Земун памти: Комеморација жртвама Прихватног логора

У организацији Удружења ”Јадовно 1941”, уз подршку Градске општине Земун у Свечаној сали Градске општине Земун, 22. маја организована је комеморација страдалим Србима у Прихватном логору Земун (1942–1944).

Такође, присутни су могли да погледају изложбу „Моје Јадовно“.

Из Удружења Јадовно 1941. Београд поручују да је српски народ дужан да потврђује истину и отме од заборава невино страдале мученике нашег рода којима се тачан број не зна.

Драган Нешковић из Удружења Јадовно каже да више од деценију чине напоре како би истина нашла пут до јавности.

– Вечерас смо са истим циљем, не да упиремо прст у џелате, не да тражимо освету, већ да поменемо невино страдале, само зато што су били прави, православни и Срби.

Поздравио је државног секретара Министарства за људска и мањинска права и друштвени дијалог Ивана Бошњака, државног секретара Министарства за рад, борачка и социјална питања Зорана Антића, чланице Већа Градске општине Земун Снежану Петровић и Јасмину Ђурић, заштитника права грађана Зорана Пашалића и Марију Јововић, ћерку Благоја Јововића.

Момчило Мирић: „Српском народу је жртва идентитетско питање

Уочи разбијања Краљевине Југославије, постојале су, како наводи предјсеник Удружења Јадовно 1941. Београд Момчило Мирић, чврсте везе између дијела католичког клера и усташког покрета, што је представљало увод у систематски прогон и уништење српског народа у НДХ. Према свједочењима и истраживањима, злочин је био унапријед планиран — најприје је требало „обезглавити народ“ убиствима свештеника, интелектуалаца и угледних Срба, а потом спровести масовне ликвидације становништва, посебно у пограничним крајевима и око Бањалуке, гдје су почињени злочини у Дракулићу, Мотикама и Шарговцу.

Посебно мјесто у том систему имао је комплекс логора Јадовно–Госпић–Паг. Велебит је, како истиче, изабран због крашких јама које су коришћене као масовне гробнице, док је Госпић био важно жељезничко чвориште за довођење заточеника из свих дијелова НДХ.

– Транспорт је у почетку вршен ноћу, тешким марвеним вагонима на којима је писало ‘труло воће’, а заточеници су потом спровођени у привремена сабиралишта и одвођени ка јамама на Велебиту.

Логор Јадовно био је ограђен бодљикавом жицом и служио је искључиво као привремено мјесто прије ликвидације. Према описима преживјелих и истраживача, заточеници су везивани у колоне и одвођени до јама, гдје су први у реду убијани маљевима или ножевима, након чега су остали сурвавани у поноре.

Мирић оцјењује да је ријеч о „најјефтинијем, најбржем и најлакшем начину масовног убијања“, јер није трошена муниција, нити су копане масовне гробнице.

За само 132 дана постојања комплекса Јадовно–Госпић–Паг, према наведеним подацима, страдало је више од 40.000 људи, од чега највише Срба, али и Јевреја и антифашиста хрватске националности. Италијанске снаге, које су касније преузеле то подручје, затекле су плитко закопане лешеве и сачиниле санитарне извјештаје о ексхумацијама и спаљивању тијела.

– Послијератна Југославија дуго је потискивала причу о Јадовну. Шира јавност о размјерама злочина детаљније је сазнала тек послије објављивања студије историчара Ђуре Затезала 2007. године. Прецизно смо до сада лоцирали укупно 11  стратишта, први Часни крст  смо поставили 24. јуна 2012. у Чачић Доцу на самом логору Јадовно на Велебиту. Удружење је до данас поставило 10 Часних крстова на тим стратиштима.

Посљедњи Часни крст који је Удружење поставило се налази на једној од највећих појединачних гробница српског народа на територији НДХ у Земуну.

– И први је у Србији. Гробница чува 6.500 Срба побијених у логору Земун, о чему је Удружење, уз свесрдну помоћ и покровитељство ГО Земун сачинило пригодну брошуру.

– Српском народу је жртва идентитетско питање. Да би генерације које долазе сазнале и усвојиле свој идентитет, неопходно је да се организовано учи о овој теми у основним и средњим школама, на разним културним и другим скуповима, предавањима и трибинама. Рачунамо на подршку иницијативи Удружења за увођење „школског часа“ са темом страдања Срба и Земунаца у Прихватном логору Земун. У том духу предлажемо укључивање Општине Земун у обиљежавање Дана сјећања на жртве логора Земун у организацију, ангажовање расположивих ресурса. Циљ нам је да ширимо истину о страдању Срба у Независној Држави Хрватској.

Милованчев подсјетио на заборављена свједочења о логору Земун и масовним гробницама

Историчар Никола Милованчев каже да се у његовој породици о логору Земун није причало.

