ПРИЧА О ЈУНАШТВУ И СТРАДАЊУ: Вајар Миливоје Бокић у роману Божидара Бјелице Јапана

• Живот преминулог вајара Миливоја Бокића послужио је као инспирација Божидару Бјелици Јапану у роману „Државни удар – дуг прецима“, где га аутор приказује као јунака и страдалника, повезујући његову судбину са другим жртвама прошлости, као што су докторка Олга Драшко и пребиловачка учитељица Стана Арнаутовић, и истичући непоколебљивост људског духа упркос паклу кроз који су прошли.

Божидар Бјелица Јапан

 

ДРЕТЕЉ
Ја сам човјек, вајар и помало сликар. Радим у камену и дрвету. То су материјали које је човјек прве држао у руци и користио. Да нас грчки и други стари филозофи нису предухитрили, и воду, ватру, земљу и ваздух прогласили за четири основна елемента, сигурно би то била ова два. Дрво и камен имају душу. Мислио сам и да сви људи имају душу, али да сви не­мају осјећај, рецимо за лијепо, узвишено, умјетност… Међутим, преварио сам се. Грдно! Ти људи без душе, усташе, мене вајара смјесте у логор. Упадну ми у стан у Мостару, опљачкају га и прво ме убаце у Дретељ, логор раван паклу. Премјештају ме још пет пута, све до ужасне Лоре, и тако видим страшну људску муку у њиховим логорима. Исти или слични такви бездуш­ници су прије четрдесет и нешто година од влажног платна одвојили и одвели нашег великог сликара Саву Шумановића. Затражио је само да се лијепо обу­че. Одведен је на мучилиште и кроз два-три дана стријељан. Боже, па како могу сликаре?! Невине душе чије очи гледају за све нас. Они боље виде од сваког снајперисте или сокола! И указују на пут осталима који имају само физички вид…

Можете мислити како ми је било у логорима, кад сам толико пута помислио: „Благо теби, брате Саво, кад те стријељаше!“ Стално су нас тукли, свим и сва­чим. Туку нас, Хрвати и муслимани, и тјерају да пјевамо усташке пјесме. Сјећам се да су нас, кад падне ноћ, те слуге мрака, тјерали да провлачимо руке кроз жељезне шипке на прозору да би нас по двојица др­жала, а други улазили у ћелије и крвнички нас тукли и резали по тијелу док се не онесвијестимо. Могли су да нам вежу руке, али то је глад за људском муком и патњом, желе да то осјете, сва та трзања, отимања и грчења, и да као чопор учествују у томе. Ујутро бис­мо спирали и чистили сопствену крв са тих прозора. Једном нашем мученику, који није хтио да провуче руке кроз прозор, вјероватно нису смјели исте ноћи да га казне јер би им се супротставио – мрак и жрт­ви може бити савезник. По дану му је у ћелију упала велика разјарена група и дивљачки га тукла палица­ма, разапела га на прозор и ту га палицама дотукла. Шта то у човјеку ствара толику мржњу и шта га може тако изопачити?! Вјерујем ништа сем нечастивог! За­мислите некога ко мисли да је хришћанин, свом бра­ту у Христу да урезује ножем крстове по тијелу или да без милости пред породицом силује жену у поод­маклим годинама и иживљава се над њом! Због чега неко сијече или пробија језик или уши, скида живом човјеку скалп, забија игле или ексере под нокте, тјера нас несретне заробљене цивиле да пијемо мокраћу и једемо људски измет?! Да је то радио један од њих, чо­вјек би помислио неки потпуни лудак или патолошки мучитељ, али таквих је било на десетине! И никог од тих чувара или каквих заповиједника нисам чуо да је рекао: „Немојте…“ или „Пустите их, доста им је!“, било шта што би приличило иоле нормалном човје­ку. Нико и никад, баш ништа тако… Више од удараца бољело је понижење. Кад неком од мојих сапатника, тај бол од понижења и бесомучног батињања поста­не неиздржив и тијелу и души, видим да га ноћу у наручје узму виле или анђели и ту ноћ проведе сном праведника, мирно и далеко од овог пакла. Ујутро нико од њих не би имао унезвјерен поглед, не би се жалио на муку или јечао, само би понављао скоро исту реченицу: „Какав сам лијеп сан сањао! На как­вом сам предивном мјесту био…“, а онда би се освр­нуо око себе и заћутао.

