Одржан научни скуп о РСК у организацији Института за савремену историју и Веритаса

У просторијама Института за савремену историју, у организацији ДИЦ Веритас, Музеја жртава геноцида и самог Института 4. јула одржана је научна конференција Тридесет година по нестанку Републике Српске Крајине, поводом 30 година од злочиначке акције Олуја и егзодуса крајишких Срба. На конференцији је учествовао велики број историчара, правника и научника других области, а у плану је да се њихови радови објаве у зборнику, који би требало да изађе до октобра мјесеца и буде промовисан на Сајму књига.

У просторијама Института за савремену историју, у организацији ДИЦ Веритас, Музеја жртава геноцида и самог Института 4. јула одржана је научна конференција Тридесет година по нестанку Републике Српске Крајине, поводом 30 година од злочиначке акције Олуја и егзодуса крајишких Срба.  На конференцији је учествовао велики број историчара, правника и научника других области, а у плану је да се њихови радови објаве у зборнику, који би требало да изађе до октобра мјесеца и буде промовисан на Сајму књига.

 

Конференција је подијељена у четири тематске цјелине које су водили директор Веритаса Саво Штрбац и историчари са Института за савремену историју др Милан Гулић, др Бојан Димитријевић и Немања Вујић.

Многи аутори радова нису били присутни, али су се неки од њих јавили путем видео снимка.

Своје радове су припремили: Зоран Лакић Војно организовање и ратна дешавања на територији општине Бенковац у периоду од јануара 1991. до јануара 1992. године,  Миленко Милинковић Вуковар, генеза пакла, Немања Васић Вукови са Вучијака у операцији Масленица 1993, Милан Гулић Врховни савет одбране, Бојан Димитријевић РВ и ПВО Српске војске Крајине  1993–1995, Данко Перић Односи власти и оружанихформација  САО Крајине/РСК и Аутономне покрајине западна Босна од 1993. до августа 1995. године, Станко Нишић Узроци пада РСК – неславна улога ЈНА у одбрани РСК, Душан Старевић Преговори између Републике Српске Крајине и Републике Хрватске  у оквиру Међународне мировне конференције у Женеви 1993. године, Жељко Иваниш и Вања Роквић План З-4 – требало је да се преговара, Ненад Гргурица Гранични пријелази и царинске испоставе у Републици Српској Крајини од 1991. до 1995, Душан Братић Ватрена дејства Хрватског ратног ваздухопловства по цивилним колонама у операцији „Олуја 95”, Слободан Перић Процесуирање ратних злочина почињених током рата у Хрватској 1991–1995, Саво Штрбац „Олуја” пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију, Радомир Кужет „Олуја” пред Међународним судом правде, Вељко Одаловић Нестала лица као најтрагичнија последица сукоба на простору Републике Хрватске, Јанко Велимировић Српске жртве рата и пораћа (1990–1998) на подручју Хрватске и бивше РСК, Мира Мандић Узроци, карактер и посљедице нестајања Срба у простору западне Славоније крајем XX и почетком XXI вијека, Миле Паспаљ РСК – ружичаста магла, Санда Рашковић Ивић Држава на друму – кад живот остане без корена, Михајло Басара Континуитет траума и коначна издаја Срба у Хрватској, Слађана Чанковић Накнаде штете за изгубљене животе и имовину, Милорад С. Кураица Прилог историјским дешавањима у и око Републичког завода за тржиште рада Книн, Растко Лончар Српска књижевна периодика и Република Српска Крајина, Немања Девић Мотив „Никад више 1941.” – у стварању Републике Српске и Републике Српске Крајине.

Преко видео снимка из прве руке говорио је о ратним дешавањима у Бенковцу, о Шкабрњској операцији командант Територијалне одбране Бенковац Зоран Лакић.

