ЗАБОРАВЉЕНИ ХЕРЦЕГОВАЧКИ ЈУНАК КОЈИ ЈЕ СПАСИО 12 КНЕЗОВА: Истина о Николи Граховцу коју историја није записала

У ауторском тексту Бора Граховца, изузетног херцеговачког писца и истраживача народне историје, откривамо судбину Николе Граховца – човјека који је 1851. године спасио дванаест невесињских кнезова сигурне смрти, а чије име данас готово нико не помиње. Ово је прича о заборављеном подвижнику, о историјској неправди и о памћењу које дугујемо.

Ви, заборављени јуначки прегаоци, у народно памћење и у државне књиге неуписани, који немате биљега, гроба ни мрамора, молите Бога да нама, вашим потомцима, опрости тешки гријех забора.

Један од заборављених и у државне књиге неуписаних је и Никола Граховац или, како се у неким историјским списима помиње, Никола Андријашевић Дукичић Граховац. Човјек који је 1851. године, испод оштре и подмукле сабље Омер-паше Латаса, спасио дванаест најугледнијих невесињских кнезова.

Идући историјским трагом и породичним предањем, долазимо до сазнања да је рођен у селу Лукавац, у невесињском кадилуку, у времену између 1808. и 1810. године, од оца Дукице и мајке Стане, рођене Шаренац.

Умро је у Мостару у периоду између 1876. и 1878. године и сахрањен у православном гробљу Бјелушине. За гроб му се не зна, иако је постојало свједочење његовог унука Ђорђа, који је за вријеме једне војне вјежбе војске краљевине СХС, двадесетих година двадесетог вијека, случајно наишао на један камени крст на коме је било уписано Николино име и презиме. У то вријеме у Мостару још је било старих, живих српских трговаца који су познавали Николу и који су с њим интензивно сарађивали у вријеме Невесињске пушке, па су посвједочили да је баш ту сахрањен лукавачки коџобаша, уз тврдњу да је био жив у вријеме Вучедолске битке и да је, по блиједом сјећању, највјероватније умро исте, 1876. године. По тадашњем казивању потомака неких његових већ умрлих српских пријатеља из Мостара, надгобни камени крст подигли су му његови пријатељи, са жељом да се не заборави. Сви каснији покушаји да му се гроб пронађе били су безуспјешни.

У до сада проученим писаним траговима први пут се помиње 1851. године, и то два пута. Први пут почетком фебруара мјесеца 1851. године када је, у покушају да у старту сасијече и угуши херцеговачки, познатији као Вукаловићев, устанак, Омер-пашина новоуспостављена турска власт тајном акцијом одлучила да у невесињском кадилуку посијече дванаест најугледнијих кнезова и тако обезглављену рају заплаши и одврати од побуне. О том случају 6/18. фебруара окружни начелник Ужица извјештава српску владу, пишући извјештај у коме каже: „Случај је хтео да тај план не успе, а највеће заслуге имао је у његовом откривању Никола Граховац, син једног локалног кнеза“ (Душан Берић, Устанак у Херцеговини 1852–1862, Српска академија наука и уметности, Београд, стр. 199). Даље, у истом пасусу професор Берић каже: „Прво што се у том извештају каже јесте то да ову акцију власти воде заједнички са локалним муслиманима, у почетку највише помоћу невесињског муселима Башаге Љубовића потплативши га да им за новац на превару домами 12 главнијех кнезова из невесињског кадилука… Након тога цела акција (устаничка) усмерава се на то да се о плану турских власти обавесте сви кнезови Гацка, Пиве, Дробњака, Бањана и Грахова. Глас о покушају обезглављивања народа преносио се од села до села и утицао на то да се он у маси почне груписати око својих првака“ .

Већ у септембру те исте године налазимо га у писаним траговима као команданта дијела рајине (српске) невесињске војске на Обрњи, гдје заједно са попом Богданом Зимоњићем, који се са гатачком војском налази на Брњцу, гоне злогласног Али-пашиног кавазбашу Пијулију који је предводио муслиманску побуну против Омер-паше Латаса и царских реформи које је проводио (Ристо Пророковић, Народна одицеја—везирова пропаст, Сабрана дјела, Народна библиотека, Невесиње, стр. 359).

Опште је позната чињеница да у Херцеговачком устанку 1852–1862 католици из западне Херцеговине нису учествовали. У истом дјелу, на страни 383, између осталог, господин Берић, цитирајући Дубравчића, аустријског вице-конзула у Мостару,  каже: „Покрет међу њима се углавном ограничио на подручја мостарског, дувањског и љубушког среза. Од сеоских кнезова главну улогу у њему има кнез Никола Граховац. У свом основном значењу, врење међу католицима имало је антипореску основу и није имало политичког правца, тако да га власти нису узимале много озбиљно“ .

