Одржан научни скуп у организацији Крајишког привредника у Батајници
У парохијском дому Храма рођења Пресвете Богородице у Батајници 26. априла 2025. одржан је научни скуп 30 година од агресије на Републику Српску Крајину и успостављање хрватске окупације у организацији Крајишког привредника и Крајишког културно-историјског центра на челу са Мирком Радаковићем.
Говорило се ту о многим неријешеним питањима, имовинским правима, статусу крајишких бораца.
Пуковник Мирко Радаковић наглашава да је циљ његовог реферата који је припремио за овај научни скуп да Срби схвате да је за очекивати од непријатеља да нас не поштује.
– Али наш гријех је ако не поштујемо себе, самопоштовање је условљено моралом, чашћу, достојанством и ауторитетом. Да ли смо добро научили из историје да је клерофашизам Хрватске имао перманентну идеологију и методологију од Анте Старчевића и Анте Павелића до Владимира Бакарића под паролом „Србе на врбе”. А од Бакарића, па до Титовог генерала Туђмана, не Србе на врбе, него „Србе на Србе”. Од Туђмана, па до дан-данас и даље спроводе ту методологију „Србе на Србе” јер кажу да је најбољи мртав Србин.
Радаковић је начинио и прије неколико година елаборат о потреби изградње Крајишког дома.
Историчар др Момчило Диклић каже да ова данашња Хрватска је авнојевска Хрватска.
– Они то не воле, али ми то морамо форсирати. Ја сам хрватски ђак, професорка Нада Клаић је држала предавање да краљ Томислав никада није управљао Далмацијом, а да није сигурна ни да је Славонијом. Моја професорица и легенда хрватске историје Мирјана Грос је тврдила да су постојале три бановине са хрватским називом Крижевачка, Загребачка и Вараждинска, и у својој књизи стварање хрватске модерне пише како се хрватско име ширило географски и у националном и вјерском смислу. Нестали смо са крајишког простора у моменту када нам је говорено да је српско национално питање највише ријешено. Имали смо великих криза, али смо увијек претрајавали, до овог посљедњег када смо нестали са тих простора.
Диклић наглаша да је велики проблем што нема институција које би водиле рачуна о очувању културе сјећања, обичаја и традиције Срба Крајишника.
Хрвати у Србији траже изградњу спомен-обиљежја за невино страдале Хрвате током деведесетих година. О томе говори књига Злочини над Хрватима у Војводини у издању Београдског фонда за хуманитарно право. Ја сам дао на припрему књигу Нестанак Срба у авнојевској Хрватској крајем 20. вијека коју сам финансирам.
Др Никола Жутић говорио је о научном методу Викотора Новака и књизи Magnum crimen.
– Књига заслужује велику пажњу јер је прва открила истину о стравичним злочинима геноцида које је предводила католичка црква и Ватикан. Не треба заборавити да је Magnum crimen настао 1948. године као државни пројект у тренутку комунистичког државног обрачуна са злочиначком активношћу римске цркве на челу са Степинцем.
Жутић тврди да је Magnum crimen у великој мјери преписано истраживање Ђуре Виловића, Србина католика и припадника ЈВуО.
– С обзиром да су архиви за српске истраживаче у много случајева недоступни те се стога не може доћи до потпуне истине.
На скупу је говорио и пуковник у пензији Мића Живојиновић те је навео неке демографске чињенице.
– Најтаргичније је нерађање становништва које је постало алармантна појава са несагледивим размјерама и посљедицама по српски национални етнос. У Србији је 1961. године било 74,6 посто Срба, а данас 53 % Срба. Ово је алармантни податак који акутелни режим не представља као проблем, али он то свакако јесте.
Пуковник у пензији др Илија Кајтез указује на важност укључивања младих људи у истраживање о Крајини и Крајишницима.
– Морамо бити отворени према млађим нараштајима и пронаћи механизме како да их заинтересујемо и што више укључимо. Мора бити забиљежен сваки човјек који је страдао, мора бити забиљежен сваки објекат и економски и културни који је уништен, морају се изнијети имена оних који су били крвници и злочинци. То се мора ставити у корице неке књиге, и доћи ће вријеме да то што је остало записано неко некада и искористи.
Љубан Каран, пуковник у пензији, посветио се истраживању усташког покрета између два рата и активностима екстремиста у емиграцији и обавјештајној служби Краљевине Југославије.