На првим вишетраначкким изборима у Хрватској 1990. Миленко Милинковић изабран је за заступника у Вијећу општина Сабора Републике Хрватске и залагао се да се избјегне рат.  У свом раду говорио је о Вуковару, од историје овог града, па све до првих сукоба и околности 1990/1991. године. Написао је и издао књигу Вуковар, генеза пакла  и очекује се и промоција у скорије вријеме.

Најмлађи учесник који је оставио посебан утисак на све присутне је гимназијалац Немања Васић, који је недавно постао пунољетан, говорио је о улози Вукова с Вучијака у операцији Масленица. Иначе Немања се бави снимањем документарних филмова о одбрамбено-отаџбинском рату у Републици Српској и Републици Српској Крајини. Родом је из Прњавора, па истражује и Прву прњаворску бригаду.

Историчар др Милан Гулић, говорио је о Врховном савјету одбране на чијем челу је био предсједник републике, и о њеним надлежностима. То је била институција власти и његове одлуке су биле обавезујуће за предсједника РСК, пошто је он руководио са СВК у миру и рату у складу са одлукама Врховног савјета одбране.

– Први пут се ВСО састао 12. маја 1993. године, и чланство су имала два предсједника РСК Горан Хаџић и Милан Мартић, три предсједника Владе РСК Ђорђе Бјеговић, Борислав Микелић и Милан Бабић, три министра одбране Душан Ракић, Раде Тањга и Милан Шупут, три министра унутрашњих послова Милан Мартић, Илија Пријић и Тодор Пајић, као и један вршилац дужности министра Небојша Павковић, и три команданта СВК Миле Новаковић, Милан Челекетић и Миле Мркшић.

– Неки од њих нису нису били ни на једној сједници, а то нарочито важи за премијера и министре у посљедњој Влади РСК. На сједници ВСО спорадично су се појављивали из различитих разлога Миле Паспаљ и Рајко Лежајић, предсједници Скупштине РСК, министар енергетике и рударства  Миливој Кричка, министар финансија Ратко Веселиновић, министри иностраних послова Слободан Јарчевић и Милан Бабић, министар правосуђа и управе Радомир Кужет, високо рангирани официри у Штабу СВК, Борислав Ђукић, Мирко Бјелановић и Душан Лончар, шеф државне безбједности Ацо Драча. Уочљиво је да док је био предсједник РСК Горан Хаџић врло ријетко је долазио на сједнице ВСО што није тек обично одсуство с обзиром да је предсједник руководио ВСО.

Гулић наводи да је једна од посљедњих одлука Врховног савјета одбране била проглашење ратног стања након пада Грахова 28. јула 1995. године, послије које се тај орган налазио у сталном засједњу све до свог историјског краја.

– Посљедња одлука врховног савјета одбране РСК добијена је 4. августа 1995. године у 16.45, а њоме је наређена планска евакуација свег за борбу неспособног становништва из општина Книн, Бенковац, Обровац, Дрниш и Грачац. Питање је колико је Крајишника било упознато са овом одлуком, а истини за вољу донијета је у тренутку када је извлачење становништва већ почело и то и из оних дијелова РСК на које се уопште није односила. Осим тога питање је колико је ВСО уопште могао да пуноважно одлучује у тренутку када се три члана нису налазила у Книну, премијер Бабић и министри Шупут и Пајић.

Историчар др Бојан Димитријевић говорио је о ратном ваздухопловству и противваздушној одбрани у РСК, од самог формирања, о акцијама у којима су учествовали, па до расформирања. Навео је да су архивски извори везани за ову тему заробљени у Загребу.

