Промовисана књига „Очи памте“ Јелене Радошевић о догађајима у Воћину 1991. године и његовој околини

У просторијама Савеза Срба из региона, у Новом Саду, одржано је 4. маја 2017. године представљање књижевног првенца „Очи памте“, аутора Јелене Радошевић. О књизи су говорили господин Ратко Бубало, предсједник Управног одбора Хуманитарног центра за интеграцију и толеранцију из Новог Сада, госпођа Александра Радошевић Сабадош, ћерка аутора, из Вуковара, и аутор књиге, госпођа Јелена Радошевић, из Слатине.

У име домаћина и организатора присутне је поздравио предсједник Савеза Срба из региона, господин Миодраг Линта. Он је нагласио важност писане ријечи, али и важност окупљања у циљу свједочења и наде да историју нећемо и не смијемо заборавити.

Јелена Радошевић рођена је 10. априла 1951. године у Поповцу код Воћина, у породици Радојевић. Основну школу завршила је у Воћину, Средњу медицинску у Осијеку а Вишу школу за физиотерапеуте у Загребу. До љета 1991. радила је у Дому здравља Подравска Слатина. Од фебруара 1992. до маја 1995. године ради у Амбуланти у Окучанима, у Републици Српској Крајини, дијелу Хрватске који је био под заштитом УН.

„Очи памте“ је својеврсна аутобиографија која доноси поглед на претходни рат из перспективе медицинске сестре Јелене Радошевић. Рукопис књиге настао је у априлу давне 1994. године. Захваљујући издавачу, Српском народном вијећу из Загреба, господину Милораду Пуповцу и његовим сарадницима, госпођи Анети Лалић и господину Саши Милошевићу, рукопис је након више од двадесет година преточен у књигу.

Анета Лалић је у рецензији написала:

„Јелена Радошевић у својој књизи ‘Очи памте’ доноси аутентична сјећања на лудило 1991. у Воћину и његовој околици. Кроз њене записе лако је пратити рађање и ток тог лудила и опће несналажење људи који су се у њему затекли. Неки од њих су, јасно, остајали људи. Таквима је ова књига посвећена.

Ауторица се сасвим поштено и без накнадне памети присјећа себе и свих других, не уљепшавајући за потребе данашњег времена оно што је осјећала или мислила тада. На посљедњим страницама књиге, у причи под насловом „Посљедњи дани једног постојања“, Јелена Радошевић се опрашта са својим завичајем, интуитивно свјесна да ништа више неће бити као прије. Ова мала, приватна историја не може конкурисати великим побједничким повијестима. Но, ‘Очи памте’ нам може дати увид у различитост и љепоту социјалистичке свакодневице коју смо изгубили. Може нам дати увид у то како се такозвани мали човјек осјећао и сналазио у суноврату и шта је од њега на крају остало“.

У „Поруци читаоцу“, којом књиге започиње, Јелена истиче: „Не желим писати зашто је до свега дошло. О томе ће нетко други, ја само пишем о оном што је прошло покрај мене и кроз мене“.

Јелена пише о свом ‘малом интимном свијету’ који је изгубљен у ‘великом рату’, о боли због губитка свега онога што малом човјеку значи дом. Писање је за аутора очување себе, чување драгоцјености и психотерапијски процес. „Поруку читаоцу“ аутор завршава ријечима: „Ово сам, између осталог, писала себи. Тако сам остала нормална. Сачувала разум. Себе. Захваљујући писању ја и данас постојим“.

Присутнима се, на самом почетку, обратио господин Ратко Бубало који је истакао значај појављивања ове књиге и који је бескомпромисно, искрено и огољено проговорио о голготама и егзодусима који су снашли Србе из Хрватске током прошлог рата. Описавши социолошке, културолошке и политичке феномене оног времена, Бубало нас је, лаком руком и тешким пером, водио кроз Јеленину књигу. Цитирао је аутора и бритко пресликавао прошлост у стварност, поистовјећујући трагедију која је снашла српски народ с неразумијевањем историје и понављањем исте у недоглед.

На крају је закључио како је с невјерицом приступио читању књиге: „Бићу искрен. Када сам бацио поглед на кратке биографске црте ауторице на крају књиге, имао сам резерви у погледу и стилског и садржинског домета књиге. Драго ми је да сам се преварио, и да сам самокритички морао признати да формална наобразба, и то још изван друштвено-хуманистичких наука, сама по себи није доказ умности и писмености. Богате полице ишчитане кућне библиотеке су она стварна суштинска наобразба, која бруси и мисао и стил казивања. Ауторичина кратка, јасна, питка а садржајно готово неисцрпно богата реченица, привлачи вас неодољивом снагом, која вас тјера да књигу ишчитате у даху. И зато Вам је топло препоручујем, јер читање искреног људског свједочења има и терапеутски ефекат, какав је и ауторица доживљавала пишући ово своје мемоарско дјело“.

Промоција је наставила обраћањем госпође Александре Радошевић Сабадош, Јеленине ћерке, која је захвалила свима који су дошли на промоцију, имајући у виду чињеницу да се људи у данашње вријеме налазе једино на сахранама и свадбама. Александра је насмијала аудиторијум, присјетивши се дјетињства и одрастања у Воћину, али и преломних тренутака у њеном и животу њене породице, иронично и саркастично описујући животе у који је политика толико бескрупулозно уплела своје прсте да одмака, али ни предаха нема. Захвалила је мами на написаној књизи, али и госпођи Сњежани Станишић, која је водила програм, јер је иницирала издавање Јелениног рукописа, који је дословно двије деценије био само рукопис. Народи који имају сјећање не морају бринути за своју будућност, закључила је Александра у свом обраћању.

Прије него ли је присутној публици даровала потписане примјерке књиге, Јелена се осврнула на почетке свог писања, нагласивши притом како би полудјела да није записала све оно што је проживљавала. Рукопис је настао прије двадесет година, и на дну подрума чекао да угледа свјетло дана. Сад кад је у нашим рукама, ред је да књигу и прочитамо, с осмијехом је закључила Јелена.

Присутни су наставили дружење у просторијама Савеза Срба из региона, уз коктел који је приредио домаћин. Те вечери све је искрило од позитивне енергије, топлине и осмијеха, јер су се у истој просторији нашли они који су били дио Јеленине књиге, а који нису били у прилици да се сусретну готово 25 година.

Информативна служба
Савеза Срба из региона

(Да отворите слику у пуној величини кликните на њу)

[inpost_fancy thumb_width=“220″ thumb_height=“220″ post_id=“6795″ thumb_margin_left=“10″ thumb_margin_bottom=“10″ thumb_border_radius=“2″ thumb_shadow=“0 1px 4px rgba(0, 0, 0, 0.2)“ id=““ random=“0″ group=“0″ border=““ show_in_popup=“0″ album_cover=““ album_cover_width=“220″ album_cover_height=“220″ popup_width=“800″ popup_max_height=“600″ popup_title=“Gallery“ type=“fancy“ sc_id=“sc1494252191119″]