Промовисана нова књига др Николе Жутића „Андрић и Мулалић“

На Институту за савремену историју 31. марта представљена је пета књига др Николе Жутића о Мустафи Мулалићу, Андрић Србин римокатолик, Мулалић Србин мухамеданац, са поднасловом Идеолошки, политички и национални усклађени, вјерски нетрепељиви.

На промоцији су говорили замјеник директора Института за савремену историју др Бојан Димитријевић, филозоф Јово Цвјетковић, правник и политиколог Милош Кнежевић и аутор.

Идеолошки су обојица били национални либерали, антиклерикалци и масони. Национално Срби, интегрални Југословени. Вјерска нетрепељивост између њих двојице ће се појачати послије додјеле Нобелове награде за књижевност 1961. и Андрићевих негативних описа муслимана, нарочито у књигама На Дрини ћуприја и Травничка хроника.

Мустафа Мулалић био је декларисани Србин мухамеданске вјере, припадник четничког покрета за вријеме Другог свјетског рата. Због те припадности је и заробљен и осуђен пред дикаторским комунистичким судом. Након изласка са робије постаје непрепознатљив у односу на идеологију монархистичког југословенства и прихвата под присилом комунистичко братство и јединство.  Имао је склоности ка књижевности, музици, па чак и психологији.

До сада о Мулалићу, Жутић је написао:  Мустафа Мулалић, Србин мухамеданац у Краљевини Југославији, либерални кемалиста и четнички идеолог 1918–1945; Мустафа Мулалић, Хроника другог свјетског рата; Мустафа Мулалић – историчар и публициста и Мустафа Мулалић етномузиколог и севдалија.

Историчар др Бојан Димитријевић је рекао да Жутић иако у пензији није изгубио контакт са науком, а ни са Институтом из којег је отишао у пензију, па их једном годишње обрадује са новом књигом.

– У овој књизи читаоце ће привући књижевник Иво Андрић, Србин који је до дан-данас остао мета накнадних тумачења. Човјек који је био дио српског католичког корпуса, у неком југословенском комунистичком опусу, али у сваком случају велика фигура која је деведесетих година изазивала негативне реакције посебно код сарајевске политичке чаршије која је многа његова дјела читала са накнадним тумачењима. Андрић и Мулалић дају опомене нама Србима да смо неке од тих личности из католичког и муслиманског корпуса на неки начин испустили и препустили другима, због ексклузивне политике да Србин може само да буде православац.

Многи су нам тако остали са „друге стране“, а неки нажалост и љути непријатељи, иако знају да су им ђедови и чукунђедови били Срби.

– Књига се лако чита и послије прочитаног увидите комплексности српског рода у ранијим временима, и приче о Мулалићу и Андрићу су поучне и потичу на размишљање.

Димитријевић се осврнуо и на претходни Жутићев рад, однос римокатоличке цркве према југословенском простору. Подсјетио је на посебно вриједну студију о Алојзију Степинцу коју је Жутић радио самостално, али и са професором Димићем, такође писао је о Ники Бартуловићу, Ђури Виловићу и вратио их у српски историографски корпус.

– Његов опус који је заиста обиман нас упозорава на све ово што је на неки начин наша историографија, вођена у СФРЈ братством и једниством, испустила, а Никола Жутић у протекле три деценије вратио у нашу јавност. Због тога је његово дјело битно и са пажњом пратимо његова даља истраживачка предузећа. Овакве теме се и дан-данас тешко пробијају. Многе адресе на његове радове су остале неме – рекао је Димитријевић подсјећајући на чињеницу да ми данас ако желимо да истражујемо деведесете, морамо ићи у Загреб јер је тамо заплијењена и политичка и војна грађа.

Др Никола Жутић каже да је вјероватно за многе нејасно каква је веза између Нобеловца Андрића и Мулалића.

– О Мулалићу се мало знало до појаве моје претходне четири књиге. Као бивши робијаш и прогнаник, проказани четник написао је преко 30 књига и брошура у рукопису који су скривени у сарајевском Градском архиву. Надам се да сам завршио са Мулалићем.

Овом књигом наставља циклус истраживања идеолошко-политичког дјеловања и стваралаштва југонационалних Срба различитих вјера што му је иначе преокупација и у другим књигама о римокатолицима Хрватима.

