Несаломиви дух једног Банијца

Село Клинац смештено је у брдима Климне горе или Клиначких страна. Међу 13 преосталих мештана ту живе Стјепан и Стоја Ракасовић који су од земљотреса смештени у петрињској касарни.

Село Клинац на Банији данас има тек 13 становника, а некад их је било и више од две стотине. Смештено је у брдима Климне горе када се са главног пута од Петриње према Костајници скрене код Доње Будичине. До села води неколико километара дуг узбрдни пољски пут, каљав и иначе у ово доба године, а сада посебно јер су њиме пролазили камиони како би мештанима довезли контејнере.

Лоша инфраструктура и мали број становника можда су и разлози зашто су новинарске екипе до сада у ово место након земљотреса слабо залазиле. Међу 13 преосталих мештана ту живе Стеван и Стоја Ракасовић који од 29. децембра прошле године дане проводе у петрињској касарни.

Ово је трећи пут да долазе својој кући, а штета се још сабира. Кућа и све помоћне зграде изашле су из земљотреса оштећених кровова. Унутар саме куће све је разбацано и попадало. Ту су и две тоне јечма које су закиснуле, а кокошке су им нестале. Вероватно су се са њима почастиле лисице.

Стоја одмах по доласку тражи где су јој три мачке које је имала. Једна је страдала, друга је ту и чува кућу док их нема, а трећу ће, сва срећна што је жива, видети мало касније у селу. Кажу да им је у касарни у Петрињи добро.

– Прву ноћ спавали смо ту у помоћној кући и онда је дошла екипа младих људи из Загреба у комбију и када су видели нашу кућу установили су да ми не можемо ту остати па су нас одвели у војарну у Петрињу. Тамо смо остали до дана данашњег. Лепо смо примљени, о нама се брину доктори и све добро пролази – прича Стеван.

Само село Клинац, али и кућа Стевана Ракасовића налазе се на специфичном месту одакле се поглед пружа на све четири стране света и просто је невероватно да се из једног дворишта може видети Папук, Зринска и Петрова гора, Велебит и Бјелоласица. Ту у близини је и средњовековно утврђење Клинац град чији се обриси у шуми такође виде из Стевановог дворишта.

Након краћег домаћинског упознавања са околином, Стеван нам показује место где га је затекао најсиловитији удар земљотреса. Сећања су му још увек свежа.

– Ево ту сам био код овог зида и припремао се да расаду салате одем посадити доле у врт. Био је леп и сунчан дан, а ја сам се руководио с тим да је дан раније био најјачи земљотрес и да ће сваки следећи бити слабији. Овде се десило обратно и мене је то затекло ту на дворишту. Црепови су падали са ове зграде и један ме је погодио у руку. Да ме је погодио у главу ко зна шта би било. Супруга испрва није могла да изађе из куће. Била је код судопера, а на под је пала велика витрина од четири метра која је полупала сто. Један ормар пао је и испред врата па је морала да прескаче. Срећа у свему је да није била повређена – присећа се Стеван.

Банијци су навикли на трагедије

Животна прича Стевана Ракасовића од рођења је испрекидана трагичним моментима, од којих је земљотрес само последњи у низу. У јулу 1941. године усташе му одводе оца, а у тренутку растанка мајка говори оцу да је трудна. Отац завршава на прислином раду и затим скончава у једној од јама комплекса логора Јадовно.

Имао је годину дана старију сестру која је завршила у Јасеновцу, а за коју се и даље нада да је негде удомљена и да је још увек жива. Он је рођен почетком 1942. године у време највећег покатоличавања када добија име Стјепан које званично носи и данас.

У периоду између два рата радио је као трговац, оженио се и добио двоје деце. Син му данас живи у Америци, а ћерка у Аустралији. Прва супруга умрла је у предвечерје рата 1991. године, а четири године касније у Олуји је сам са псом преходао брда и прикључио се колони избеглица.

Након што је 15 година у Бањалуци живео у камп приколици и бавио се воћарством 2010. године одлучио је да се врати у родно село заједно са садашњом супругом Стојом, родом из околине Шипова у Републици Српској.

– Дошли смо овде пре тачно десет година на згариште, да тако кажем. Није село било паљено, али је било порушено. Скинут ми је био кров, столарија, а остали само голи зидови. Порушена је била штала па смо све полако за ових десет година обнављали.  Сада кад смо мало притерали обнову крају поново је дошло зло. Сад опет морамо, што кажу „Јово наново“ – каже Стеван, али верује да ће Банија и ово преживети.

– Овде су људи веома упорни. Научили су на несреће и трагедије које су нас пратиле вековима. Тако је од доба Марије Терезије и доласка на ове просторе који су тада били пусти. Нажалост, пусти су и данас. Ту није било парчета земље које се није обрађивало, а сад је све зарасло у шикару. Овај крај има перспективе јер је еколошки чист, земља није загађена, а то мора имати будућност. Само нам треба младе радне снаге што нажалост немамо – забринуто, али са надом говори овај 78 година стари Клинчанин.

„Не дам кућу ни за све доларе Америке“

Пре него што се растанемо од Стевана испричаће нам да је, када је последњи пут био код куће, а то је било неколико дана пре наше посете, имао понуду да прода кућу.

– Био је један приватни предузетник из Книна иначе пореклом са Косова. Са њим је дошло његових пет момака да нам помогну око санације крова. Био је снег и нисам дозволио да се пењу јер је опасно. Један од њих ми је у шали рекао да ми нуди 20 хиљада еура да се одселим одавде. Рекох му да му не бих ово дао ни за доларе целе Америке па смо се мало смејали – кроз смех прича анегдоту од пре неколико дана Стеван.

Када Стеван извади литру ракије из бурета, коју ће касније прокријумчарити у касарну, и када Стоја нахрани једину преосталу мачку, време им је за пут назад у Петрињу. У касарни ће највероватније бити до пролећа, а тада ће и живот кренути испочетка. По ко зна који пут. То што су се више смејали него деловали забринуто сведочи о овдашњем духу и великом несразмеру између количине недаћа и начина на који Банијци све то прихватају. И тако већ вековима, што каже Стеван.

Преузето са: СРБИ.хр