Од заборава до новог почетка: Личка песма поново се чује у Србу

Велико личко прело, у организацији новооснованог КУД-а „Срб“, окупило је овога лета бројне учеснике и госте који су, уз изворну личку песму, традиционално коло и народне ношње, оживели обичај који је некада био неизоставни део живота у Лици.

После 40 година у Србу се овог лета поново заорио ојкан. Новоосновано Културно-уметничко друштво „Срб“ из истоименог личког места организовало је прво Велико личко прело, са жељом да се обнови дух некадашњих окупљања и од заборава сачувају личка песма, игре, обичаји и личка реч. Прело је овог лета окупило бројне госте, културно-уметничка друштва и певачке групе из различитих крајева, а домаћини кажу да је циљ да овакво окупљање постане традиција и да се бар једном годишње у Србу сретну људи које повезује исти крај и исто наслеђе. КУД „Срб“ данас броји нешто више од 30 чланова, од којих је око 20 стално активно. Иза оснивања друштва стоје ентузијасти, углавном људи у зрелим годинама, који су одлучили да сами покрену иницијативу и допринесу оживљавању свог места.

– У Србу се већ годинама уназад не догађа ништа, нема ништа, а има нас доста који бисмо хтели нешто да покренемо, да живне мало ово место, да се нешто позитивно догађа, да се не прича само о тмурним временима, о ружним догађајима. Ајмо се вратити лепим временима, барем кроз песму и кроз причу. И тако је почело. Одатле, ми смо се самостално регистровали, нисмо могли другачије и кренули смо са песмом. Негујемо ону изворну личку реч, изворну личку песму. Јако смо срећни и то је оно што нас испуњава. Већина наших чланова КУД-а каже: „једва чекамо петак“. Сваког петка се састајемо и по два сата певамо. Певамо изворне личке песме, причамо неке догађаје, лепе догађаје из прошлих времена, прескачемо све што је ружно, све оно што би стварало горчину свима нама. Дакле, бирамо и тражимо, присећамо се старих и заборављених речи, израза, то покушавамо да запишемо, па ћемо једног дана направити монографију, ако будемо упорни, а упорни јесмо. Преко донација смо добили народне ношње и захвални смо свим људима широм света који су нам у томе помогли, како бисмо овог лета могли овако обучени да станемо пред људе и покажемо ово наше богатство – поносно истиче председница КУД-а „Срб“ Даница Галић.

Колико оваква окупљања недостају Србу, али и другим личким местима, најбоље знају они који у њима живе током целе године. За њих је прело било прилика да од старијих чују и науче понешто од наслеђа које је временом потиснуто из свакодневног живота – од изворне песме и игре до обичаја и личке речи. У крају чији су људи кроз различита тешка времена губили домове, одлазили и расељавали се, сусрети попут овог поново повезују генерације и чувају везу са завичајем, али и буде осећај припадности и понос према личком крају.

– Недостајало нам је ово, али ето, сада имамо седмично окупљање на прелима и лепо нам је. Певамо, размењујемо енергију, певамо и духовне песме, песме са душом. Учимо се традицији, некако нешто заигра у срцу и баш се добро осећамо после, боље него уз телевизор или телефон. Нешто ипак осећамо према том старијем, неке истинске вредности. Не треба ту пуно рекламе, осете то и млади људи, деца, и полако се враћају томе, цене и негују, и мислим да ће заживети. Добро нам је. Имамо у Србу и џиу-џицу клуб, имамо рафтинг, основали смо вишебој, трудимо се на више поља. Жене имају аеробик, стварамо нешто, имаћемо оно што сами створимо. До нас је – каже Предраг Родић, један од чланова друштва и стални мештанин Срба.

– Пуно значи да имамо начин на који можемо одржати своју традицију и да се ми као млади сећамо својих обичаја, да их наставимо и пренесемо на будуће генерације. И стварно је посебан осећај када кажеш да јеси из Лике и када знаш о чему причаш, када кажеш да си из Лике и какав је то начин живота и свега осталог, културе, наравно. На мени вечерас је традиционална личка ношња. Њу је направила тетка мог оца, Мира из Госпића, и јако сам јој захвална на овом драгоценом поклону који сам добила на дар, да могу да је обучем у свакој прилици, да је поносно покажем и да остане ношња која ће остати у мојој породици – додаје Милица Кеча, поносна Личанка чија се породица пре 20 година вратила у Срб.

– Фалило је ово Србу, али једнако фали и сваком другом месту у Лици. Једноставно, начин на који се одржавају односи потпуно је другачији ако не постоји једно овакво друштво. Људи се ретко окупљају, све више су посвећени, можда, сами себи, а овако једноставно на окупу виде шта је заједница. Имао сам прилику да присуствујем тим пробама, прелима унутар чланова друштва, тим њиховим дружењима и заиста бих волео да бар десет одсто тих правих шала стигне до људи, јер то је јако весело, јако живо. Људи су јако опуштени, па чак и они који су се, на неки начин, временом повукли, затворили у себе, скроз су се отворили и као да су доживели неки преображај последњих месеци – наводи Стефан Војновић, млади човек који се са породицом вратио да живи у Србу.

Заједница која поново учи да се окупља

Оснивањем КУД-а, али и различитим другим иницијативама које су покренули у последње време, Личани настоје да своју Лику одрже живом, стварајући услове за све генерације. Да се поново разбукте огњишта, да се из пустих кућа поново завије дим у личким ноћима и да у њима своје место поново нађу они који су некада морали да их напусте, уз оне који су одлучили да остану и опстану, упркос свим потешкоћама и изазовима. Јер на овој земљи Личанину никада није било лако – али је увек знао да јој се врати.

– Драго ми је да је у Србу коначно основано културно-уметничко друштво, јер пре тога нисмо баш имали ни прилику овако, на великим догађајима, да учимо нешто о својој култури и обичајима. И моји родитељи су из Срба, овде живе, вратили су се пре више од 20 година из Србије и сада се баве пољопривредом. Сада живимо на Ајдеровцу, на једној предивној планини изнад Срба, пет километара – задовољно истиче млада Милица.

– То значи окупљање целе заједнице и да заједница види одакле је потекла и шта су ти неки наши стари обичаји, да се преносе даље и да то одржавамо на начин да, ако су сениори то за нас успоставили, да се и ми млађи полако укључујемо и да се то наставља и да одржавамо један континуитет – додаје Војновић из Срба.

Као у песми о Лици коју је Милица, поносно стојећи у својој личкој ношњи, изрецитовала пред свима:

„Вратите се, соколићи моји,

још вас Лика чека и позива.

Разбуктајте огњиште што стоји,

да нам Лика опет буде жива.“

И управо је то оно што је овогодишње прело у Србу показало, да се завичај чува повратком  и песмом, дружењем, памћењем и спремношћу да се нешто уради за место из којег се потиче. Први корак је направљен, а домаћини већ најављују да ово неће остати само једно летње окупљање, већ почетак традиције која ће у Србу имати своје место.

Преузето са: СРБИ.хр