Протојереј Саша Умићевић парох у Петрињи, омиљен код вjерног народа, ексклузивно говори за „Срско Коло“

ОТВОРЕНО НЕБО НАЈЧЕШЋЕ НАМ ЈЕ ЦРКВЕНА КУПОЛА


Гдје год човек пошао неопходно је да се прилагоди менталитету и да разуме потребе људи са којима живи, из тог разлога у свим хуманитарним акцијама, обновама храмова и црквено-народним сабрањима наизоставно учествујем заједно са супругом Наташом и сином Арсенијем, који су ми уједно и највећа подршка, каже млади свештеник, хуманиста, ентузијаста и градитељ. 

 

*Осим Петриње надлежни сте парох и у још неколико мјеста. Kолико је православних домаћинстава и вјерника под Вашом надлежношћу?

– Тако је. Парохију петрињску поред града Петриње чини још 55 насељених мjеста, и то на подручју 4 општине (Петриња, Сисак, Суња и Мајур), а простире се на преко 120 километара. На том подручју данас живи око 2.200 вjерника у 800 домова који примају свештеника. До Другог свjетског рата на подручју које данас покрива наша парохија било је чак 19 функционалних храмова, те су се у сваком од њих вршила богослужења, што ће рећи да је сваки храм имао свог сталног свештеника. На жалост, данас читаво то подручје опслужује један свештеник из Петриње. Парохију чини махом старије становништво, док ово мало преосталог млађег становништва одлази „трбухом за крувом“, и то претежно у земље западне Европе.



 

*Проблеми православне заједнице су познати од назапослености, комуналне лоше инграструктуре, још присутне несигурности. Мање је познато широј јавности да Ви покрећете низ акција хуманитарног карактера. Уз остале са вjерницима уређујете згаришта и остатке некадашњих храмова и у њима обављате службе?

– Црква се, од апостолских времена, као неодвојиви дио своје мисије на земљи, стара о сиромашнима и свима који су на било који начин егзистенцијално угрожени, а таквих је на нашој парохији заиста много. Без обзира што се Црквена општина у Петрињи и сама налази у тешкој ситуацији, ми ипак дајемо све од себе како бисмо помогли онима којима је рука помоћи и милосрђа ближњег потребна. Неколико пута годишње обилазимо потребите породице и појединце, Дом за стара и немоћна лица, Дом за душевно болесне одрасле особе, Општу болницу и свима уручујемо помоћ. У све акције укључујем и ученике вјеронауке, јер им се на тај начин пружа могућност да развијају и практикују човјекољубље на дјелу, што спречава емоционалну хладноћу и отуђеност од другог човјека. Поред тога, родитељима помажемо при куповини школског прибора за дјецу, организујемо сајмове половне гардеробе и обуће, прикупљамо новац за љечење болесних парохијана. Уз све ове планиране акције често смо принуђени организовати и додатне, како бисмо рјешили тренутне проблеме пред којима се парохијани нађу. Ако ме питате како успјевамо осигурати средства за све ове акције обзиром да на парохији живи махом старије и материјално угрожено становништво, које није у могућности помоћи наше акције, мој одговор је да се сам Господ по Свом милосрђу и човекољубљу преко добрих људи стара о томе да макар на трен унесемо мало радости у суморну свакодневницу ових људи.

 

ЧЕКАМО ДАН ДА СВ. СПИРИДОН ОПЕТ ЗВОНИ


*Пријератна Петриња је позната по православном храму Светог Спиридона. Срушен у рату, до данас није обновљен?

Због ратних разарања ми смо данас принуђени да се заједно са верним народом сабирамо и богослужимо под ведрим небом, те нам је најчешће отворено небо црквена купола. О ратним разарањима најбоље може да посвједочи петрињски храм Св. Спиридона који смо прозвали „храм мученик“, будући да је тај храм кроз своју историју чак три пута грађен и сва три пута уништен. Уз овај храм, парохија је у свом власништву имала строги центар града Петриње, а у то је уз храм спадала зграда парохијског дома, школа, данашњи градски трг, као и хотел. Већину те црквене имовине (осим парохијског дома) држава је одузела, и данас када је на снази закон о денационализацији имовине слободно можемо рећи да се ништа није помјерило са мртве тачке. Међутим, не губимо наду, већ се уздамо у Божију правду, како по питању поврата одузете имовине, тако и по питању храма, ишчекујући дан када ће се црквено звоно поново огласити и позвати вјерни народ на Свету Литургију.



