Представљена књига о српским колонистичким насељима у Барањи

Беломанастирски пододбор СКД „Просвјета” организовао је 11. фебруара представљање књиге др Милана Мицића о колонистичким насељима у Барањи.

Промоција књиге др Милана Мицића „Колонистичка насеља у Барањи између 1921. и 1941.” изазвала је велико интересовање беломанастирске публике којој је тема оптације и колонизације веома блиска јер су и многи од њих потомци оптаната који су у Барању дошли из мађарског дела овог региона.

 

Ово је трећа књига др Милана Мицића на тему колонистичких насеља, а у њима је обрадио њих 55. У књигама пише о њиховом формирању, настанку и току живота све до 1941. године. Све то је део његовог научно-истраживачког рада у ком је ова тема, заједно са добровољачким покретом српске војске у Првом светском рату, примарна.

 

– На територији Краљевине Југославије формирано је 200 насеља на подручју Славоније, Срема, Барање, Бачке и Баната. Они су имали улогу заштите граница југословенске државе према Румунији и поготово према Мађарској и промену етничке структуре у корист јужнословенских народа тамо где та равнотежа није постојала. На територији Барање формирано је седам колонија, а међу њима и ове о којима смо вечерас говорили, односно Ново Невесиње, Мајшке Међе, Угљеш, Швајцарница, Зорнице, Крчевина и Ђурђево Поље где је насељено око 2000 људи. То су углавном били српски оптанти из мађарског дела Барање који су на овај простор дошли као избеглице 20. и 21. августа 1921. године, а потом у процесу оптације од 1923. до 1931. године – објашњава аутор књиге Милан Мицић.

 

У Барањи постоји густо насељена оптантска популација и нигде, као што је то случај са Белим Манастиром, се не чува сећање на оптацију и оптанте.

 

– Оптанти су били расељавани и насељавани у колоније у Бачкој, Банату и Срему, а имамо их и у Вуковару и његовој околини, али нигде њихова концентрација није таква као што је на простору Барање и може се рећи да је Бели Манастир један посебан центар за истраживање ове историјске теме јер нигде нема веће заинтересованости за оптантско питање него што је управо овде у Белом Манастиру, односно у Барањи уопште – истиче Мицић.

 

Темељ за настанак ове књиге је богата архивска грађа која се чува у Архиву Војводине, која је веома драгоцена и која може да презентује процес колонизације, а у овој књизи је обрађена и једна колонија у Западном Срему, а реч је о колонији Ђелетовци.

 

– Простор Барање је током Другог светског рата припао Мађарској, део становништва је протеран, а део је остао. Тамо где је била мађарска окупација вредело је правило да ко је досељен после 31. октобра 1918. док је постојала аустроугарска држава да то становништво протерају, јер се радило о људима динарског порекла, солунским добровољцима који су били протеривани како са подручја НДХ тако и са простора мађарске окупационе зоне – рекао је Мицић.