искуство, простор на којем се преноси памћење са једне генерације на другу и чува свијест о томе ко смо и одакле смо потекли.
Отац Зорица апеловао је на све да буду истински народ Светог Саве и кнеза Лазара, истичући да заједница мора бити изнад личних интереса. Ако свако буде гледао само себе, поручио је, онда би и жртва и трагедија коју је народ доживио могле бити узалудне.
Након парастоса, положени су виојенци на споменик страдалим цивилима и борцима из ратова деведесетих година.
Вијенце су положили представници Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Удружења ветерана Црвених беретки, Градске општине Земун, Удружења бораца Кордуна, Завичајног клуба Кордунаша, Културне заједнице Срба Шамарица, удружења Славонија у срцу, Од Тромеде до мора, Ћиро Личка Калдрма – Дрвар, Координације избјеглих и расељених, Удружења Крајишки привредник, Удружења бораца Крајине у Београду и Удружења Завичај.
Након полагања вијенаца сви су прешли у Парохијски дом.
Предсједник Удружења бораца Кордуна Ђуро Шкаљац захвалио је свима који су дошли да одају пошту страдалим Крајишницима, као и свим учесницима рата који су, како је истакнуто, у најтежим временима били спремни да жртвују и сопствени живот.
Предсједница Завичајног клуба Кордунаша Бојана Вучић, која је као дијете прошла кроз избјегличку колону, говорила је о значају личног сјећања и потреби да се о догађајима из августа 1995. године говори и онда када генерације које су их непосредно доживјеле више не буду међу живима.
За оне који су били дјеца у колони, сјећања нису само историјски подаци, већ дио личног и породичног идентитета.
Представница Градске општине Земун и предсједница Културне заједнице Срба Шамарица Даница Богдановић захвалила је предсједнику општине Гаврилу Ковачевићу на покровитељству овог догађаја.
О ратним догађајима и околностима које су им претходиле говорили су министар у Влади Републике Српске Крајине и члан преговарачког тима Тошо Пајић, пуковник Мирко Радаковић, потпуковник Љубан Каран и командант Црвених беретки Жика Ивановић.
У програму су учествовали чланови пјевачке групе КЗС Шамарица, док су стихове читали Милена Жарковић, Богданка Бајић и Милош Крнета.
Обиљежавање годишњице „Олује“ има посебан значај управо зато што култура сјећања није само чување успомена на страдање, већ и начин да се разумије шта се догодило, да се сачувају имена и приче жртава и да се будућим генерацијама пренесе свијест о цијени коју је један народ платио.
У „Олуји“ је, за свега неколико дана, из својих домова протјерано више стотина хиљада Срба из Хрватске, док су многи убијени или нестали. За колоне избјеглица које су напуштале своје домове то није био само губитак куће и имовине. Био је то губитак завичаја, породичног простора, гробова предака, комшија, успомена и живота који су генерацијама стварани.
Ипак, прича о Крајишницима није само прича о страдању и прогону. Она је и прича о обнови. Људи који су у колоне кренули са најнеопходнијим стварима успјели су да у новој средини изграде домове, подигну насеља, обнове породице, покрену послове, оснују удружења и сачувају обичаје, пјесме и говор својих крајева.
Зато су оваква окупљања важна. Она показују да завичај није само простор који је остао иза нас. Завичај живи у људима, у њиховим успоменама, језику, обичајима и међусобној солидарности. А култура сјећања има смисла онда када из бола не произлази само туга, већ и одговорност да се памти, да се чува заједница и да се живот, упркос свему, настави.
Новинарка Српског кола
Драгана Бокун
