Након две кривичне пријаве Јеврејске општине Земун, спремамо се за правну борбу

Уколико до покретања судског поступка дође, а надамо се да неће, потрудићемо се да докажемо да постављањем православног крста на српској земљи нисмо прекршили нити један закон, како овоземаљски тако и Божји.

На Земунском гробљу, у делу где се сахрањују Јевреји, постоји једна гробница са скромним спомеником на којем пише – Жртвама фашизма 1941-1944. СУБНОР.

Споменик је подигнут 1957. године и, као и на многим другим местима широм бивше Југославије, ту су годинама одржаване комеморације, полагани венци и држани говори у којима се величала партизанска борба против фашиста и заклињало у братство и јединство. Жртве којих су се сећали биле су безимене. Били су то „борци за слободу“, они који страдаше од руке „фашиста и домаћих издајника“.

 

Пошто се тај део гробља звао јеврејским, а знало се да су београдски и земунски Јевреји готово истребљени у Другом светском рату, било је некако логично да се сматра да су на том месту управо они и сахрањени. Јевреји су ћутали, комунистичка власт бринула само о идеолошкој исправности, а Срби к’о Срби, заборављали властито страдање.

Иако је било познато да је у гробницу сахрањено  чак 6 и по хиљада људи који су страдали у логору на Сајмишту,  као и то да су ту покопани  након што су им тела ексхумирана из 23 мање гробнице, деценијама је јавности, случајно или намерно, остала непозната чињеница да испод споменика са штурим натписом, уствари почивају Срби.

Да, Срби!!!

И требало је да нестане држава која је споменик подигла, да нова заживи и поживи скоро три деценије па да се тек онда, додуше стидљиво, почне откривати истина о Парцели 416.

Захваљујући тексту новинарке Вечерњих новости, Војиславе Црњански Спасојевић, српска јавност је (бар онај део којег је то интересовало) сазнала да у највећој појединачној масовној гробници у Другом светском рату, подручју Независне државе Хрватске, почивају Срби. Срби, који су од пролећа 1942.године, када су нацисти обзнанили да је Јеврејско питање у Србији „решено“ (тј. да су готово сви ликвидирани), били готово искључиви заточеници логора на Старом Сајмишту, тзв. Прихватног логора Земун.

Како му и само име говори, логор је требало да буде успутна станица за пребацивање способне раде снаге у радне логоре у Немачкој и Норвешкој. Тек мањи број њих је, међутим, тамо и завршио. Већина је страдала на обали Саве. Бројни су убијени, многи умрли од исцрпљености, глади и болести. Иако су се разликовали по идеолошкој опредељености и месту одакле су транспортовани у београдски казамат, спајало их је то што су били Срби. Четници, партизани, људи са ове или оне стране Дрине, младићи, старци.. сви су они у очима крвника били исти. Срби, православци, нежељени, прекобројни.

У логор су прво довођени заробљени устаници из Србије, а касније и јасеновачки заточеници и народ са Козаре, Лике, Баније, Кордуна и осталих делова НДХ.

Како је 1946. године установила Комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, кроз логор на Сајмишту прошло је између 90 и 100 хиљада људи, а страдало их је око 40 хиљада. Међу њима је било око 7 хиљада Јевреја и Рома, 17 хиљада житеља Србије, 10 хиљада Личана, Банијаца, Кордунаша и Срба из БиХ и  исто толико Сремаца.

Подстакнути текстом Војиславе Црњански Спасојевић, а вођени идејом да безимени не смеју да буду и заборављени, ми из удружења „Јадовно 1941.“ почели смо да истражујемо ову тему, а убрзо смо, уз благослов Српске православне цркве, организовали и први парастос на масовној гробници у Земунском гробљу.

Први пут су се православни свештеници на том страшном месту помолили за душе несрећника који су предуго чекали. Чекали су захваљујући систематском заташкивању и нејасном дефинисању ко су жртве, а ко џелати, које је спроводила комунистичка власт, али и инертности и неспособности нове власти да се на достојан начин обележе места српског страдања, макар на територији данашње Србије.

Удружење је у протеклих седам година, организовањем парастоса и молитвених скупова покушало и, верујемо, и успело да бар у одређеној мери информише српску јавност да на Земунском гробљу постоји гробница у којој почивају Срби страдали у Прихватном логору Земун.

И све је некако ишло у добром  правцу до ове године.