– Тако сам прва сазнања о том логору добио од моје тетке Вукосаве – Вукице, удате Редер, и то на моје запиткивање 1973. године. Причала ми је о запрежним колима пуним лешева, која су ноћу клопарала кроз улице у глуво доба, а које су сакривене очи Земунаца гледале кроз супштене ролетне. И о усиљеној крви која је сљедећег дана била видљива на улицама.

Њемачка војска је ушла у град 12. априла 1941. на задовољство већег дијела земунских Нијемаца, којих је било око 30 %. Нова ситуација настала је послије проглашења и стварања НДХ, 10. априла 1941. и изазвала је страх код Срба који су чинили нешто више од 50 % становништва, Хитлеровом одлуком из окотобра 1941. да се Земун и цијели источни Срем предају у власт НДХ.

– Срби и Јевреји су били већ дискриминисани од априла мјесеца доношењем расног законодавства НДХ. Ситуација је била тежа јер је и дио врха КП Југославије поздравио укључење Земуна у НДХ. Иво Лола Рибар је писао Титу, Земун је коначно у Хрватској, донде се путује лако, а изгледа да београдска полиција углавном није више надлежна тамо.

Милованчев је напоменуо да је маја 1942. формиран Прихватни логор Земун који је дјеловао до маја 1944. када су га преузеле усташе, а расформиран је тек јула 1944.

– Злочини у Земунском логору описани су у саопштењу број 77 Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача. Као одговорни за злочине у логору проглашени су између осталих, поглавник НДХ Анте Павелић, Еуген Кватерник, велики жупан Велике жупе „Вука” др Јакоб Еликер, Бранимир Живковић, немачки посланик у Загребу Зигрид Каше… Оцјене броја жртава у логору Земун крећу се од 10.000 до 40.000, а оцјене броја логораша од 30.000 до 100.000. Бијег из логора био је скоро немогућ јер осим унутрашње логорске страже састављене од припадника СС Гестапа, постојала је вањска стража стастављена од усташа, која је дочекивала бјегунце не жичаној огради.

Земунска анкетна комисија приступила је 6. децембра 1944, ископавању на Српском православном гробљу у Земуну, том приликом су отворене 53 гробнице, са укопаним жртвама Логора сајмиште. У тада сачињеном комисијском записнику наводи се „Установљује се овом приликом да је у свим отвореним гробницама, сахрањено 6.500 лешева“.

Земунска анкетна комисија је свој рад наставила 30. децембра 1944. у селу Бежанија и тада је саставаљен записник, утврђено је да се ту налази 70 гробница, испитивањем мјештана и новим откопавањем, установили су да је на овом мјесту сахрањено 3.600 лешева.

Само на ова два мјеста Комисија је пронашла преко 10.000 жртава.

–  Сахрањивања на Земунском гробљу за која је био задужен Никола Пољански, болничар Градске болнице, вршена су ноћу, али нису била тајна за становнике града. Никола Пољански је водио биљежницу са именима сахрањених, и годинама сам трагао за њом, јер сам знао да је пронађена код њега и одузета приликом хапшења 1944. Обрадовао сам се када сам прије неколико мјесеци сазнао да је биљежница о укопима Николе Пољанског сачувана, захваљујући савјесном раду Земунаца, чланова Анкетне комисије за утврђивање злочина у логору Земун. Они су успјели да им ОЗНА за Војводину 11. априла 1945. уступи тај доказ, до којег су чланови Озне дошли приликом хапшења Пољанског.

Биљежница Николе Пољанског открива размере страдања у логору Земун

Биљежница Пољанског, званог Гушави, нуди значајне податке о динамици сахрана логорских жртава у Земуну, као и о њиховој националној припадности.

–  У Архиву Војводине сачувани су оригинални листови писани руком Пољанског, али и препис писаћом машином који су вјероватно писали органи Озне Војводине. Пољански је записао 5.989 жртава са датумима, од 16. јуна 1942,  па до јула 1943. Тада је он очито престао са тим, а жртве су сахрањиване другдје. Прво је забиљежено име Милана Бараћа из Маљевца код Цетинграда који још није имао 18 година.

У програму су учествовали академски хор „Колегијум музикум”, народни гуслар Дарко Лечић и пјесникиња Ђурђица Драгаш Вуковљак.

Сви присутни добили су нову публикацију Логор Земун 8. 12. 1941– 10. 5. 1942 – 20. 7. 1944, аутора Момчила Мирића, коју је издало Удружење грађана ”Јадовно 1941”, уз помоћ Градске општине Земун, као и фототипско издање специјалног издања Борбе, фебруара 1988. Редни број смрти (именословник 11.219 козарачке дјеце чије су животе од 1941. године до 1945. године на најсуровији начин угасили Хитлерови војници и Павелићеве усташе).

Текст и фото: Драгана Бокун