„Шапица из црвеног шала“, прва, топла и поучна књига Оље Дмитровић

„Пси и мачке не могу да буду заједно.“
„А зашто ?“, упита Ушке.
„Свако иде са својом врстом. Пси са псима, мачке с мачкама. Не знам зашто тако нешто уопште морам да објашњавам.“
„А шта ако се пас боље слаже с неком мачком него с гомилом других паса? Шта онда?“, питао је Меда који је био љут и тужан.

Овај дијалог, негдје с почетка другог дијела књиге, тече између пса Муње, вође чопора паса луталица и осталих паса тог чопора. А разлог дијалогу је сирото маче Шапица, чији је заштитник пас Њушкало, члан чопора.

„Шапица из црвегог шала“, прва књига Оље Дмитровић (рођене 1988. године, у Сиску, дипломираног правника), објаљена 2024. године, у издању Росада доо, Београд, прича је о суживоту у животињском свијету. О коме су, том суживоту, написане бројне занимљиве и поучне књиге. И свака је на свој начин допирала до читалаца, свака је поручивала читаоцу нешто ново, нешто другачије, свака се на свој начин урезивала у читаочево памћење. Јер писац је животињи даровао моћ говора. И безбројне људске особине. О чему свједоче и многе басне, као, на примјер, Езопове, Криловљеве, Лафонтенове, Доситејеве, Змаја Јове (у стиховима), Лесингове и многих других аутора.

Писац је, како онај из прошлих времена тако и овај, данашњи, савремени, одавно схватио да се много тога може учити и научити од животиња. Јер животиње осјећају, људски осјећају, и говоре на посебан начин. А добротом и људскошћу обогаћен човјек лако улази у богатство и љепоту животињских осјећања и говорења. Лако и једноставно се споразумијева са животињама.

Оља Дмитровић нам доноси, у ствари дарује, управо једну такву причу, басну… свеједно. Причу, дакле, из које може да се и много тога научи. Њено сирото, остављено да живи и да се сналази само на свијету, маче Шапица, иначе главна јунакиња приче, налази заштиту и пријатељство у псу Њушкалу. Припаднику, речено је, пасјег чопора, луталачког чопора, кога предводи пас Муња.

Оља води своје јунаке, и читаоца с њима, кроз занимљиве догађаје, кроз борбу за преживљавање, кроз страхове, кроз веома топло и нераскидиво пријатељство мачке и пса. Да би се, на крају приче, цио чопор „улио“ у то пријатељство. Са вођом Муњом, на челу чопора, који је такође преживио дио свог тешког живота и кога су такође спасле мачке.

Своју поучну и занимљиву причу Оља Дмитровић пише једноставним стилом али богатим језиком. Прича привидно тече као басна, разуђена бројним занимљивим детаљима. Јунаци приче описани су оним атрибутима којима се успјешно улази у свијет њихових осјећаја и много чега што је обогатило њихово пријатељство. Стога се и чита надушак, без прекидања и одлагања.

На прво виђење – књига за дјецу. Као и безбројне друге књиге овога свијета, тобоже намијењене дјеци, још су драгоцјеније и за одрасле. Безброј је разлога за то. Само треба ући у књигу и читати.

Па ће се овај текст привести крају овим реченицама:

„Зашто си ме отерао онда, а сада ме чуваш? Гризе те савест?“
„И то. Али знао сам да ће доћи до овога“, рече Муња.
„До чега?“
„Да ћеш ми се увући под кожу.“
И тада јој исприча причу из свога детињства.
„Хеј, али зато служе породица и пријатељи. Да ти се нађу кад је тешко. И опасно. И да се жртвују једни за друге“, одговори му Шапица.
„Да ли смо ми сада породица“, упита Муња стидљиво.
„До последње коске!“, одговори Шапица, увуче му се под њушку и заједно заспаше безбрижним сном.

Свакако да читалац ове књиге има право да очекује и наредну књигу Оље Дмитровић.

Књигу је веома успјешним и заиста маштовитим илустрацијама обогатила Мања Лекић.

Ј. Липар

Извор: Банија Онлине