– Ваздухопловство Крајине и Републике Српске се нашло 4. августа у операцијама када је кренула хрватска агресија на РСК. Обје јединице и пилоти дејствовали су на правцима према Удбини, Госпићу и Теслинграду и Велебиту. Већ 5. августа 1995. ваздухопловство се повукло са аеродрома Удбина на аеродром Бањалука. Ракетна бригада је дејствовала првог дана по циљевима у рејону Сиска и Суње. Врло карактеристично је да су снаге Америчке ратне морнаричке авијације 4. августа напале на положај ПВО, односно на радарску станицу на положај код Бенковца и на тај начин се директно сврстале на страну против Српске војске Крајине. Радарски положај на Пљешевици и објекти који су били тамо су повучени заједно са снагама Војске Републике Српске и доласком у Бањалуку свих ових ефектива завршио се ратни пут Ратног ваздухопловства и Противваздушне одбране Српске војске Крајине.

Новинар Данко Перић говорио је о српском „Ћаћи”, Јовану Рашковићу у муслимаснком „Баби”  Фикрету Абдићу, о два имена која су се појавила на друштвено-економској и политичкој сцени осамдесетих и девдесетих година прошлог вијека, односно о односима САО Крајине и западне Босне.

– Међу ријетким политичарима њих двојица су се залагала да се сачува мир по сваку цијену, према обојици су хрватске власти имале исти однос, оптужујући их за ратне злочине. „Бабу” су и осудили на основу правоснажне одлуке Жупанијског суда у Карловцу, а „Ћаћа” Рашковић је преминуо неколико дана послије подношења оптужнице против њега. Подручје Кордуна и сусједна Цазинска Крајина су традиционално били у добрим односима.

Излагање Станка Нишића, првог доктора војних наука у бањалучком округу, поздрављено је великим аплаузом. Писао је између осталог о трансформацији ЈНА у Српску војску коју оцјењује као неуспјешном јер је ЈНА у току ратних догађања само реактивно дјеловала, не плански и проактивно.

– Било је ту много погрешних оперативних и стратегијских одлука које су донесене у оквиру руководства ЈНА зато што је оно и даље тежило да се одржава Југославија и њен социјалистички систем. Некритички се прилазило и војном и државном руководству. Када сам отишао у пензију покушао сам да анализирам које су посљедице погрешних одлука и дјеловања ЈНА, то је било забрањено да се ради јер су још били живи људи који су руководили ЈНА деведесетих година. Тај страх постоји и данас.

Нишић се осврнуо и на изјаву портпаролке УН Сузан Мануел да је срамота за Уједињене нације оно што се десило у Крајини.

– Ја напомињем да је то срамота и за српску матицу и за српски род. Осам милиона Срба гледа са стране како је један дио његовог народа протјеран. Нико не спомиње да је то био геноцидни акт, и то не потенцирамо. Мој приједлог је да морамо критички видјети и садашње стање.

Гост из Хрватске Ненад Гргурица из Царинске управе, Подручног царинског уреда Сплит, говорио је о граничним прелазима и царинским испоставама у РСК, и за ову прилику је припремио презентацију.

Доктор правно-политичких наука Жељко Иваниш говорио је како је требало преговарати у вези са планом З-4. Свој рад написао је заједно са др Вањом Роквић.

– Када бисте данас анкетирали Крајишнике преко 80 посто мисли да нисмо требали да преговарамо око плана З-4. У овом раду истражујем кадрове, и долазим до закључка да ми нисмо имали кадар који је био способан да преговара.

Иваниш је изнио незадовољство што је „Београд послао Слободана Јарчевића као дипломату“.

– С друге стране и војска је имала своје преговоре, и имали смо човјека који је рекло би се успјешно знао да преговара, био је најуспјешнији војни преговарач, а то је Коста Новаковић. Водио је преговоре око Загребачког споразума, учествовао је у преговорима у Њујорку и Женеви, а у другој половини 1994. пошаљу га у Бели Манастир. Пуковника, магистра са толиким искуством пошаљу „по казни“ у Бели Манастир, а знао је све о хрватском генералу Стипетићу и адмиралу Давору Домазету Лоши, и сви су напредовали, а Коста Новаковић завршава у Белом Манастиру.