У претходном периоду посветио се истраживању заборављених српских далматинских књижевника и филозофа Нике Бартуловића са Хвара, Ђуре Виловића из Бреле код Макарске, Силвија Алфиревића – Сплићанина.

– То су одбачени анатемисани Срби римокатоличке вјере, како их ја зовем тзв. Хрвати који су проказани због свог припадништва Михајловићевим четницима. Такву судбину је доживио и Мулалић који је као и претходници проживио комунистичку тортуру и тамничко заточење. А сам Бартуловић комунистичку ликвидацију код Топуског 1945.

Афирмативна Андрићева тајна позитивна са српског становишта је његов Aide memoire о албанском питању из фебруара 1939. године, рађен по налогу Милана Стојадиновића за потребе Министарства иностраних послова у вријеме сутона Стојадиновића.

– Тај Ед мемоар се појављује први пут 1977. када га је у хрватском Часопису за сувремену повијест објавио историчар др Богдан Кризмар. Са објављивањем Андрићевог списа у свескама Задужбине Иве Андрића из 1988. почеле су полемике између Кризмара и комунистичког функционера Родољуба Чолаковића који је заштитнички наступио према величини Иве Андрића. У самом Архиву Југославије документ је касније скриван од истраживача, али и од архивских радника који су радили на сређивању збирке Милана Стојадиновића. Управо сам ја сређивао ту збирку, али због удбашке цензуре нисам могао да видим тај Ед мемоар, и нисам тада ни знао да он постоји у Архиву Југославије.

Након додјеле Нобелове награде Андрићу 1961. о њему се провлачила идеја о потреби рушења моста на Дрини.

– Поред муслимана и у мањој мјери Хрвата у нападе су се на моје велико изненађење укључили и Срби муслимани, Шукрија Куртовић и одмах послије и Мустафа Мулалић који су до тада били одбачени и презрени од стране муслиманског свијета.

Мулалић је у спису Нобеловац Андрић и његова награђено дјело На Дрини ћурија саопштио бројне Андрићеве такозване превртљивости. Истакао је Андрићев чудновато промијенљив национални идентитет, наводећи мишљење др Милана Богдановића да је 1918. ушао у књижевност са југословенством.

– Андрић је такође био мета трачева везаних за његов приватни и интимни живот. По мени најтежа Мулалићева оптужба према Андрићу је да му је поријекло магловито и да у њему тече погана турска крв, затрована зулумом извршеним над његовом мајком. Потпуно измишљени трач, наиме, Андрић је рођен 1892. године, дакле могао је бити зачет само од аустријског зулума пошто је турске власти нестало 1878. Мулалић потом нелогично помиње наводно стварног Андрићевог оца фра Мирослава Перчилнића Србина католика.

Филизоф Јован Цвјетковић каже да је Мулалић тврдио како је Андрић са лошом намјером приказао карактер муслимана као потурчењака и да то нарушава хармонични живот између православаца и муслимана.

– Он је чак констатовао да Швеђани, који су Андрићу додијелили Нобелову награду, никада нису имали историјско искуство са Турцима, па су повјеровали Андрићу како је Ислам спријечавао духовни живот хришћана и да је „Босна заударала на лој“.

Цвјетковић се осврнуо на још неке критичаре лика и дјела Иве Андрића, као што је Шукрија Куртовић, Мухамед Туње Филиповић, Мухсин Ризнић као и филозоф Русмир Махмутчехајић.

– Изузетно је важна студија Зорана Милутиновића Битка за прошлост са поднасловом Андрић и бошњачки национализам. Ово је бриљантан полемички одговор на бошњачко ружење Андрића.

– Сви ти силни гријехови према муслиманима или Бошњацима редовно су се сливали у матицу националноидеолошког радикализма, а посебно су ти трагови видљиви у савременој перцепцији Његоша, Мажуранића и Андрића у данашњој бошњачкој културној средини. Поменуте адресе ће још дуго бити предмет моралне индигнације и критичарског оспоравања знаменитих књижевних фигура, а бошњачко-муслиманска идеологија ће као врховни и извршни цензор у стварима духовности још дуго обављати посао.

Правник и политиколог Милош Кнежевић каже да је Жутићево истраживање и писање усмјерено ка откривању потпуно непознатих чињеница, које су биле скриване или чак санкционисане за објављивање. Тај канон да не може да буде католичких или муслиманских Срба још увијек је важећи.