У таквим околностима католичког националног духа који је био под снажним утицајем Аустрије и Ватикана и који је био изложен свакодневној пропаганди и пријетњама католичког клера, а нарочито фратара фрањеваца и језуита, да се морају дистанцирати од српског устанка, Никола је, по захтјеву устаничких вођа, отишао међу католике да их као слаткорјечив говорник и вјешт диполмата убјеђује у супротно.

Захваљујући преписци аустријског дипломате, сазнајемо да је већ 1857. године Никола био лукавачки коџобаша, односно кнез, и долазимо до закључка да му је отац Дукица умро у периоду између 1851. и 1857. године и да га је он наслиједио. У својој тешкој мисији користио се очевим и својим познанствима и везама са католичким свијетом које су стицали кроз трговину вином, ракијом, дуваном и хумско-плаништарским кретањима у којима су католици из доње Херцеговине изгонили стоку на љетњу испашу у невесињски крај.

У спомен књизи о Херцеговачком устанку 1875–1878 (Славно доба Херцеговине, Свет књиге, Београд, 2005) налазимо га поново међу католицима гдје се на 40. страни каже: „Пеко Павловић, поп Богдан Зимоњић, Никола Граховац из Невесиња и Глигор Милићевић из Билеће побунили су католике у Равном, где је терен приправио дум Иван Мусић“ .

Идући запретаним и заборављеним Николиним трагом долазимо до врло узбудљивих и замршених предустаничких и устаничких догађаја из 1875. године у којима је, по породичном предању и по неким историјским списима, био одређен за вођу Херцеговачког устанка.

Но прије тога, у књизи Миливоја Бухе-Мија, Невесињска пушка и Херцеговачки устанак 1875–1878. године; друго допуњено и проширено издање, Завод за уџбенике и наставна средства, Српско Сарајево, 2003; на 148. страни налазимо сљедеће: „На свадби у кући Зекана Цвијетића у Лукавцу, дође више угледних Срба, међу којима и Вујадин Лубурић из села Риоца (срез Билећа) и Никола Дукичић-Андријашевић-Граховац из Лукавца. Никола је нешто раније смијењен са дужности коџобаше, због неких грешака, на то мјесто је изабран Илија Стевановић. Никола је жалио изгубљени положај и желио га је поново стећи и повратити. Пошто је и поред све опрезности, припремање устанка било познато већем броју људи, па и Николи, он је приговорио зашто се то од њега крије. Прваци су му одговорили да није у питању никакво неповјерење, него да намјерно нису хтјели увлачити већи број људи у то, док не виде шта ће књаз Никола рећи и какав ће став заузети Црна Гора, према устанку у Невесињу. Тада Никола предложи да не чекају прољећа, него да се пошаље друга делегација на Цетиње да тражи одмах одобрење за устанак, као и оружје и муницију. Предлагао је да устанак треба однах подићи, а народ и стоку склонити у Бањане и тако доказати свој Европи да су их неподношљиви зулуми натјерали на устанак. Присутни главари усвоје овај приједлог и закључе да одмах пошаљу другу делегацију на Цетиње“…

Које су то биле грешке због којих је смијењен са дужности лукавачког коџобаше није ми познато, нити сам могао наићи на писани траг који би то образложио. Чињеница је да је смијењен због двије грешке, ако се може вјеровати породичном предању. Прву је учинио док је, као једини „влах“ који је имао право да јаше коња преко Љубовића Оџака, убио крволочног пса Зелова кога су Љубовићи намјерно пустили да га обори са коња, а они да осеире. Када се у страху коњ пропео, Никола је из седла искочио и муњевито ногом ударио пса који је на мјесту остао мртав. Бегови су му се заклели да ће им платити. А друга грешка му је била што је његовим залагањем Илија Стевановић, након завршеног школовања у манастиру Житомислић, постављен у турски суд, меџлис, да заступа српске интересе. Убрзо су се интереси Љубовића и Стевановића укрстили, па је Никола смијењен.

Када су скоро сви народни прваци и главари, плашећи се турског покоља, о Никољу дану 1874. године пребјегли у Црну Гору и тамо на Грахову, као ускоци, презимили зиму, Никола је један од ријетких народних првака (уз сливаљског кнеза Тома Станиће и још понеког, ријетког невесињског кнеза) који није бјежао, већ је остао са народом и у врло тешкој и опасној зими дијелио судбину народа и, колико је знао и умио, сузбијао турске зулуме које су заптије проводиле над обезглављеним народом. Јатаковао је хајдуцима Перу Тунгузу, Филипу Ковечевићу и Драгу Обренову.

