Промовисана књига Милана Рокнића Роке „Отимам од заборава“
У ресторану Ивановић у Младеновцу 25. септембра међу пријатељима и родбином промовисана је књига Милана Рокнића Роке Отимам од заборава издавача Крајишког културног центра, а уредника новинарке и књижевнице Милке Кајганић.
Аутор у књизи описује своје дјечачке дане, школовање, запослење, бављење друштвеним активностима дајући лични допринос очувању културе, обичаја свог народа и краја. Говори о свом селу Пољани, Кордуну, његовим становницима, страдању током Другог свјетског рата.
Описује радне акције, дане и вечери уз пјесму, игру и плес, спортска дешавања у којима је учествовао и која је организовао. Нажалост, било је и ружних времена па, је описивао и ратни период.
На самом почетку, уводничар Рокнићев пријатељ и земљак Миле Шапић поздравио је све присутне. Прије свега домаћина ове промоције и донатора књиге Јову Лалића, угоститељску кућу ресторана Ивановић једног од донатора промоције, чланове породице Рокнић, чланове групе Коријени.
– Роко се усудио да узме како се каже „папијер и оловку“ па да запише своја сјећања. Свакодневница, а и вријеме у којем живимо брзо пролази и рекли би „гази“ нас и иде у заборав све оно што смо прошли. Код нас је данас једна књига којом се покушава забиљежити прошлост и отети од заборава. Ова књига писана је од срца, искрено од стране аутора. Свако ко је буде читао препознаће и дјелић себе у њој. Зато једног дана када нестанемо остаће ови записи из завичаја, истина о периоду живота проведеним у њему, посебно аутора у родном селу Пољани.
Такође, Рокнићев дугогодишњи пријатељ и сарадник Рајко Кесић наводи да су се Милан Рокнић и он чим се упознали одмах и препознали.
– Почео сам судити као клинац и добио сам да идем судити локални дерби Двор на Уни и Младост Топуско. У том тренутку није било више судија, био сам сам, а имао сам 25 година. Рекли су ми да у гледалишту нађем два „махача“, и нађем једног професора Стојановића који је био судија, и тада ми пошаљу и Року. Одмах ми је рекао да сам млад, али не требам се секирати, утакмица ће проћи у набољем реду.
Кесић даље прича како је утакмица добро прошло. Послије када су сјели схватили су да им је и љубав према фолклору заједничка, обојица су били активни што се радних акција тиче.
– Спорадично смо се послије виђали, али када је Крајина пала, нашли смо се у Београду и оснивамо КУД Крајина. Хвала Богу оно и даље постоји. Роко је један од оснивача и један од битнијих људи који су прошли кроз то друштво. Није наметљив, али када му даш задатак он ће га испунити триста посто. У тим тренуцима нисмо имали ни простор, ни средства, ни ношње, он је обилазио људе како би нашао помоћ. Тако је нашао и земљака Милу Шапића уз помоћ кога смо сашили ношње, јер је у то вријеме био директор једне текстилне фирме. КУД смо основали захваљујући Роки, Рајку Вуканцу, Неши Вукасу, покојном Брани Шушњару који је исто био члан пјевачке групе Коријени и мени. Управо као продукт КУД-а основана је пјевачка група Коријени, 2001. смо били проглашени за најбољу „а капела“ пјевачку групу у Србији. Била је то једна велика манифестација Роко, Бране Шушњар, Рајко Вуканац и ја смо били проглашени за најбоље од стручног жирија. Тај фестивал се више никада није поновио.
Кесић каже да је тада дошло до неразумијевања код пјевачких група из Србије, како једна група сачињена од избјеглица може бити најбоља.
Након евоцирања успомена чланова породице, пријатеља и сарадника који су се нашли у овој књизи, како у тексту, тако и у фотографијама домаћини су организовали ручак.
Званична промоција се очекује у наредном периоду и у Београду.
Новинарка Српског кола
Драгана Бокун
