Универзитет као последња црвена линија
Примена закона де факто власти у Пришини о странцима и о возилима најављена за 15. март 2026. године, уз истовремене најаве о почетку интеграције образовних и здравствених институција Републике Србије у тзв. косовски систем, изазвала је додатну узнемиреност, забринутост и страх свих припадника српске заједнице на Косову и Метохији (КиМ), сматра редовни професор Правног факултета Универзитета у Приштини с привременим седиштем у Косовској Митровици Здравко Грујић.
„Оправдано, јер се овим потезима не угрожавају само последње преостале српске институције – Универзитет, предшколске установе, основне и средње школе и здравствени систем који раде у оквирима правног система Републике Србије, већ се административним путем, или према наводима фактичких власти на ‘законити’ и ‘легитиман’ начин, свесно угрожава постојање целокупног српског ентитета (фил. – биће) на територији покрајине“, наводи он у свом тексту за „Политику“ у рубрици „Погледи“.
Другим речима, истиче, доводи се у питање опстанак српског колективитета на простору с којим је идентитетски повезан и омеђен најзначајнијим симболима историје, духовности и традиције. Офанзиван приступ приштинских власти у последњих пар недеља тражи хитне одговоре на неколико питања.
„Укратко о спорним прописима и њиховом очигледно дискриминаторском карактеру. Пропис о странцима усвојен је јула 2013. године. Де факто власти нису примењивале пропис према припадницима српске заједнице скоро тринаест година, свесне бројних негативних последица којима би значајан део припадника српског колективитета био угрожен, прогоњен или, једноставно, избрисан“, објашњава професор Грујић.
Парадоксално, примена оваквог прописа може да доведе до апсурдних ситуација у којима, на пример, како наводи, један од супружника постаје странац, а дете или деца, уколико су по рођењу пријављена у српским матичним службама, правно невидљива. Или, пак, истиче, уколико је брак склопљен пред српским матичарем, за „косовски систем“ никада није закључен. Или да је старије лице које никад није променило место пребивалишта и има лична документа која су издали надлежни органи Републике Србије, практично странац без могућности да борави у сопственој кући, из које никад није ни одлазило.
„У тако креираној „новој реалности“ професори, студенти, лекари који немају ‘косовска документа’ постали би странци који би, у најбољем случају, могли да бораве на територији покрајине до 72 сата, али без могућности да раде или студирају јер то је ‘странцима’ забрањено. Најопаснија последица примене оваквог прописа је и ‘брисање’ или елиминација више од 200.000 припадника српске и других неалбанских заједница који су током 1999. године протерани са територије Косова и Метохије“, наводи Грујић.
Како истиче, на њих се надовезују проблеми које може да изазове примена закона о возилима из 2017. године.
„На пример, лице које има ‘косовска лична документа’, а возачку дозволу коју су издали органи Републике Србије не може да управља моторним возилом уколико је возило регистровано у ‘косовском систему’. У супротном, уколико је возило регистровано у Републици Србији, лице као ‘косовски држављанин’ нема право да на територији покрајине управља возилом. Или, возило регистровано на име једног супружника који је (постао) ‘странац’ (држављанин је Републике Србије) не може да користи нити да њиме управља други супружник који има ‘косовска документа’“, наглашава он.
Наводи да коришћење санитетских возила која имају регистарске ознаке градова Србије или дислоцираних полицијских станица са КиМ биће потпуно забрањено, што практично онемогућава лечење најтежих пацијената и рад службе хитне помоћи.
Измењена стварност „на терену“, додаје, након закључивања споразума у Бриселу и прихватања француско-немачког плана „о решавању питања Косова„, а посебно након догађаја у Бањској и политичке процене „ситуације“, довела је до убрзаних активности власти у Приштини према „преосталим“ траговима српског присуства на Косову и Метохији.