Видео поруком јавио се адвокат Душан Д. Старевић и у свом раду се потрудио да да потпуну и детаљну хронологију преговора између Владе РСК и Владе РХ од почетка провођења Венсовог плана, па закључно са престанком рада Међународне конференције о бившој Југославији у Женеви крајем 1993. године. Старевић је био секретар Владе Републике Крајине 1992. и 1993. године.

Адвокат Душан Братић, заступник породица жртава са Петровачке цесте, писао је о ратним дејствима хрватског ваздухопловства по цивилним колонама током Олује и тим радом је имао циљ да нестручној јавности приближи чињенице о овом догађају на основу којих би могли сами да закључују да ли су та два догађаја на Петровачкој цести и тзв. Приједорској цести изолована и случајеви тзв. Ексцеса командовања или евентуално пилота или су заправо, дио плана врховног команданта оружаних снага Хрватске Фрање Туђмана.

– 7. августа у 12.10 на шездесет и неком километру путном комуникацијом на тридесет и неком километру ваздушном линијом и то од најближе тачке уласка у ваздушни простор БиХ, извршено је ватрено дејство по колони у рејону, они у извјештају пишу Меденог поља, а заправо Бравског поља убојним средствима која нису погодна за уништење оклопа, већ непријатељске живе силе и слабо утврђених земљаних и бетонских објеката, убојита средства са распрскавајућим, а не кумулативним дејством. Иако су, према њиховим извјештајима се види, имали убојита средства са кумулативним дејством, што указује да се ишло на живу силу, а не на оклоп како су ставили у борбеним извјештајима. У једном њиховом извјештају стоји да је уништен један тенк, што се не може уништити ракетом S 24, извршена је по средишњем дијелу колоне, уписано је у борбене извјештаје да је ефекат успорена колона, у другом извјештају стоји да су уништена три тенка. Према изјавама свједока није пронађен ниједан тенк. Да је циљ и био успорити колону, не би се дејствовало по средини, него у челу.

Братић наводи да је у Оперативном дневнику Зборног подручја Сплит, а не у борбеном Дневнику ваздухопловства – вјештаци кажу тамо гдје му је мјесто, уписано за Петровачку цесту у 14.20 „Наш МИГ 21 ракетирао колону моторних возила на правцу Б. Петровац–Кључ, било је врло учинковито.“

– Наши вјештаци и пилоти су сагласни да је то атипичан упис, и свједочи о еуфорији.

Братић је демантовао наводе хрватске јавности о пресретнутом разговору Ратка Младића и команданта РВ Живорада Нинковића, гдје Младић наводи да је рекао да се растресито крећу средства ратне технике, то је расвијетљено да се тај догађај не односи на Петровачку цесту, него на дејство артиљерије према Босанком Грахову.

Адвокат Слободан Перић који се јавио преко видео позива каже да се против Срба врши правосудна агресија како од стране Федерације БиХ, тако и од стране Хрватске, а да смо ту пружали најлошији отпор.

– Статистика каже да има највише осуђених Срба, а оно што судови пресуде то остаје забиљежено у историји. Када се Србима суди, онда доводе муслимане, Хрвате свједоке који се сјећају шта је тај Србин јео 1992. године. Док се Срби тешко одлучују да свједоче, плаше се освете, плаше се за своју породицу.

Саво Штрбац говорио је о многим ухапшени Србима, којима се судило пред Међународним судом правде. Такође, говорио је и хапшењима Срба, у посљедњих неколико година, па чак и оних који живе у Хрватској свих ових година, као и о суђењима Србима у одсуству.

– Хрвати су од процесуирања Срба за ратне злочине направили свјетски бренд. Све се своди на то да се процесуира што више непријатеља за ратни злочин, јер он не застаријева, на тај начин их држиш у неизвјесности, морају се скривати тамо гдје се тренутно налазе, нема повратка. Ти процеси по њиховом моделу су много ефикаснији за крајњи циљ, да се етнички очисти неки етнички простор, од тенкова и пушака.