А што ми кажу да сам јунак?! Па једни због тога што не ћутим и што ме те ситне, тешко је рећи, душе јер онда им признајеш да су људи, нису сломиле ни уплашиле. Причам о тим малоумним злочинцима да мој род поново не буде наиван, као што сам и ја био. И да и они схвате своју срамоту. А други мисле да сам јунак што и у својој деветој деценији клешем и радим. Некад од јутра до мрака на овом јаком сунцу херцеговачком. Мени камен и дрво предају своју душу, а ја моју утискујем њима. Оживљавам наше јуна­ке и тјерам заборав. И кад од дрвета направим какву столицу, то није само столица… Отворите своје очи и гледајте сликарским и вајарским очима. Корачајте тим стазама…

И ја сам човјек, али ме нису тако третирали. Ја сам љекар. Моја мисија је била да лијечим људе и да им помажем. Чини ми се да би боље било да сам психијатар. Њима је то најпотребније. Групна терапија, скоро колективна! Ја и даље лијечим људе иако сам умрла. Лијечи их моја судбина и лијече их моје ријечи. Кажем – лијечим људе. За нељуде не знам… Мислим, некога ће то дотаћи, отворити му очи, осрамотити, рећи ће другом, трећем, рашириће се истина и трун људскости…

Моја фамилија је страшно страдала у Другом свјетском рату. Усташе, комшије, бацале нас у јаме, клале, убијале редом – дјецу, старце, одрасле… О томе се није причало, поготово јавно. Можда је то било наивно или просто људска жеља да зла више не буде. Ваљда смо сами себе некако убиједили да су то ради­ли неки други људи-нељуди и да таквих више нема.

И мужевљева фамилија је прошла исто тако. Ње­гов отац, тад, 1941. године, младић везан жицом и са још много Срба и својим оцем, требало је да заврши у злогласном чапљинском силосу. Једна храбра дје­војка зубима му је пресјекла жицу, а он дошапнуо оцу: „Ја ћу да бјежим.“ Он обрадован му одговара: „Али немој само бјежати, него се и Богу моли…“ Уско­ро су се проломили митраљески и пушчани пуцњи, али су их надјачале ријечи Оченаша. Сви други су за­вршили под маљем и камом у јами у Шурманцима, а он у шуми с митраљезом у руци. Вратио им…

Ето, ја млад љекар и скоро никад ми није пало на памет да можда лијечим неког потомка тих злочинаца и зликоваца. У ствари, за неке сам знала, а за неке слутила. И према њима сам била као према сви­ма. Увијек. И муж и ја о свему томе скоро да нисмо причали, сем о некој годишњици. Тако све док ме с посла, из Дома здравља, у прољеће 1992. нису на силу ухапсили, угурали у аутомобил, гдје ме је одмах једна усташица опљачкала и „частила“ пендреком преко ребара. Од колега, који су се утркивали да ми кажу „Теби ни длака с главе неће фалити!“, нико прстом није мрднуо. У први мах та изјава је дјеловала утјеш­но и охрабрујуће, док нисам схватила да постоје и они којима ће фалити длака с главе, а можда и гла­ва. Ето, моје јадне очи су видјеле како човјеку ножем сијеку кожу са главе с косом… Много крвавих длака, много крвавих злочина, много окрвављених рука!

Цијела Чапљина је знала шта се дешава у том бив-шем војном складишту, који су они претворили у логор за Србе, па нико ништа није предузео. Само су се трудили, скоро сви, да то заташкају. И тада и сада. А цркве им пуне недељом?! Чак су и присутне међународне организације затварале очи.

Послије свега, кад је мој муж, адвокат, успио да ме ишчупа из тог пакла и мучилишта, људи се чуде и питају како ме није срамота и како могу да причам о томе. Наравно да ме није срамота. Треба да је срамота оне који су то радили. Замисли младића који ме је си­ловао, а мајка могу да му будем. Њега нека је срамо­та, и његове родитеље што имају таквог монструма, и његове мајке и сестре – он је силовао Српкињу и мисли да је јунак! Силовао је мајку и кћерку, и сестру, и тетку, и… А они што имају жене код куће и мене си­лују. Ваљда је срамота за њих и њихове жене, за њи­хову дјецу… Стотине пута су се иживљавали на мени. Десетине њих за једну ноћ. Тај ужас нико, никад и ни­гдје није заслужио! И нећу да ћутим! Док сам жива! Они су упропастили моје тијело и моје снове… Али нису мој дух! Срамота је само њихова! Моја Херцего­вина је давно рекла: „Бог им плаћао!“ И тако ће бити!

Почесто се питам јесам ли ја то била нова учитељица Стана Арнаутовић?! Не знате ко је била мученица Стана? Сигурно је гријех што другима нисмо о њој причали. И што оне усташе које су њу силовале и мучиле или њихове ближње не упитах зашто су то учинили?! Можда ми се дијелом и због тог гријеха све ово издешавало. А да бар мало умањим гријех, испричаћу вам…

Ту несрећну учитељицу у школи у Пребиловци­ма усташе су пред дјецом силовале, па тукле, па силовале, мучиле… Дјеца згранута и уплашена вичу, а уста­ше дохвате једно од њих и о зид га разбију. И можете само замислити како је тај нељудски крвави пир даље текао. Кољу ђачиће, силују дјевојчице… Урлају сата­нисти. Распоре тијело, па цријева развлаче, закуцавају по зидовима, „украшавају“ учионицу. Још и Цигане под пушкама довели да им свирају. Замислите какав је човјек фратар који је ту био с њима… Ђаволов слуга!

С каквим је презиром и гађењем италијански ге­нерал Алесандро Лузано о свему томе писао Мусо­линију, а ми ћутали. Деценијама ћутали…

Преузето са: Слободна Херцеговина