Трећи сусрет ђака и учитеља ОШ XII Пролетерске ударне бригаде Бучје код Пакраца и подручних школа

У Земуну у просторијама Славоније у срцу 6. децембра одржан је Трећи сусрет ђака и учитеља ОШ XII Пролетерске ударне бригаде Бучје код Пакраца и подручних школа Главица, Цикоте, Рогуље, Бранешци, Кричке, Доњи Граховљани, Горњи Граховљани, Горња Шуметлица, Ново Село и Драговић. Присутни наставници Петар Ацан и Драгољуб Марковицћ (88) година поздравили су ученике и пожелили им још много оваквих сусрета.

Легенда школе наставник физичког Драгољуб Геџо Марковић подсјетио је да је из Петровца на Млави, али је Учитељску школу завршио у Пакрацу. Учитељски пут одвео га је управо на Бучје, најприје у подручну школу у Цикоте, а затим у ОШ Бучје.

Навео је, да је са својим колегама извео многе ђаке на пут, међу којима је било и мајстора, и конобара, и са заврашеним факултетима, и веома је поносан на то.

„Терао сам вас ко ђаволе да трчите и боси и у то вријеме скромном спортском опремом, душа и срце вам је излазило на на нос, али не из злобе, већ да будете здрави и физички спремни за све ваше обавезе које сте у својим кућама и селима имали – завршио је бесједу Геџо уз осмијех, наздравивши чашом домаће шљиве. Што су присутни пропратили громогласним аплаузом.

Давне 1972. године, учитељ се са породицом преселио за Београд, гдје и данас живи у породичној кући у Раковици.

Дружење је посвећено сећању на завичај, школске дане, уништену, опљачкану и запаљену школу која је носила назив легендарне славонске XII Пролртерске ударне бригаде. Школа је девастирана, запаљена и опљачкана крваве јесени и зиме, крајем децембра 1991. године и током јануара 1992. године од стране припадника хрватске војске, када је српски народ Бучког краја и западне Славоније протјеран са вековних огњишта, а села опљачкана и попаљена.

Нинко Тарбук обратио се у име организационо одбора (Нинко Тарбук, Жељко и Жељка Продановић и Нена Шакрић).

Подсјетио је на ђачке дане које су их везивали генерацијама, одрастајући, школујући се, како у старој школи и подручним школама, тако и у новој легендарној, која је изграђена и прве ђаке у своје клупе примила давне 1968. године. Такође, напоменуо је, да се никада не могу одрећи свог завичаја и подсјетио на страдања Срба Бучког краја и шире на простору западне Славоније, како током Другог светског рата 1941–1945. године, тако и посљедњег грађанског 1991–1995. године.

Било је ту и музике, заиграо се тарабан и криво коло, на трпези су се нашли и традиционални крув са масти и мљевеном паприком, паче, кисели купус… На крају су сви отишли кући задовољни и весели и пожелели да се идуће године на 4. сусрету виде.

Да дружење протекне у весељу и пријатном амбијенту, побринули су се наши свирци, Миле и Табо, који су госте увесељавали својим богатим музичким репертоаром.

Орила се завичајна пјесма уз кола и плес. Наравно, као и свако завичајно дружење, посебно када се окупе Славонци бучког, камеског, дерешког, крагујског, воћинског краја, неизоставно је одигран и запјеван Тарабан. Дружење је завршено Кривим колом, које су повели Нинко, Миленко, Жељко, Богдан, Стево, Нена, Жељка, Деса, Милена, Миланка, Савка, Деса и други, тако да се коло баш, баш разиграло.

Забиљежено је да се прва школа као организациона институција на подручју општине Пакрац јавља 1751. године. То је била српска конфесионална основна школа у Пакрацу. Свега десет година касније јавља се и прва свјетовна основна школа у Пакрацу 1761. године, а стотину година касније основана је и прва средња школа у Пакрацу, најприје као Српска аутономна учитељска школа (1871), а од 1904. године с првом јавности. Према томе основно школство има двјестогодишњу, а средње и или усмјеренo образовање стогодишњу традицију.

Нажалост, током Другог свјетског рата школе у српским срединама су као и већина мјеста и села доживјеле старашна разарања, пљачке, паљења и минирања од стране Независне Државе Хрватске. Међутим, иако у тешким ратним условима, на ослобођеној и слободној територији Бучког краја, већ почетком 1943. године осим постојећих основних школа у ратним условима, оснивају се школе и у селима Бјелајци, Котурић, Ожеговци, Поповци, Пргомеље, Тисовац и Велики Будићи, у којима до тада нису постојале. Најприје су обновљене школе на Бучју, затим у Бранешцима, Главици, Драговићу, Рогуљама, као и другим мјестима на подручју општине Пакрац. Изграђене су и нове школе у Цикотама, Горњој Шуметлици, Кричкама. Након послијератне обнове и развоја инфраструктуре у селима на подручју општине, процијењено је да дотадашњи школски капацитети нису били задовољавајући, те је одлучено да се на нивоу општине Пакрац формираjу центри основних школа, те да центри буду Бучје, Липик и Пакрац, а касније и Пакрачка Пољана. Изградњом нове основне школе на Бучју и пуштањем у рад 1968. године, дат је нови и савременији приступ развоју и унапређењу школства на слободарском бучком крају. Дакле, настава се одвијала у згради нове ОШ на Бучју и три подручне школе у Доњим Граховљанима, Главици и Новом Селу. Укинуте су подручне школе у Бранешцима, Цикотама, Рогуљама, Кричкама, Драговићу, Горњим Граховљанима, Горњој Шуметлици. Исте године, кад се укидају виши разреди у Новом Селу, за ђаке је успоставњен превоз школским аутобусом до школе на Бучју. Била је то, једна од савременијих школских установа у то вријеме, са наставним кабинетима и ђачком кухињом. Ђаци и ученици ове легендарне основне школе освајали су многа признања и прва мјеста, како на међушколским, тако и на регионалним, републичким и савезним такмичењима из наставних области и спортских дисциплина.

Нажалост, школа је девастирана, опљачкана, запаљена и минирана у току децембра 1991. године, када је и српски народ бучког краја и већег дијела западне Славоније протјеран са вијековних огњишта.

Новинарка Српског кола

Драгана Бокун

Фото: Благоје Ацан