– Један од оснивача усташког покрета Бранко Јелић пред сами рат је отишао у Аргентину, и по новац и имао је задатак да тамо скупља добровољце за њихов будући покрет уз помоћ којег желе да направе државу Хрватску. На повратку из Аргентине, враћао се бродом, на Гибралтару је заробљен од стране Британаца и цијели рат је тамо провео. Готово сам сигуран да је он био спона Британаца са усташким покретом. И они су по завршетку рата распоређени по цијелом свијету.
Др Радован Калабић износи погубну чињеницу да у Хрватској нико никада није кажњен, не само за посљедње погроме, него ни за геноцид у Другом свјетском рату који су доживјели Срби, Јевреји и Роми у Концентрационом логору Јасеновац.
– Онда долазимо до тога да у злочиначким акцијама Бљесак и Олуја долази до скоро потпуног етничког чишћења Срба из Хрватске и то је историографски гледано највеће етничко чишћење у Европи послије Другог свјетског рата.
Калабић каже да ми сазнајемо из декласификованих докумената Централне америчке обавјештајне агенције како је Јоспи Броз Тито пустио из затвора Алојзија Степинца који је био духовни покровитељ геноцида над Србима Јеврејима и Ромима и то у новембру 1951. године у договору америчке стране, ватиканске стране и Јосипа Броза тита.
– Операцију су извели са југословенске стране високи званичник УДБЕ Јово Капичић и Владимир Поповић тадашњи амбасадор СФРЈ у Вашингтону. Састанку је присуствовао и белгијски надбискуп и док су пуштали у новембру 1951. из затвора Степинца, дотле су Светом владики Николају Велимировићу, логорашу из Дахауа заједно са патријархом Гаврилом Дожићем судили на монтираном процесу ђенералу Дражи и означили га као сарадника окупатора.
Предсједник Удружења грађана Бусије Јован Вученовић говорио о кварту у ком је живио у Книну.
– Као податак о страдању српског народа навео бих податак да је у мом кварту у Книну живјело преко 120 српских породица. Нажалост, данас тамо у 11 кућа, живи само 16 чланова породица. То су махом старији људи. Тридесет година је прошло од нашег прогонства из Книна, а тамо се није родило српско дијете и питање хоће ли више икада.
Предсједник Завичајно удружења Крајишника Никола Тесла из Пландишта Никола Везмар говорио је о циљевима удружења и свакако надалеко познатој манифестацији која његује традиционално пјевање крајишких Срба – Крајишки бисери. Управо је Везмар за показану ревност, труд и несебичну љубав према светињама Српске православне цркве и дугогодишњи предан рад на очувању културног насљеђа и духовности српског народа из Крајине добио Орден Светог Теодора Вршачког – највише одликовање Српске православне Епархије банатске 2020. године.
Миодраг Којић из Удружења за одбрану ћирилице је подсјетио да је Република Српска Крајина својим настанком у Устав који је усвојила унијела одредбу о враћању симбола српског народа, међу којима је српски језик и ћирилица.
– Такве уставне одредбе су поновљене и у сада важећем Уставу Републике Србије, али нажалост законски и подзаконски акти нису одговарајући. Тако да је РСК више уважавала српски језик и ћирилицу него Република Србија.
Генерал Милош Ђошан некадашње 44. ракетне бригаде ПВО Српске војске Крајине у свом реферату се осврнуо како је формиран систем Војске Крајине, писао је о почетним нападима на Крајину и успјесима које је тај систем постигао.
– Наравно, познато је да је РСК прва жртва НАТО агресије. И почели су од најзападнијих Срба православаца. Онај ко је прочитао књигу од проф. Миле Медића Путовање у Никеју могао је да види да су и крсташи на свом путу прво разорили и опљачкали Книн и Задар. Истим путем се иде и сада. Описао сам ту и успјехе система ПВО, украјинског авиона и хеликоптера. Тада је Украјина помагала Хрватима као што сада Хрвати помажу Украјини.
Зоран Вранешевић је говорио o Бечком споразуму о сукцесији, и додао да што се тиче тог споразума ниједан помак није направљен. Дотакао се и непризнавања статуса крајишких бораца.
Новинарка Српског кола
Драгана Бокун
