Завршен пројект очувања славонских пешкира

Током ратних година мало која породица није понијела неки пешкир што је доказ колика је њихова важност често као јединог предмета материјалне културе који је опстао, речено је у Липику на отворењу изложбе и представљање резултата пројеката очувања културне баштине Срба Западне Славоније.

Отворење изложбе “Фрагменти и цјелине” те панел дискусија с презентацијом резултата два реализирана пројекта очувања културне баштине Срба током 2025, уприличени 29. децембра у препуној Конференцијској дворани Qуелла у Липику, показали су велики интерес за ту област, како стручњака, тако и активиста мањинских вијећа, СКД-а “Просвјета” и СНВ-а, као и грађана тог краја који су се укључили у њихово провођење.

Један од њих је и “Славонски пешкири: очување, ревитализација, дигитализација, едукација и промоција културне баштине Срба”, чији су носиоци ВСНМ Пожешко-славонске жупаније и СНВ-ов Одјел за координацију, док је други “Прикупљање етнографске грађе о Србима у Хрватској” чији је носилац СНВ-ов Архив Срба у Хрватској.

На панел-дискусији учествовали су етнолози Далибор Харамбашић, Јосип Форјаниз КУЦ-а Травно – Центра за традицијску културну баштину, као и Милош Рашић, етнолог и антрополог из Етнографског института у Београда, који су представили резултате истраживања и разговарали о значају и потенцијалима прикупљене етнографске грађе те о могућностима њезине даљње обраде, интерпретације и презентације. Сви учесници у расправи указали су да је пројект завршио, али не и активности повезане с њим, прије свега око радионица израде пешкира те дигитализације снимљених артефаката и промоције изложбе по земљи.

– Циљ је био мапирати истражити и документовати остатке материјалне баштине, што је један од начина како се припремити за трајну заштиту српске нематеријалне, онда и материјалне баштине, али треба урадити више на трајној заштити и упису те баштине – тарабана и кривог кола – у регистар културне баштине РХ. Кроз ова два пројекта скупили смо на стотине фотографија, записа и свједочанстава о трајању и чувању ношњи, тарабана, кривог кола и славонског пешкира. Наредне године циљ ће бити да се то обједини кроз дигиталну базу у Српској кући у Пакрацу гдје ће истраживачи моћи долазити и додатно доприносити даљњој заштити српске културне баштине западне Славоније – рекао је Никола Ивановић из СНВ-а.

Милош Рашић казао нам је како се већ дуго бави истраживањем.

– Прво сам почео да радим међу Славонцима који живе у Београду и околини што ме довело до Пакраца. Ово је трећа година заредом да се бавимо различитим видовима пројекта, документовањем и истраживањем културне баштине Срба у западном делу Славоније. Овај крај је у културном и историјском смислу врло специфичан у односу на остатак Хрватске где живе Срби. На малом подручју постоји велик број специфично различитих елемената ношњи што се види на изложби, а ту су и различити традицијски елементи попут народног певања и плеса. У архиву смо успели да нађемо теренске снимке разговора из 50-их и 60-их година прошлог века с некадашњим становницима ових крајева, што је омогућило да пратимо постојаност одређених форми – рекао нам је Рашић

Далибор Харамбашић је на пројекту обилазио пакрачки и липички крај, фотографирајући пешкире.

– Одрастао сам уз своје баке које су стално везле. Током ратних година, мало која породица није понела неки пешкир и схватио сам колика је њихова важност често као јединог предмета материјалне културе који је опстао. Најчешћи су цвјетни мотиви који симболизирају живот, срећу и напредак, али има и оних са животињама. У Српској кући смо организирали низ радионица веза током којих су настали примјерци пешкира. Настојат ћемо током 2026. наставити с радионицама које су тако надишле пројект. Жене ће учити технике за које су заинтересиране, а у плану је и укључивање дјеце. Како се већ трећу школску годину у Пакрацу одржава Програм плус, који чине глазбена и креативна радионица, није искључено да се у оквиру креативне радионице развије и радионица веза – закључује Харамбашић.

О свему је говорио и Јосип Форјан, истичући да се чувају збирке баштине националних мањина с 28 локалитета, од којих се 15 односи на Србе као најбројнију мањину.

– Од око 39.000 предмета, народних ношњи и текстила, преко 70 посто је оригинално. Током 38 година, колико радим у КУЦ-у, куповали смо и примали донације предмета, а збирка је увијек била доступна. За све мањине нужно је бавити се завичајном баштином, пјесмама и плесовима – казао је, нагласивши велик допринос Ивана Терзића који је снимао ношње и Бојане Карлице које је припремала манекенке за њих, махом чланице загребачког пододбора Просвјете и Српске православне опште гимназије.

– Граничарска ношња разликује се од паорских ношњи јер је ту била Војна крајина, али у души нема разлике – прича нам Мира Шарчевић из Горњег Чаглића, која је с Анђелком Павић из Липика и Љубом Кукић из Кусоња представила ношње.

– Кад смо били млади ношње нас нису занимале, али почеле су кад смо дошли у године. Кројила сам, шила, набављала материјал, а прије 20 година формирале смо КУД – каже Анђелка Павић и показује аутентичну кецељу стару 150 година коју је добила од комшије.

– Модерном технологијом оживљавамо старе и заборављене предмете, рекао је у обраћању

присутнима Душан Коларић из Одјела за координацију СНВ-а, захвалио свима који чувају баштину од заборава и најавио да ће ускоро бити сличних пројеката.

О својим искуствима говорио је и протојереј ставрофор Лука Босанац који је, како је рекао, служио од Драве до Саве и како је на сахранама увијек добивао пешкир, који је служио и за означавање нечијег богатства.

Извор: Портал Новости