У Београду, упркос пандемији, отворен 21. (34.) Крајишки ликовни салон

НАГРАЂЕНИ УНА НОВОСЕЛ, ЗОРАН БЕЗБРАДИЦА И ПЕТАР Б. ПОПОВИЋ

 У београдској галерији “Византија” која дјелује у склопу Пословног система “Ђуро Салај”, у организацији СКД “Зора” Книн-Београд и Удружења Срба из Хрватске, отворен је 15. децембра традиционални 21. Крајишки ликовни салон на коме су представљени радови 80 афирмисаних умјетника. Награда “Борис Маркош Минго” за најбољег младог умјетника припала је Уни Новосел. Добитник Плакете Умјетничког братства манастира Крка ове године је Зоран Безбрадица, док је  Сребрни прстен Умјетничког братства манастира Крка, који се, као и плакета, додјељује појединцима и институцијама заслужним за чување и обогаћивање духовне ризнице Српске Крајине, ове године уручен новинару Петру Б. Поповићу.

“Крајишки ликовни салон” наставио је традицију “Книнског ликовног салона”, који је основан почетком осамдесетих година прошлог вијека са намјером да из године у годину окупља све умјетнике са подручја Крајине, али и шире, и тако пружи увид у најновије идеје стваралаца и кретања на ликовној сцени, те даје подстицај умјетницима да раде и да се представе јавности.

 

Никола Церовац, предсједник Српског културног друштва „Зора“ Книн-Београд, обраћајући се присутнима, захвалио се, прије свега, свим умјетницима који су  изложили своје радове на овогодишњем салону, Зденку Тошићу, једном од руководећих људи ПС „Ђуро Салај, чијим трудом је обезбјеђен простор у галерији  Византија, Републичком комесаријату за избјеглице и миграције на финансијској помоћи, као и посјетиоцима који су упркос пандемији присуствовали овој манифестацији.

„Драго ми је, прије свега, да је овај Крајишки салон под тешким условима пандемије успјешно отворен и да имамо 84 излагача. Мада је још важније истаћи да ова изложба представља доказ и показ да ми Крајишници трајемо и живимо, нажалост, жалећи за својим завичајем. Међутим, и даље живимо са чврстом жељом да кроз ову манифестацију одржимо нашу традицију. Надамо се да ће и ова пандемија проћи, да ћемо слиједеће године опет бити у манастирима Крка, Лазарица, у Грачацу у Млину Дукић и неким другим новоорганизованим ликовним колонијама као што смо чинили у низ претходних година. Очекујемо да наши млади људи са тих простора, прије свих, они који су завршили ликовне академије, уз помоћ свих оних пријатеља који несебично прате наше активности, као што је Удружење ликовних умјетника Србије и Комесаријат за избјеглице и миграције, наставе започето и да овај наш салон постане још значајнија ликовна манифестација без обзира гдје Крајишници даље живјели, како они који су остали на нашим просторима, тако и они које је пут одвео широм свијета“, истакао је Никола Церовац, најзаслужнији човјек да ова изложба угледа свјетлост дана.

Отварању изложбе ове године, поштујући мјере због пандемије, присуствовао је само одређен број људи, а част да отвори Крајишки ликовни салон припала је свештенику Војиславу Билбији, који је и сам био један од излагача. Билбија је на служби у Холандији, а остао је препознатљив широј јавности као неко који се већ више од двадесет година налази на услузи оптуженим Србима у Хагу, не само у проповједању наше вјере, већ и у сваком другом погледу.

„Ово је заиста једно мало чудо како смо уопште успјели да организујемо изложбу и драго ми је да наши млади таленти постоје. Они нам дају снагу и вољу, кад видимо да пред нама постоји свијетла будућност, јер све ово овдје је посебна врста умјетности.  Радови које гледамо нису обични, у њима су помјешани сузе, крв и зној, а то је умјетност која нема цијене. То показује још једну битну ствар, да смо неуништиви, да постојимо и да је пред овим младим људима још много изложби, али свакако је важно истаћи да они треба на својим плећима да одрже овај наш Крајишки ликовни салон“, истакао је, за Српско коло, отац Војислав Билбија, родом са простора Босанског Грахова, непосредно након што је отворио ову манифестацију.

Поред Николе Церовца, Милојка Будимира, сликара Здравка Мирчете, Сњежане Орловић и многих других, велике заслуге за одржавање овог догађаја, има управник школе „Захарије Орфелин“ Зденко Тошић јер се управо у склопу школе налази галерија „Византија“ домаћин овогодишње изложбе.

