Преко границе – немогућа мисија
Година је дана како свијет живи новим изолираним режимом живота због глобалне епидемија цовида 19. Епидеомиолошке мјере ограничавања и забрана кретања посебно су погодиле тзв. слијепа цријева: рубне, пограничне крајеве, који су и прије свјетске пандемијске пошасти били далеко од убрзаног темпа живота и циркулације људи за које смо ионако сви ускраћени посљедњих годину дана.
Иако од раније навикнуто на друштвену дистанцираност, становништву социјално и господарски девастираних подручја Срба, Доњег Лапца, Двора, Хрватске Костајнице, Хрватске Дубице и околине Окучана, које је од својих жупанијских центара удаљено и више од педесет километара, затварање граничних пријелаза почетком новембра додатно је отежало свакодневно преживљавање на рубу Хрватске. Ти погранични крајеви у својој микро реалности доста су географски, прометно и животно везани за мјеста у Босни и Херцеговини, у понечему чак и више него за своје жупанијске центре с којима су повезани тек са инфраструктуром, зато јер тамо владају вишедеценијски немар и безбрижна бирокрација. Колико год је забрана преласка државне границе у првим мјесецима корона кризе била нешто ново и непознато али је важила за све, посљедњом забраном од новембра мјесеца, отворен је простор великих друштвених разлика.
Док за имућније двапут платити корона тест при преласцима државне границе није никакав издатак, за становништво пограничних крајева прелазак преко границе представља немогућу мисију
Док за одређене кругове друштва жељне авантуре и путовања, није никакав издатак двапут платити корона тест при преласцима државне границе, за становништво пограничних крајева прелазак преко границе представља големи издатак и немогућу мисију. То се не односи за партијање добростојећих по београдским сплавовима или за путовања елите, него на задовољавање скромних животних потреба становништва пасивних крајева које је због животних прилика осуђено на путовања у сусједна прекогранична мјеста.
Јефтинија набавка намјерница, најближа зелена пијаца, бензинске пумпе за куповину горива те трговине одјеће и обуће многима су најприступачније у БиХ. Слободно се том попису може додати одлазак лијечницима који су чак и у приватном статусу, у сусједној држави јефтинији. Неки то раде јер у Хрватској их чека плаћање такси услуга како би дошли до медицинске специјалистичке услуге у жупанијским центрима, уз бесконачне листе чекања за прегледе.
Прелазак преко границе без негативног теста на корону, могућ је једино мјештанима пограничних мјеста који су запослени у БиХ, похађају средњу школу или студирају преко границе. У таквим ситуацијама боравак у сусједној држави дозвољен је само на 12 сати, у противном путници при повратку морају мора радити тест или отићи у самоизолацију. Србљанин Небојша Рађеновић, запосленик Српског народног вијећа у оквиру пројекта Од врата до врата, свакодневно се сусреће са својим суграђанима. Каже да вишемјесечну немогућност путовања према најближем великом центру – Бихаћу, мјештани Срба и околине све теже подносе.
– Ем је овдје увијек било тешко, ем је сада још теже. Изолирани смо са свих страна. Бихаћ нам је много ближи од Задра, да не кажемо и много јефтинији. Живимо као у изолираној енклави. Да нема покретних трговина, људи би помрли. Наши људи овдје имају меса за своју исхрану, али им недостаје брашна, уља и шећера. У Бихаћу је пуно јефтиније него у Грачацу. Скупо је ићи у Задар по уље и шећер – говори Небојша.
Оближњи Доњи Лапац, иако је опћинско средиште, дијели исту судбину изолираности као и Срб. Лапчани су од Госпића удаљени 90 км, од Задра 130 км, а од Бихаћа 35 км, и ту је такођер математика исплативости једноставна.
– Осјећа се велика нервоза, ако овако потраје, бојим се за ментално здравље људи. Затварањем границе претворени смо у резерват. Нама је граница жила куцавица, а Бихаћ прозор у свијет. Недостаје много тога за основне потребе. Да одемо у куповину, фризеру, доктору, ако ништа; да негдје међу људима попијемо каву. Овдје су сада отворене терасе кафића, али као да нису јер је код нас свако јутро температура неколико ступњева испод нуле – прича Милан Кнежевић, замјеник начелника Доњег Лапца. Матијевићи, село у опћини Двор, надомак је граничног пријелаза преко Уне до сусједног Новога Града.
– С наше цесте видимо зелену пијацу, трговине, кафић крај самог граничног пријелаза, а не можемо у Нови Град. Као да смо без руку. Код нас људи живе с пољопривредним мировинама од 900 кн и такав пензионер у Двору свој мјесечни износ потроши у двије набавке. У Новом би прошао много јефтиније. Требало би да нама у пограничним крајевима омогућити прелазак јер нам он значи живот. Онај тко може платити тест за корону, може путовати из свог хира гдје год жели. Ја себи не могу приуштити тај луксуз да идем тамо па вамо, иако ми више треба него неком тко иде на скијање или лумпује по сплавовима – прича Мира Мајкић. Истиче да велик број средњошколаца из Двора похађа средњу школу управо у Новом Граду и свакодневно путују у школу. Доста студената студира у Бања Луци, а не у Загребу, што везу Двора и сусједног Новога Града чини још чвршћом и специфичнијом, а забрана кретања додатно погоршава животне и породичне ситуације.
– Моја кћерка похађа средњу школу у Новом и може само једном дневно пријећи границу. У поподневним сатима тренира одбојку и послије наставе мора остати тамо јер не може ићи амо-тамо два пута у дану. Такођер, не смије се задржати у Новом дуље од 12 сати јер би онда морала радити тест за корону или ићи у самоизолацију – додаје Мира Мајкић. Слична ситуација је у Западној Славонији, гдје су јаке везе с Босанском Градишком. Замјеник начелника Опћине Окучани из српских редова Синиша Мартиновић каже да је пандемија открила све класне, регионалне и просторне разлике.
– Корона је још више ојачала изолацију изолираних мјеста, подијелила нас на ову и ону страну, раставила породице. Наши суграђани који живе код дјеце у Босанској Градишци не могу до рачуна како би платили комуналије на овој страни. Већ је било неких пријетњи и случајева искључивања воде и струје. Становништво ових крајева је доста упућено на Босанску Градишку која је од Окучана удаљена 15 км, исто као и Нова Градишка, али је она мртав град. Пожега је удаљена 42 км, а наше жупанијско средиште Славонски Брод 75 км. У овом скученом простору смо остали без избора и без излаза – истиче Синиша Мартиновић.
Извор: Паулина Арбутина; Портал Новости