АКТУЕЛНО:

Од Сенте до цркве у Блињи на Банији

Можда би наслов ове приче могао бити и обрнут, јер је Сента старија од Блиње на Банији. А опет, ко зна. Сви смо ми однекуд као дођоши стигли у насеља где смо пустили своје корене. Најчешће из нужде и разних историјских прилика. И, има нечега што повезује Блињу и Сенту. О свему томе, рећи ћемо неколико реченица.

После Косовске битке, кад нашим крајевима овладавају османлијске власти, настаје велики егзодус Срба. Многи ће са Косова и Метохије кренути на север, у бестрагију, и стићи све до Сентандреје иза данашње Будимпеште. Други Срби ће се највише са простора старе Херцеговине упутити ка западу и населити празне и опустеле просторе Жумберка, Далмације, Гламоча, Змијања, Поткозарја, Баније, Лике, Кордуна па све до Беле Крајине у данашњој Словенији, као најзападнијој тачки, где су настављали своје животе. Тако су постајали житељи тадашње Хабзбуршке Монархије, која им је нудила пограничне просторе под турском влашћу. Новопридошли Срби су добијали одређене парцеле земљишта, а од нових власти су ослобађани пореза. Али, заузврат, морали су се као граничари одазивати кад год је Монархији запретила опасност од продора Турака на њене територије. Тако је већ 1579. године створена Војна Крајина која се протезала од Ријеке па све до иза Арада у данашњој Румунији. И, свугде где су били настањени, Срби су подизали своје цркве и манастире. Трајало је све то до 1878. године, када је по одлуци великих сила Берлинским конгресом престала опасност од Османлија за границе Монархије и 1881. године укида се Војна Крајина. Сада је већина Срба остала на тим подручјима, а неки незадовољници (јер нису више имали дате им бенефиције) су кренули у ново безнађе, у Русију. Онај православни живаљ који је остао, постао је део Хрватске и Славоније и тако је било све до распада Југославије, када су брутално истерани са својих вековних огњишта. Исту судбину са свима, делили су и становници живописног села Блиње.

Блиња се као насеље помиње доста рано, још 1334. године, а пошто су је населили православни Срби, најпре је направљена дрвена црквица, а 1777. године је основана православна парохија. Одлуком генералкоманде у Загребу, 1809. године је озидана црква на месту некадашње дрвене црквице. За дивно чудо, та црква Светог Илије у Блињи, за време Другог светског рата, остала је неокрњена, као и у последњем рату. Једино су нестале неке црквене књиге. Иначе, село Блиња, припада општини Петриња. 1948. године Блиња је имала 346 становника, 1991. године 210, а 2011. само 78 мештана.

Срби су остављали своје куће и имања и спасавали главе како су знали и умели. Доласком у Србију, многи су збијани у сабирне центре, а неки су привремено уточиште налазили и код својих рођака. Било је касније и оних који су се отиснули пут многих земаља Европе, Канаде, САД, Аустралије.

Маркан је дошао свом брату од стрица у Сенту. Знао је да је ту негде, распитивао се у Црвеном крсту, и, нашао га. Откуд он у том граду, није баш знао и то ће сазнати тек по доласку код њега. Није Маркану нимало било лако да му на терет падне са својом женом Јоком и са троје још нејаке деце. Зато се и трудио да било шта заради код других мештана, како би им олакшао живот. У почетку му је било доста тешко јер је град био насељен углавном мађарским живљем. Али, мука не бира, а био је свестан и да је на терету своме рођаку. Зато је пронашао неку ненасељену кућу, узео је у закуп и ту су се коначно сви сместили. Године пролазиле, деца порасла. Најстарији син Душан стасао и за женидбу. Завршио средњу медицинску и запослио се у болници. Онако из потаје, још у средњој школи гледали се он и Марија. Гледали се и, заљубили. Обоје лепи и вредни као што то може само и бити у њиховим годинама. Тако се ускоро и узму, мада је мало било затезања код Маријиних. Избеглица, нема неке имовине. Но, зарад среће свог детета, попусте и би скромно венчање. И оно грађанско, а и у цркви Архангела Михаила у Сенти. Поста Душан сенћански зет, али му је заувек остала у сећању његова Блиња и црква у којој је крштен. По ко зна који пут је у мислима својим прошетао добро познатим стазама и то је на њега деловало опуштајуће, као кад неко узме лек за своју бољку.

Ето, то је та прва ствар која је повезивала Блињу са Сентом. Има још једна.

У Сенти је некада живео чувени српски добротвор и мецена многих уметника, Јоца Вујић. У та времена је био народни посланик и члан Управног одбора Матице Српске у Новом Саду, имао свој музеј са галеријом слика, вредних књига, карти (мапа) и осталих докумената. Пропашћу Аутроугарске Монархије, као делегат Сенте, учествовао је у раду Велике народне скупштине у Новом Саду, када је у новембру 1918. године Војводина уједињена са Краљевином Србијом. Као члан делегације, ту одлуку је саопштио српској влади у Београду. 1926. је постао народни посланик из Сенте.

Познати српски колекционар и мецена, велепоседник Јоца Вујић позвао је Анастаса Боцарића код себе у Сенту. Ту је током маја-јуна 1911. године Боцарић сликао за домаћина.

Посланици су изабрани у 211 општина Баната, Бачке и Барање, након распада Угарске. Њих укупно 758 донело је одлуке о отцепљењу поменутих области од Угарске и присаједињењу Краљевини Србији. Слика је на платну, 315  са 180 центиметара. Због Боцарићеве болести слика је остала незавршена. Насликани су Новосађани Јаша Томић и унијатски прота Јован Храниловић који је као најстарији посланик отворио скупштину. Биле су још две посланице: Милица Томић из Новог Сада, ћерка Светозара Милетића и супруга Јаше Томића, и Мара Јовановић из Панчева. Уметник је рођен у Будви 1864, а умро у Перасту 1944.

Иконописац Анастас Боцарић (тада из Загреба) је 1894. године склопио уговор са месном православном црквеном општином, за осликавање иконостаса нове цркве у Блињи. Погођени посао је био вредан 2400 ф.

То је та друга чињеница која повезује Блињу и Сенту.

Нема коментара

Напишите коментар