Наиме, 9. маја 2025. чланови нашег удружења су крај гробнице поставили Часни Крст, као вечни и препознатљиви симбол наше вере. Крст са којим су се рађали и живели они који су сурово скончали на Земунском гробљу. Прошле године је тај крст донешен током парастоса, али је после тога враћен. Тај тренутак када смо стављали крст на рамена и носили га из гробља свима нам је изузетно тешко падао и одлучили смо да ове године затражимо благослов партијарха српског господина Порфирија да га поставимо крај гробнице. Благослов смо добили и крст поставили 9. маја. Судбина је хтела да се то деси баш на Дан победе у Другом светском рату.

Са гробља смо отишли срећни и мирни, верујући да смо учинили богоугодну ствар и да се душе мученика радују.

Сутрадан је служен парастос и чинило се да је напокон све дошло на своје место.

Али….

Није прошло ни двадесетак дана, а из Јеврејске општине Земун стигла је вест која нас је узнемирила и разочарала.

Та организација је постављање православног крста означила као скрнављење гробља које називају својим. Затражила је да се крст уклони зато што дубоко вређа верска осећања јеврејске заједнице и саопштила да је поднела кривичну пријаву против нашег удружења. Како су навели у саопштењу, не противе се комеморацији, али парастос и православни крст (нити било који симболи других вера) по верским правилима јудаизма, нису дозвољени на месту где се сахрањују Јевреји. Тврдили су  да никада нису присуствовали молитвеним скуповима које смо ми организовали, као и да на њих нису позивани.

Удружење „Јадовно 1941.“ то демантује пошто је 11. маја 2019. на првом обележавању Дана сећања на Србе побијене у логору Земун 1942 – 1944. био и пријатељ нашег удружења господин Александар Нећак, иначе члан Извршног Одбора Јеврејске Општине Земун.

Иако неугодно изненађени оваквом реакцијом ЈОЗ, остали смо затечени њиховом ошртином, речником и решеношћу да уклоне обележје народа који је, баш попут јеврејског, тешко страдао у Другом светском рату.

Вођени управо тим осећајем заједничког страдалништва и поштовањем свих жртава, покушали смо да разговарамо.

Покушали, отишли на састанак са представницима ЈОЗ и после њега схватили да договора са онима који нису спремни да чују и уваже друге, не може бити.

Наши предлози да се парцела на којој се налази гробница издвоји и да се од Града Београда затражи да право коришћења добије неко од удружења потомака жртава, а да се Јеврејској општини омогући проширење гробља на некој другој локацији, у потпуности су одбијени.

Јасно нам је речено да је услов да се повуче кривична пријава, која је у међувремену поднета, уклањање крста и табле на којој пише да у масовној гробници почива 6 и по хиљада Срба. Такође, саопштено нам је да убудуће нећемо моћи на том месту да организујемо било какву „церемонију“ по православним обичајима.

После оваквог исхода састанка, остало је само да се спремимо за правну борбу.

Наш председник Душан Басташић, за којим је расписана потрага, дао је изјаву у полицијској станици Земун иако му позив није званично уручен. Негирао је оптужбе наведене у кривичној пријави -за изазивање националне, расне и верске мржње и нетрпељивости, за повреду гроба и расну и другу дискриминацију. Када се зброје казне запрећене за та кривична дела, добије се бројка од 16 година затвора.

16 година затвора за постављање православног крста у сред Србије!!!

Ми из удружења Јадовно 1941. такође одбацујемо оптужбе наведене у кривичној пријави. Истичемо да део Земунског гробља на који се сахрањују Јевреји, по подацима из Катастра у које смо имали увид, није у власништву ЈОЗ већ им је дат на коришћење.

Не видимо и не разумемо стога на основу чега та организација даје себи за право да одлучује о томе какви ће се верски обреди ту одвијати и каква ће се обележја постављати на градском гробљу, а посебно на гробници у којој неспорно почивају Срби.

Уважавамо њихова верска правила и немамо ништа против да их се придржавају у својим домовима и на својим поседима, али Парцела 416 и Земунско гробље то свакако нису.

Уколико до покретања судског поступка дође, а надамо се да неће, потрудићемо се да докажемо да постављањем православног крста на српској земљи нисмо прекршили нити један закон, како овоземаљски тако и Божји.

Подсећамо да у овом тренутку идентични крстови постављени од стране нашег удружења, стоје на девет локација, масовних гробница и крашких јама у Хрватској. На тим местима усташе су  починиле масовне злочине над српским и јеврејским народом. Нико, па ни Јевреји, није тражио њихово уклањање.

Надамо се да ће и овај један, постављен у Србији, остати на свом месту!

Приредило: Редакција УГ Јадовно 1941. Бања Лука / Београд