Радомир Кужет у свом раду писао је о Олуји пред Међународним судом правде и како је рекао у свом видео обраћању углавном се ослањао на документацију из Веритаса чији је један од оснивача. Кужет је од априла 1993. године до априла 1994. био министар правде у РСК, а након тога шеф кабинета предсједника РСК.

Рад некадашњег предсједника Скупштине РСК Миле Паспаља носи име Република Српска Крајина, ружичаста магла, а наводи да ће то бити наслов и његове нове књиге. У већем дијелу свог излагања говорио је о оном што је претходило посљедњем рату, од 1941. године, а што је утицало на дешавања 1991. године.

– Договор Туђмана и Милошевића је, „теби Срби, мени територија“. У Книн 1993. године долази Виталиј Чуркин. Сједио је са мном и Слободаном Јарчевићем и говорили смо о документу који је био преточен у З- 4. И када нам га је изнио, ја сам се одушевио, добили бисмо државу у држави. Молим га да медијски пустим тај документ и пристао је, али је рекао да је све то договорено што се Крајине тиче још 1991. између Милошевића и Туђмана.

Предсједник Комисије за нестала  лица Владе Србије Вељко Одаловић рекао је да је питање несталих лица једно од најтежих посљедица рата, али да се та посљедица и даље осјети.

– За нас је Олуја злочин у којем се догодило етничко чишћење и геноцид над српским народом пред очима међународне јавности. 1200 људи се воде као нестали, до сада смо 777 идентификовали. Са хрватским властима практично сада немамо никакву сарадњу, тренутно имамо преко четири стотине лица српске националности која се налазе у мртвачницама широм Загреба, а ми немамо никакав приступ њима.

Некадашњи начелник Института за стратегијска истраживања Министарства одбране др Михајло Басара наводи да су биографије људи са простора Крајине проткане траумама, и то генерацијама.

– Ми не знамо своју историју. Оно што се десило са Републиком Српском Крајином квалификовао сам као издаја. Можда је то прејака ријеч. Писао сам о томе како континуитет трауме дјелује на одлучивање, јер дјелује. Нико не може да заобиђе судбину Срба у НДХ, када одлучује о пропасти Југославије. Ми нисмо имали велики циљ, а ни стратегију. Прије свега Београд. За Србе је очигледно најтеже формулисати шта је то наш национални интерес. И мислим да данас послије 30 година Срби немају јасну и јединствену свијест о размјерама и дубини трагедије која се догодила Србима у Хрватској двије седмице августа 1995. године. То је веома разочаравајуће и показује да ни одговорности за то немамо потребна сазнања.

Бивша политичарка и психијатар Санда Рашковић Ивић поздравила је све присутне преко видео позива. У свом раду писала је о социо-психолошким аспектима избјеглиштва за које каже да је процес који почиње са првим сигналом опасности које препознајемо на различите начине и употребљавамо механизме одбране да бисмо минимализовали ту штету. Говорила је и о политичком апсекту избјеглиштва. Данас су Срби расути у 152 земље свијета, а у Србији имамо још 17.000 Срба из Крајине са избјегличким статусом.

– У избјеглиштву имамо неколико фаза: прва: оптимизам, када смо срећни што смо сачували живу главу, друга: песимизам и депресија када се суочавамо са изгубљеним и оним што избјеглице тек чека. Ту се врло често губи самопоуздање и самопоштовање и све се чини немогућим и бесмисленим. И трећа фаза је када депресија прелази у фазу прихватања, а то значи боре се за даљи живот.

Адвокат из Хрватске Слађана Чанковић говорила је о накнади штете за изгубљене животе и имовину у Хрватској.

 

Магистар Милорад С. Кураица јавио се видео позивом у којем је говорио о организацији Републичког завода за тржиште рада у Републици Српској Крајини чији је био директор.