„Експропријација земљишта, изградња база специјалних полицијских јединица, масовна хапшења, забрана увоза робе из Републике Србије, забрана коришћења динара као средства плаћања, укидање платног промета, пренамена општинског земљишта, укидање институција, учестали инспекцијски надзор и кажњавање привредника, затварање ‘српских’ књижара, чак до, подругљивог, обележавања пешачких прелаза на улицама Косовске Митровице зеленом и белом, карактеришу свакодневни живот српског ентитета у покрајини“, указује професор Грујић.
„Зашто је у оваквим околностима неопходно очувати образовне и здравствене институције Републике Србије на КиМ? Одговор је једноставан. Ове установе представљају, поред Српске православне цркве, једине преостале симболе српског идентитета. И атрибуте колективитета„, истиче.
„На крају, покушаћемо да дамо одговоре на питања која смо у првом делу поставили. Да, може се очекивати да ће српски колективитет (највећим делом) бити принуђен да напусти простор у којем живи на КиМ уколико последње српске установе буду насилно затворене или присилно интегрисане и да ће то довести до жељеног етничког чишћења покрајине. И да, позиција Универзитета је таква и да ће елиминација кроз процес ‘интеграције’ омогућити једноставније затварање свих осталих установа. И да, због тога је последња црвена линија опстанка српског колективитета на Косову и Метохији“, наглашава Грујић у свом тексту за „Политику“.
„Међутим, и даље, у знатно ограниченом обиму, постоји простор, уз максимално ангажовање свих ресурса државе Србије, као оснивача, и Владе Републике Србије као носиоца оснивачких права, и уз разумевање и помоћ, пре свих најутицајнијих представника међународне заједнице, да сe размотри изналажење специфичних или суи генерис решења за даље функционисање Универзитета“, наводи он.
Како истиче, атипична решења нису изузетак у одређеним областима у којима су Београд и Приштина постигли споразуме. Напротив.
„Атипично решење кад је реч о образовању косовских Албанаца примењено је 1996. године, закључивањем Споразума о нормализацији образовања на Косову (тзв. Споразум 3+3) између представника Републике Србије и косовских Албанаца“, наводи.
Фактична дејуридизација у трајању од 13 година код примене закона о странцима или девет година непримене закона о возилима у покрајини, објашњава, јесте атипично решење јер се односи само на један колективитет према којем су одредбе очекивано дискриминаторске. Или одлагање примене „закона“ на основу „упутства“ свакако није начин дерогирања тог прописа, напротив.
„Атипично је решење којим се омогућава прелазак административне линије између покрајине и Републике Србије коришћењем косовских докумената, где се ‘обавештењем’ Србија одриче од одговорности за ‘прихватање’ исправа.
У том контексту, постоји простор и за проналажење суи генерис или атипичних решења. Могуће је, на пример, закључити посебну врсту споразума о образовању и здравству између Београда и Приштине, којим ће се уредити да установе настављају да раде по садашњим условима и правилима до доношења коначне одлуке о ‘статусу’„, наглашава Грујић.
Како истиче, Европска унија морала би да буде својеврсни гарант спровођења таквог споразума. Могуће суи генерис решење било би да, како наводи, Универзитет добије дозволу за рад за наредни период, без улажења у питања акредитације Универзитета, факултета и важећих курикулума, слично Споразуму о нормализацији образовања на Косову из 1996. године.
Према његовим речима, такође, могуће суи генерис решење било би и доношење лекс специјалиса од стране приштинских власти, у којем би се констатовало да Универзитет ради у Косовској Митровици, према дозволи за рад, акредитацији и правним актима који се примењују на Универзитету у тренутку доношења таквог прописа.
„Уколико Република Србије као оснивач, Влада Републике Србије и представници међународне заједнице не постану свесни ризика по српски колективитет од етничког чишћења у случају примене спорних прописа и ‘интеграције’ образовног и здравственог система, у покрајини ће преостати само Српска православна црква као симбол очувања националног идентитета. Али, тада ће и неизвесност око будућности Цркве на КиМ, постати ‘извесна’“, закључује професор Здравко Грујић.