– Жутић је објавио око 50 књига, а аутори тог темпа објављивања нису радо виђени јер дижу љествицу. Он се уденуо у један ток претумачивања историје српске. У најширем смислу је то позитивна ревизија, јер није са становишта реванша. Жутић жели да доведе своје читаоце до становишта које је изворно, национално, српско становиште и које се односи на српски свијет као позитивне чињенице – рекао је Кнежевић осврнувши се на чињеницу да је синтагму „српски свијет“ сковао Гете. И он се односио на геокултурни простор Срба и српског језика.

– По мени би требало двије ствари учинити: направити скуп поводом 75 година Николиног живота као осврт колега на његов рад.  Друга ствар је да га предложе за члана Српској академији наука и умјетности.

На крају промоције организатор се захвалио власнику ресторана Плитвице који је за све госте и учеснике обезбиједио послужење.

БИОГРАФИЈА

Никола Жутић (Госпић, 14. август 1952.) српски је историчар и научни савјетник.

У Госпићу је завршио основну школу и гимназију. На Филозофском факултету у Београду 1974. је уписао историју, а дипломирао је 1979. са темом Парламентарни избори у Краљевини СХС 1918–1929. Магистарске студије уписао је на Филозофском факултету у Београду 1982. године, а магистарски рад под насловом Физичка култура у Краљевини Југославији – идеологија и политика 1929-1935, одбранио је у мају 1987. На истом факултету уписао је докторске студије у јесен 1987. године. Докторску дисертацију Држава и римокатоличка црква у Краљевини Југославији 1918–1935. успјешно је одбранио 1992. године на Филозофском факултету у Београду пред комисијом у саставу проф. др Бранко Петрановић (ментор), академик проф. др Драгољуб Живојиновић и проф. др Ђорђе Станковић.

Бави се истраживањем историје Југославије, с тим што посебну пажњу поклања историји идеологија, односно сучељавањима идеологија грађанског либерализма и римокатолицизма (Ватикана), затим вјерско-националном стварању хрватства, државноправном успостављању Југославије, односу југославенске државе и цркава, питањима културне политике у Краљевини Југославији, историји судства, привредним и другим темама. Бави се недовољно истраженом темом суштине илиризма, илирске националне идеје, везаности илиризма за Србе у раздобљу од 15. до 19. вијека.

Објавио је више од 40 студија и монографија, збирки докумената и преко двјесто чланака, прилога и критика. Као значајне издвајамо сљедеће књиге: 27. март 1941. (коаутор са проф. др Бранком Петрановићем), Соколи – идеологија у физикој култури Краљевине Југославије; у коауторству са Љубодрагом Димићем,  Римокатолички клерикизам у Краљевини Југославији 1918–1941, Римокатоличка црква и хрватство од илирске идеје до великохрватске реализације: 1453–1941, Ватикан и Албанци у првој половини XX века (до 1941), Либерализам и Срби у првој половини 20. века, из историје грађанског либерализма; Нико Бартуловић – римокатолик четник; Ђуро Виловић – од жупника до четника;  Велика Србија – историографска анализа листова Велика Србија 1888-1926;  Идеологија и вјерска политика надбискупа Степинца у Југославији 1934-1946; са Љубодрагом Димићем Алојзије Степинац: Држава, црква, надбискуп (1934–1941),  „Хрватско-шиптарска злоупотреба илирског имена”. Српска слободарска мисао. 18 (102): 3—27;  Илирски завод Светог јеронима од српско-римокатоличког до хрватског: 1453-1971, Мустафа Мулалић, Србин мухамеданац у Краљевини Југославији, либерални кемалиста и четнички идеолог 1918–1945; Мустафа Мулалић, Хроника другог свјетског рата; Мустафа Мулалић – историчар и публициста и Мустафа Мулалић етномузиколог и севдалија.

Коаутор уџбеника за 3. и 4. разред гимназије за школске 2001. до 2008. године.

Радио је у Архиву Југославије од 1984. (начелник одјељења) и у Институту за савремену историју од маја 1995. као научни савјетник. Од 1993. до 1995. предавао је као доцент Политичку историју Срба на Правном Факултету друштвених наука Универзитета Никола Тесла у Книну (Република Српска Крајина). Добитник је прве награде Министарства науке Републике Србије (2004. године) за научно стваралаштво за период 2002–2004. У пензији је од августа 2019. године.

 

Текст и фото: Драгана Бокун