Култура сјећања – ипак је до нас
Као неко ко је у оквиру школске екскурзије у основној школи за вријеме „оне“ Југославије посјетио Јасеновац и као дијете упознао се са страхотама које су прошли и моји преци, нисам био изненађен што је овдје у Чикагу у 7. и 8. разреду елементарне (основне) школе, у оквиру школског програма, један цијели дан обавезан за посјету Музеју холокауста који се налази у чикашком предграђу Скоки.
Изненађен сам нечим другим – оним нашим.
Крајем марта сам кратко боравио у Београду и у мом подсјетнику је стајала посјета Старом сајмишту, које иначе обиђемо сваке године, раније са оцем, а сада са стрицем, породицом или комшијама Катићима, и подсјетимо се на страдања наших предака. Ове године сам имао и специјалан повод – изложбу „Прихватни логор Земун 1942–1944“, која је постављена у централној сајмишној кули, првом објекту који је тек недавно уређен као дио будућег Меморијалног центра „Старо сајмиште“. Очекивао сам да ћу можда пронаћи неки траг, документ или фотографију о заточеништву 230 Срба из мога села Сјеничак са Кордуна у прољеће 1942. године. Међу њима је био и мој ђед Марко. То им је била „успутна“ станица на путу у смрт у нацистичке логоре на сјеверу Норвешке.
Миле Данчуо на мјесту заточеништва свога оца Марка. Рођен је 1942. године послије његовог хапшења
Да будем искрен, помало сам се прибојавао да ли ћу тог четвртка, одређеног за посјету, успјети да упаднем у неку од група посјетилаца. Очекивао сам испред Меморијалног центра Старо сајмиште групе старијих основаца или средњошколаца, као некад у Југославији у Јасеновцу, или данас овдје у Чикагу испред Музеја холокауста.
Новоуређену кулу сам, чини ми се, овога пута угледао из веће даљине, као свјетионик. Био сам охрабрен и прихваћеним приједлогом, између осталих и мојим, да улица која обухвата комплекс Старог сајмишта добије назив Улица Николе Видовића – партизанског команданта који је са батаљоном кордунашких бораца 26. августа 1942. године ослободио 727 српске дјеце из усташког дјечјег логора Јастребарско. Дио ове улице је раскопан, што сам схватио као доказ да се коначно ради на толико очекиваном Меморијалном центру холокауста и геноцида над Србима у НДХ. Нешто на шта чекамо више од осам деценија.
Одговор комисије 2025. Никола Видовић
А испред куле – изненађење! Ни посјетилаца, ни колоне ђака!? А врата затворена? Додуше, стајало је обавјештење са бројем телефона на који се могло информисати, па и заказати разгледање изложбе.
Неко стално вријеме, барем два до три сата када би изложба била отворена у току дана – не постоји. Разумијем да је било хладно вријеме и претпостављам да се простор и не грије, па разумијем и то зашто би кустоси сатима цвокотали на хладноћи чекајући неког залуталог посјетиоца. Али нас не разумијем – нас потомке убијених, уморених и страдалих. Гдје смо ми? Зашто олако заборављамо те наше који су у тако страшним мукама окончали своје животе? Јер да смо ми тамо – и врата би била отворена. И због нас и због наших предака – али и наших потомака!
Светозар Данчуо
Насловна фотографија: Васо и Светозар Данчуо на месту Логора Старо сајмиште у Београду
Преузето са: Банија онлајн