РУМА, ПУТИНЦИ, ИНЂИЈА, ПЕТРИЊА…


*Подижете православне крстове. Последњи су у Старом Селу и Брђанима. Поготово је интересантан крст у порти цркве Светог Георгија у Брђанима. Мањи број људи зна да сте за овај крст имали све дозволе али хрватски ултрадесничари су спречили његову изградњу. Ипак је подигнут?!

– Kао што сам рекао на почетку, на подручју петрињске парохије некада је било чак 19 храмова. Међутим, највећи број храмова уништен је у току Другог свјетског рата, док су преостали уништени у току последњих ратних збивања. Тако је од некадашњих 19 храмова чак 10 уништено до темеља, док су од још 4 храма остали само зидови. На местима храмова уништених до темеља данас није остао ни „камен на камену“ који би вјерно сведочио о постојању и мученичкој судбини ових светиња. Kако би се ова мјеста, освећена молитвама и покајничким сузама генерација вјерника сачувала од заборава и означила, покренули смо иницијативу за израду и постављање Часних Kрстова. У току 2017. године, на овај начин смо успели да означимо три локације, и то: храм Светих апостола Петра и Павла у Тремушњаку, храм Светог великомученика кнеза Лазара у Дрљачама и храм Светог оца Николаја у Старом Селу, док наставак ове акције планирамо за 2018. годину. Исто тако, захваљујући донацијама Вијећа српске националне мањине општине Суња и наших парохијана, израдили смо, поставили и обложили мермерним каменом Kрст подигнут за све невино пострадале од Другог свјетског рата до данашњих дана. Управо због овог Kрста се подигла велика „прашина“ у хрватској јавности, те смо чак добијали претње рушењем и минирањем, али Богу хвала, на крају је све испало добро.

 

 *Иако сте годинама и духом веома млад свештеник за Вас се слободно може рећи да сте прави неимар јер у ранијој парохији у којој сте службовали такође сте почели градити храм?

– Трудим се колико ми Господ даје снаге да будем на корист Свете Цркве и вјерног народа. Током вршења дужности пароха другог карловачког, односно требињско-утињског, заједно са члановима Иницијативног одбора на чијем челу је Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки г. Герасим, покренули смо наставак изградње храма Свете Петке у Сјеничаку. Читаву акцију прикупљања прилога осмислили смо на један врло транспарентан начин, те је резултат био неминован. Убрзо након изградње звоника и стављања храма под кров (2013. године) прешао сам на парохију петрињску, гдје сам по доласку приступио обнови капеле Св. Спиридона, у којој се тренутно врше богослужења, будући да је парохијски храм уништен у току последњих ратних разарања. Након радова на обнови капеле, приступили смо обнови парохијског дома, који се налазио у веома тешком стању. И ево, управо ових дана смо окончали поменуте радове, те је Црквена општина Петриња коначно добила не само потпуно функционалан, већ и репрезентативан објекат.

 

*Службом у Горњокарловачкој епархији вратили сте се географски ближе старим породичним корјенима. Од родног Сријема у Војводини до Баније. Парохијани посебно весели што на службе долазите са супругом и малим дјететом.

– Родио сам се у Руми, одрастао у Путинцима, Богословију завршио у Нишу, предавао вјеронауку у ОШ „Б.П. Пинки“ у Старој Пазови и у СТШ „Михајло Пупин“ у Инђији. Воља Божија ме је довела 2009. године у Епархију горњокарловачку гдје сам руком Преосвећеног Епископа Герасима рукоположен за свештеника. Доласком на парохију петрињску приближио сам се старим породичним коријенима, као што сте рекли, обзиром да се мој отац родио у Јоховици, надомак Новог Града. Међутим, гдје год човек пошао неопходно је да се прилагоди менталитету и да разумије потребе људи са којима живи. Из тог разлога у свим хуманитарним акцијама, обновама храмова и црквено-народним сабрањима наизоставно учествујем заједно са супругом Наташом и сином Арсенијем, који су ми уједно и највећа подршка.

За Српско Коло разговарао: Боро Ркман