Свједочанство бола: Промовисана књига Милке Кајганић „Терет покрста у Глини“

У великој сали ГО Нови Београд у организацији Коалиције удружења избјеглица у Републици Србији 20. октобра 2025. године одржана је промоција нове књиге Милке Кајганић Терет покрста у Глини. Овом приликом говорили уредник и писац Поговора књиге Илија Шаула, професор историје Марко Косијер и ауторка Милка Кајганић којој је ово осамнаеста књига по реду.

Илија Шаула за овај роман каже да он није само дио фикције, већ је свједочанство једне трагедије која је оставила неизбрисив траг у српском народу, па и жувоту саме ауторке која је потомак страдалих.

– Кроз судбину ликова и живот једне породице на Кордуну ауторка Милка Кајганић оживљава патњу, страх, храброст и непоколебљиву борбу за опстанак. Пише о изгнанству, покољу, прогону, паљењу. И тај народ је мислио да је коначно дошла слобода 1945. године и да ће моћи мирно да живе. У тој слободи се морало ћутати, а ћутањем нису могли да дођу до правде. Милка се потрудила да на литераран наћин дочара то стање и вријеме Комунистичке партије, које је било за Србе сурово.

Многи данас не знају, констатује Шаула, шта се то заиста догодило у Глини.

– Ако се не спозна реална слика времена и догађаја, пружа се шанса потомцима злочинаца да распламсају мржњу и да им исте мисли и идеје падну на ум. То се показало Хрватским прољећем или МАСПОК-ом 1971. као и у највећем егзодусу Срба из Хрватске августа 1995. године. Оно што нису учиниле усташе од 1941. до 1945. урадила је Комунистичка партија Хрватске, њено руководство које је било сложно у идеји са усташком идеологијом, да Хрватска мора бити независна са што мање српског становништва у њој. Тако да су и поједини Срби као чланови Комунистичке партије Србије допринијели прогону и ликвидацији српског живља.

– Злочини који су се десили у Глини и широм НДХ нису само бројке у архивама, оне су ране на душама потомака и слика једног времена – рекао је Шаула и на крају се запитао шта смо научили из прошлости и јесмо ли спремни да бранимо истину.

Милка Кајганић каже да је свјесна значаја писане ријечи у Швајцарској основала Удружење српских писаца које се зове Златно перо Швајцарске.

– Тамо се налази око 200 наслова наших књига. Некада ће неко, па и за 150 година да завири у те аргхиве,мда виде зашто су Срби сатанизовани. Радила сам као новинар и покушавала сам да продре истина о страдању српског народа, да се види да постоје и српске жртве. Позовала сам и новинаре Швајцарске и Њемачке и успјела сам да у својим извјештајима не напишу да Срби злочинци, него да су устали против Устава Републике Хрватске гдје смо ми као констутивни народ избрисани.

Борба са западњачком машинеријом и пропагандом о рату у Босни је кравава, констатује кајганићева, а српска војска је приказана као злочиначка.

Професор историје Марко Косијер говорио је о генези мржње Хрвата према Србима

– То није дошло одједном, то траје 150 година. Навешћу вам сада разне цитате из литературе како би видјели да то зло из 1941. године у Гудовцу, Вељуну, Ивановић Јарку, Глини, Мехином стању, није дошло ниоткуда, него је припремано вијековима, вијек и по бар.

Полазећи од тога да Срби у Хрватској и нису Срби, него Хрвати православне вјере и треба их „довести у ред“ да се одрекну српске, а прихвате хрватску државну идеју каже се у преписци Кватерника и Миховила Павлиновића из 1869. „само издајица домовине и керви наше, издајица ума може рећи на светој херватској земљи да је Серб, а не Хрват.“

– Само годину дана касније Анте Старчевић је 1870, зато што Срби нису пристајали да буду Хрвати православне вјере, иначе најбољи пријатеља Кватерника, наговијестио пут којим ће ићи Хрвати у рјешавњу српског питања: „Народ херватски неће трпити да сужањска пасмина Срби оскрнављују свету земљу Хрвата.“

Косијер се осврнуо и на злочине у НДХ.

– Људи су најчешће варани тако што би их обавјештавали да дођу на покрст, или да долазе избјеглице из Словеније, па да им народ донесе неку врсту помоћи. Па се деси да у Ивановић Јарку у једном дану убију 380 Срба без иједног испаљеног метка. Слично се десило и у Глини. Тај 29. јул 1941. године само је један од злочина у Глини. Десио се злочин у Глини већ 8. и 9. маја убијено је око 400 људи. Постоји писмо Степинца у коме он Павелића обавјештава о том злочину из маја 1941. у Глини. У Вељуну од 6. маја до 9. маја негдје око 440 људи је убијено, исто на превару. То чак и комунисти признају и пишу да је у Глини, па и у том дијелу уском Босне –Велика Кладуша и Кордуна – Војнић, Топуско убијено 6.500 људи до средине августа 1941.

Косијер се осврнио и на чињеницу да је послије рата народ са Кордуна колонизован у Војводину.

– Највише људи који су колонизовани на простор Војводине су са простора Кордуна 24,7 посто колониста је са Кордуна. То није случајно, ту је Хрватска најужа. Није било довољно што су те крајеве усташе сатрле, него су их и раселили. Велика је храброст Кордунаша. Када крене офанзива у јулу 1942. године на Кордунски Љесковац, па 160 Кордунаша се бори против 4.000 наоружаних усташа, а Кордунаши имају за собом народ који је побјегао са простора Босанске Крајине, испред усташа. А иза тих 4.000 усташа иду цивили наоружани косама и рогуљама и убијају све што је претекло.

Ћерка Благоја Јововића који је извршио атентан на Анту Павелића, који је од посљедица тог рањавања умро Марија Јововић се обратила присутнима и честитала Кајганићевој на новој књизи.

– Милка је неуморна жена, увијек ради на неком новом пројекту, али је најзначајније што ради управо из дијсапоре како би сачувала сјећање на српска страдања. Упознале смо се прошле године, када је сазнала да сам у Београду и урадила је са мном интервју. Имамо заједничку тему, геноцид над српским народом у НДХ. И када се сјетимо Анте Павелића, сјетимо се и мог оца, Благоја Јововића, који је заслужио мјесто у историји као патриота који је ухватио највећег убицу Срба.

Милка Кајганић је косценариста филма „33 анђела” који је потресна прича о страдању дјеце. У њему се приказују свједочења логораша који су преживјели страхоте логора смрти у Независној Држави Хрватској, као и потомака дјеце страдале у нацистичким логорима током Другог свјетског рата у Норвешкој. Филм је добио неколико награде, а на руској телевизији РТ, каже Кајганићева, погледало га је преко 70 милиона људи за један дан. Тренутно је написала нови сценарио и фим се снима, којим је обухваћен и логор Јатребарско. Исти дан када је књига промовисана уручена јој је и награда Први оскар Србије за књижевно стваралаштво.

Милка Кајганић посебно је поздравила проф. др Предрага Петровића са Филолошког факултета.