Срби у хрватској популарној култури (1)

Серијал текстова Срби у хрватској популарној култури покушаће да проговори о утицају припадника српске заједнице у масовној култури некад и сад, као и да одговори на питања могу ли културни и естрадни садржаји мењати стереотипе и предрасуде.

Припадници најбројније националне мањине у Хрватској често се помињу или су актери садржаја масовне културе, али се на први поглед чини да се та тема у медијима обрађује површно или у складу с дневно-политичким догађајима. С обзиром на ратне догађаје деведесетих година прошлог века, реч Србин попримила је углавном негативну конотацију, али није нестала из садржаја популарне или масовне културе. Због тога ће основни концепт овог серијала текстова, којег ћете на нашем порталу моћи читати у наредним недељама, бити тражење одговора на питање да ли популарна култура у већој мери брише предрасуде или их ствара.

Но, да бисмо се бавили са том темом, најпре је неопходно одговорити на основна питања шта је то популарна култура те у којој мери су популарни садржаји уједно и квалитетни, а у којој мери утичу на конзументе. Позабавићемо се и интернетом као феноменом новог доба и платформом за пласирање поп-културних садржаја који на публике неоспорно имају велики утицај.

Шта је популарна култура?

Једноставно речено, популарна култура је оно што је широко прихваћено, а у супротности је са оним што сматрамо високом културом. Реч је о филму, музици, телевизији, спортским утакмицама, храни, моди и свему другом на шта људи у великој мери троше своје време и новац.

Неки је називају и „западна култура”, а неки изједначавају са „масовном културом”. Своју експанзију доживљава у другој половини двадесетог века, иако корене има и у ранијим временима. За помоћ  у дефинисању овог феномена обратили смо се доц. др сц. Хелени Поповић, која на предипломским студијама новинарства Факултета политичких наука у Загребу предаје управо предмет Популарна култура.

– Популарна култура се, у појмовном смислу, појављује у интелектуалним круговима касног 18. века, како би се одредила „народна или пучка култура”, а касније се, услед индустријализације, урбанизације и серијализације производње, повезује уз „масовну културу”. Популарна култура углавном се супротставља елитној култури те стога концепт у себи садржи и класну димензију. Оно што карактерише популарну културу јесте да се, у квантитативном смислу, односи на велики број људи или конзумената, у материјално-продукцијском смислу се повезује уз комерцијалне аспирације и профитну логику, док се из перспективе „квалитета” често повезује са тривијалним и интелектуално мање захтевним формама. Но, од шездесетих година 20. века развијају се и теоријски приступи који популарну културу одређују као плуралну културу разноликих форми, као културу свакодневице, као забавну и непретенциозну, те као поље отпора доминантној хегемонији, чему су у знатној мери допринели британски културални студији – каже Хелена Поповић.

Загребачки режисер и писац Предраг Личина иза себе има неколико филмова и на десетине рекламних и музичких спотова. Личина је прилично оштар у оцени онога шта је данас популарно, а са великом дозом скепсе говори о утицају популарне културе на данашње конзументе.

– Поп култура је нешто што већина воли. Могу да дам пример кроз музику. У кругу у којем се крећем популарни су бендови типа Репетитор, Штутгарт онлајн или Артан Лили, али код већине других људи популарно је нешто друго, а то су народњаци. Због тога је тешко дефинисати шта је то популарно. Кад сам био клинац слушао се рокенрол. Сада је ситуација обрнута јер је треш потиснуо све друго што је квалитетно и што ваља. Оно што је нама некада било лоше данас је доминантно. Осим музике ту су и други садржаји, најчешће телевизијски. Из дана у дан све већи је утицај таквих програма. То одмара мозак и одвраћа од размишљања. Када дођеш кући са посла где те је неко изнервирао, углавном нећеш читати књигу него ћеш упалити ТВ и буљити у то. Као да си робот који тада стави мозак на „слееп”. Такви се програми усавршавају. Што више пратиш тај шунд, мозак ти је све пасивнији и прихваташ информације без размишљања – истиче Предраг Личина.

Све се мења толиком брзином да имамо разлога за забринутост

Некада су главни медији популарне културе биле новине, затим телевизија, филм и музика. Данас је доминантан интернет, који на неки начин обједињује све друге медије, па је можда добар тренутак да проговоримо и о том феномену. Експанзија друштвених мрежа последњих година довела је и до тога да релевантне иконе поп културе нису само лица са телевизије, већ и наоко обични људи који се у тој џунгли званој глобална мрежа добро сналазе.

Инфлуенсери су они који утичу на младе и формирање њиховог мишљења можда и више него некад глумци и певачи. Да се популарна култура мења брзо као и свет око нас, те да би нас то све требало помало и забринути, сматра и доценткиња Поповић.

– Мења се толиком брзином да је готово немогуће пратити појаве и промене. Видљиво је то у невероватној диверсификацији музичких жанрова, поплави серија и филмова, уз пролиферацију садржаја који се појавио ширењем интернета, а посебно путем друштвених мрежа и јутјуба. Перманентна је хиперпродукција различитих садржаја, но поставља се питање шта је у свему томе заправо ново у односу на оно шта смо имали раније. Уколико анализирамо неке савремене трендове, мислим да бисмо требали бити помало забринути. Наиме, интернет је отворио могућност да бивша медијска публика активно партиципира у производњи садржаја, и то се обично, у контексту демократије и њезиних попратних вредности, тумачи као афирмативно, а рећи нешто негативно о принципима демократије, демократским праксама, и демосу уопштено, аутоматски резултира оптужбама било за елитизам или за заговарање неког облика ауторитарног режима. Ипак, ако погледамо количину будалаштина које људи деле на интернету само да би привукли пажњу, тоталну деградацију квалитета јавне комуникације, доминантну видљивост оних друштвених актера и догађаја који су ексцесни, инфлуенсери који због саме чињенице да их из различитих разлога прати велики број људи постају друштвено релевантни те општу комерцијализацију интернета и праксу самих корисника – имамо разлога за негодовање – сматра Хелена Поповић и додаје да је развијање критичког мишљења једна од основних карактеристика које би човек новог доба требао имати.

– Мислим да бисмо се, у навигирању кроз ту поплаву садржаја, пре пристајања уз одређене актере и процесе требали запитати: које су шире импликације деловања одређених особа, институција или пракси за заједницу или друштво у целини? Какве су реперкусије таквог индивидуализма и биологизма за друштво у целини? За то је, наравно, потребно развијање критичког мишљења код људи, које би било утемељено у знању и аргументацији. Нажалост, у савременом друштву се сва мишљења вреднују једнако – аргументована и неаргументована, заснована на чињеницама и на „алтернативним чињеницама” дакле небулозама, фашистичка и хуманистичка и тако даље – забринуто набраја Хелена Поповић.

Након што смо у овом уводном тексту дефинисали популарну културу и утицај који она има на конзументе, у наредним наставцима позабавићемо се на овом месту о утицају српске националне мањине у сфери популарне културе Хрватске, од самог настанка тог феномена у 20. веку до данас.

Овај текст је написан уз финанцијску потпору Агенције за електроничке медије темељем Програма уговарања новинарских радова у електроничким публикацијама.

Извор: srbi.hr