Врло интересантно излагање, имао је млади професор српске књижевности и језика који је на завршној години докторских студија,  Растко Лончар у свом истраживању је сагледавао како су се књижевни часописи из РСК и Савезне Републике Србије односили према питању националног јединства, културног јединства, а касније ће то проширити и на часописе Републике Српске.

– Српска зора се потрудила да направе изузетно релевантно гласило које окупља афирмисане српске писце са свих простора гдје су Срби живјели. У Српском гласу који излази у Топуском у оквиру КД Сава Мркаљ, такође је био присутан велики број писаца са свих подручја гдје су живјели Срби. Уредништво ових часописа свакако је заинтересовано шта се дешава на пољу књижвености и ван граница Републике Српске Крајине. Нажалост, то није тако када је у питању Матица српска која 1991. још увијек излази са петокраком на грбу.

Да се нимало или врло мало писало о стваралаштву Срба Крајишника Лончар је доказао примјерима и из других књижевних часописа.

– Ово је битно да истражујемо и са гледишта да ми ускоро нећемо моћи да са филолошке стране докажемо да нешто на основу језика, штокавска ијекавица, припада српској књижевности јер у прошлости нисмо остварили један вид духовног континуитета и духовног јединства. Ми сада послије 30 година какао је пала Крајина још увијек немамо сабрана дјела неких писаца, многи нису ни пришли лектири, њихови тиражи су заиста мизерни и због тога смтрам да је данас више него икада потребно да се ово питање ријеши, да се књижевност Срба Крајишника интегрише у општу историју српске књижевности, да се развијају контакти између српских писаца на најразличитијим могућим просторима гдје живе и да се не допусти да се догоди ова ужасна тишина која је у српској књижевној периодици од 1992. до 1995. када су прилози о Српској Крајини могли да стану у једну књижицу од 80 страна, а када није посвећена ниједна ријеч имену Српске Крајине, а још мање монструозним страдањима која су и тада задесила наш народ.

Професорка Природно-математичког факултета Универзитета у Бањалуци Мира Мандић говори о узроцима и посљедицама нестајања Срба у западној Славонији.

– Морам нагласити да када је протјерано око 20.000 Срба из западне Славоније изостала је било каква помоћ и реаговања међународне заједнице. Буквално се повукла из својих база, и појавила након десетак дана. Република Српска је потпуно блокиарала и било какву помоћ. Радила сам тада као новинар и била сам свједок тоталне медијске блокаде. Није било важно који смо били минут Дневника, били смо фалсификовани и то тако да је становништво слушало Радио-телевизију Београд што је коштало живота оне људе који се нису евакуисали на вријеме. Да не говоримо о повлачењима у претходним фазама и блокадама вијести од по три дана док се операција не заврши.

Јанко Велимировић радио је у Републичком центру за истраживање рата, ратних злочина и тражења несталих лица у Републици Српској, а у свом раду бавио се темом жртава рата и пораћа, и поставља питање да ли је био формално рат на овом простору?

– Формално нико од ових учесника рата није прогласио ратно стање. Имамо 8628 регистрованих имена у бази података Веритаса које се могу довести у везу са ратом у Крајини и Хрватској, али проширено и на губитке који се могу везати за страдања ван Крајине, као што је то БиХ односно Република Српска, везано за пролаз избјегличких колона. Имамо страдања која су везана за жртве које су остале на том подручју, па су убијени или су ликвидирани као повратници.

До сада је погинуло и сахрањено 7.139. Несталих 917, нестали за које скоро са сигурношћу можемо рећи да су погинули 332 и нестали покопани 240, за њих се зна да су покопани, али немамо више података.

Олуја има 1903 жртве, погинули чије су судбине познате 1283, нестали 620 (нестали 379, нестали погинули 130, и нестали покопани 111).

 

Текст и фото: Драгана Бокун