Јако ми је драго да смо у могућности да наше ликовно стваралаштво представимо у овом прелијепом простору ПС „Ђуро Салај“. Било је и раније неких идеја да се то можда одржава овдје и ми смо стајали на услузи, као што смо то урадили и сада. Зато користим прилику да се захвалим руководећим људима овог центра који су то објеручке прихватили. Што се изложбе тиче, она сама говори о себи и заиста треба само погледати ова дјела и уживати у њима, а то може свако онај ко дође овдје код нас у Ресавску 78“, рекао је за Српско коло, проф. Зденко Тошић, ентузијаста и човјек који је урадио многе ствари за Крајину, не само на овом пољу, а како и не би кад и сам потиче из околине Кистања.

Након пригодних говора и додјела признања и награда, малобројни, али задовољни, посјетиоци имали су прилике да погледају и уживају у дјелима 84 умјетника међу којима су били радови Мине Радовић, Ђорђа Аралице, Кристине Приковић, Војислава Билбије и многих других.

 

Текст и фотографије: Жељко ЂЕКИЋ

 

 

This is box title

ДОБИТНИЦИ НАГРАДА

Награду за ликовно стваралаштво младих „Борис Маркош Минго“, установљену као знак сјећања на младог умјетника који је 1991. године погинуо бранећи Српску Крајину, добила је Уна Новосел за дјелоThe moon phases“. Уна је дипломирала и магистрирала на Факултету примјењених умјетности у Београду, на одсјеку Унутрашња архитектура и дизајн намештаја. Своју умјетност примјењује кроз разне области и медије сликарства, ентеријера, цртежа, скулптуре, сценографије, а кроз апстрактну форму енформела, Уна комуницира са својом публиком. Члан је Удружења ликовних умјетника Србије (УЛУС), носи звање самосталног умјетника и тренутно похађа докторске студије из области примјењеног сликарства.

 

„Жељела бих да се захвалим жирију на додјељеном признању јер за мене, као неког ко је један од најмлађих излагача овдје, ово представља велико признање. Захвалила бих се  СКД „Зора“ што је успјела да ово организује уживо, јер се већина сличних манифестација одржава онлајн или се отказују. Крајишки ликовни салон је успио управо због тога, а сматрам да је веома битан, како за грађане тако и за умјетнике“, истакла је, за Српско коло, Уна Новосел, нагласивши да је своје умјетничко дјело стварала готово два мјесеца.

Дипломирани инж. електротехнике, један од руководилаца ЈП „Београдске електране“ Зоран Безбрадица овогодишњи је добитник Плакете „Умјетничког братства манастира Крка“ , такође родом Кистањац и како нам је рекао по примању плакете да се осјећа „као свој на своме“, иако је отишао из завичаја прије 40 година.

„Моја веза са родним крајем је остала непрекинута и како сам старији, тако носталгија постаје све већа и сматрам да је то природно. Желио бих да се, прије свих, захвалим Николи Церовцу са којим сам дуго у пријатељским односима, али и свим људима који су помогли да се ова манифестација одржи. Ријетко ко, поготово људи са наших простора, када им се објасни колики значај има овај ликовни салон, одбије да нам пружи помоћ било она материјална или нека друга. Иза сваког Крајишког салона осим радова, остаје и каталог као историјски документ и због тога смо срећни“, рекао је за „Српско коло“ Зоран Безбрадица један од овогодишњих лауреата.

Сребрни прстен Умјетничког братства манастира Крка додјељен је новинару Петру Б. Поповићу, посљедњем главном и одговорном уреднику Српског радио Книна. Поповић који више воли бити иза микрофона и камера, а не испред њих, и овог пута је остао вјеран овој традицији.

У кратком незваничном разговору истакао је да му је драго да је добио ово признање, а жао што Крајишки ликовни салон није одржан на славу града Книна Покров Пресвете Богородице, како је до сада налагала традиција. Било би му свакако драго да је управо то признање добио баш на Покров Пресвете Богородице, јер је 1958. године, на тај дан рођен у Книну. Занимљиво да у свом представљању воли да каже да га са мјеста уредника Српског радио Книна још увијек нико није смјенио и да он ништа није издао. Осим, смјешећи се испод бркова, свог заштитног знака, неколико књига са тематиком родног краја, од којих се посебно истичу „Споменари подинарским Хазарима“ и „Пићерин за Крајину“.

 

 

 

 

 

 

 

Нема коментара

Напишите коментар