Као човјека од повјерења, са великим ратним искуством и војничким знањем и умијећем, Перо Тунгуз га је предложио за вођу устанка.  О томе Ристо Т. Пророковић у књизи Невесењска буна 1874. и почетак устанка у Херцеговини 1875. године, сабрана дјела (Народна библиотека, Невесиње, 2012, стр. 113) каже: „Чим су се ускоци вратили из Црне Горе, Перо (Тунгуз) је сишао у Лукавац, кући Николиној, нашао Николу и наговорио га да више никако не иде међу Турке, него да он први покрене устанак и да се стави на чело покрету. Дукичић му обећа све што је од њега тражио, али не одржи ријеч. Перо се врати у планину, а тада и Никола добије позив од паше да иде у касабу. Он није знао шта су прваци на Грахову углавили, као што није знао ни Перо. Знали су само толико, да је сва младеж одушевљена за устанак. То је за Пера било довољно, а за Николу – не. Повратак бив. ускока, под видом амнестије, узимао је као доказ, да неће бити никаква озбиљна покрета, бар у тој години. Појаву паша у Невесињу и гласове о доласку комисије, сматрао је као јемство да ће се народна потраживања бар у неколико задовољити. Такво мишљење и суревњивост према Стевановићу, да му овај поново не уграби звање, које је он раније имао, одведу га у касабу пашама и ставе у службу Турцима, без даљег размишљања“.

Овдје Пророковић, највјероватније под утицајем браће Стевановић и других „емиграната“ (како су називани херцеговачки прваци који су од црногорског књаза Николе по ослобођењу добили имања у Никшићу и заувијек напустили Херцеговину, али су ипак имали значајан утицај у Херцеговини у вријеме аустроугарске владавине), произвољно тумачи шта је Никола размишљао, па вели „стави се у службу Турцима“, а при том не даје никакав доказ или бар неко образложење за тако крупну и опасну оптужбу.

Нема ниједног озбиљног доказа нити здраве логике који би доказали да се „ставио у службу Турцима“ човјек у поодмаклим годинама чији су син Ђуро и први рођак Митар, што би се рекло брат од стрица, били устанички официри стотинаши (Мирко С. Радоичић, Херцеговина 1875–1878, историјска грађа и прилози за проучавање Херцеговачког устанка 1875–1878, Општински одбор савеза бораца НОР-а, Невесиње, 1961, стр 13).

Митар је погинуо у боју на Дивину 1875. године, а Ђуро је преживио устанак и као пензионисани црногорски официр вратио се у родни Лукавац, гдје су га аустроугарске власти 28. јуна 1914. године ухапсиле и депортовале у злогласни логор Арад, гдје је исте године у нељудским условима умро.

Треба отворено и поштено рећи, по народној мудрости „криво сједи али право реци“, многа херцеговачка братства, па и нека племена, нису имали своје официре, а сама Николина кућа имала је два. Врло интересантно и занимљиво питање: на основу чега су заслужили ту част? Да ли због своје способности или на основу Николиних заслуга које је учинио поробљеном српском народу? Мислим да је ипак ово друго одиграло кључну улогу.

Ко је бар површно проучио начин владања црногорског књаза Николе и однос цјелокупног црногорског двора према оним који служе Турцима, јасно му је да они, ни њихови потомци, па у неким случајевима ни читаво племе, нису уживали никакав углед нити им је било каква част указивана. Проказивани су и извргавани разним погрдама као никоговићи и задња поган.

Дуго се у породичном предању његовала успомена на Николине чврсте везе са црногорским двором који се остваривао преко ускока, попа Луке Јововића, за вријеме књаза Данила, а касније преко попа Мила Јововића и војводе Пека Павловића, за владавине књаза Николе. Како предање каже, Никола Дукичић Граховац отишао је међу Турке по захтјеву или наређењу књаза Николе који му је преко Максима Јованова (Баћевића) упутио писмо у коме му налаже да иде у Мостар и да му преко повјерљивих људи јавља „са чим Турци окладају“, наводно именовао га је за свога „консула“ у Мостару. Предање даље каже да је Никола то писмо као најстрожу тајну дао својој жени Стоји да га чува за случај „ако јој ко што криво каже на Николу“. У јесен 1875. године, када је са многобројном породицом, женском чељади и малољетном дјецом, која још нису за пушке дорасла, кренула у избјеглиштво, Стоја је писмо под капом (тада су жене испод мараме носиле капе) однијела у Црну Гору, и тамо му се сваки траг губи. Ето још једног убједљивог доказа који оповргава мишљење да је Никола био у служби Турака. Да је био у турској служби ваљда би му жена и нејака дјеца бјежали Турцима а не Црногорцима, као што су Стоја и њене јетрве учиниле, док је петнаест мушких глава из његове куће носило устаничке пушке.

У овоме књажевом писму лежи одговор на питање зашто је Никола порекао дату ријеч Перу Тунгузу и зашто се није ставио на чело устанка. „Пушчетину свак може опалити али са Турцима не може свак преговарати“, породично предање вели да му је тако књаз написао, што би у преводу, ослобођеном јунаштва и епске романтике, гласило: има ко водити устанак, али нема ко Турке уходити и са њима преговарати. Војника има, али нема дипломата.

О Николином боравку међу Турцима занимљиво казивање оставио је народни пјевач Лазар Чупковић Невесињац у пјесми „Усташки напад на вар. Невесиње“ (17. август 1875. године), коју је из пјевачевих уста чуо и записао српски историчар и етнолог Андрија Лубурић (Споменица о Херцеговачком устанку 1875. године, Одбор за подизање Невесињског споменика, Београд, 1928. стр. 166).

У опширној десетерачкој пјесми, чији је завршетак, нажалост, господин Лубурић изгубио приликом повлачења преко Албаније, народни гуслар Чупковић, између осталог, каже:

“Још сам чуо ђе говоре људи,

Главари се раји препанули,

Да не пође Турцим на предају,

Па су мало војске саставили,

Мисле шњоме Гацку ударити.

Страшиво је Гацку широкоме,

Појачај га пашо господаре!

Превари га, биће му узочас.

Селим паша војску предвојио

Мали дио себи оставио,

Онај већи Гацку оправио.

И ту паша данак преданио.

А Никола не сједи залуду,

Но шарену књигу начинио,

Па је шаље Слату зеленоме,

А на руке војводи Максиму,

У књизи му поздрав оправио:

„Баћовићу српска поглавице!

Ако мислиш војску искупљати

На Касабу града ударати,

Сад је згода, таке бити неће.

Купи војску иди на Касабу

И прву ћеш ноћцу ударити;

Ја сам Селим-пашу преварио,

Те је пола војске оправио

Пут Автовца да му Гацко чува.

Сад се може Касаба узети,

О немного српске погибије!“

Под књигу се нашло књигоношче,

Те на Слато књигу однијело

И војводи у крило турило…“

Дакле, из ове приповијести можемо закључити да је Никола, у Касаби боравећи и са Селим-пашом кахве испијајући, извео успјешну обавјештајну акцију, што је вјечити сан сваког озбиљног обавјештајца. Колико у овоме казивању има истине а колико пјевачеве маште, у недостатку друге архивске грађе, тешко је са ове дистанце закључити. А што је најважније, како из пјесме видимо, Николу није „посјекло“ гудало, већ о њему узвишено пјева. У даљем току пјесме, уз звуке древног инструмента, сазнајемо како Никола Селим-пашу упознаје са знаменитим херцеговачким првацима који су њему непознати, а које Никола познаје „ка’ и своју главу“:

„Они ће ти дину додијати

И Касабу града освојити“.

Штета што је крај пјесме изгубљен па не знамо да ли је Селим-паша, командант турске војске у Херцеговини, прозрео Николину обавјештајну акцију у којој је један сеоски коџобаша надмудрио царског генерала. Зна се да се послије успјешног устаничког напада на Касабу, а неуспјешног на твђаву Кнежачу, устаничка војска повукла од невесињског града, а да се наводно (ако је био у твђави) Селим-паша повукао у Мостар. По породичном предању, са њим је отишао и Никола гдје је ускоро природном смрћу умро и тамо је заборављен.

Да је којим случајем Омер паша успио у својој злочиначкој, подмуклој намјери да посијече дванаест невесињских кнезова, вјерујем да би данас у Невесињу, а можда и у Београду, бар једна улица носила име „Дванаест кнезова“, а име њиховог спасилаца је заборављено и ширем кругу људи је непознато. О имену улице или трга Николе Граховца нико и не размишља пошто се код нас добра дјела не урачунавају у подвиг, сматрају се нормалном појавом, а само крв и покољ, гдје ханџар сијече и пушка бије, узимају се за велика и јуначка дјела.

Колико ли  још има заборављених подвижника?

БОРО ГРАХОВАЦ

Извор: Слободна Херцеговина