ДЈЕЦА КОЈУ НИЈЕ ВОЛИО СВИЈЕТ – Исповијест дјечака из Хаџића која руши наметнуту истину о Сарајеву

Истина о страдању сарајевских Срба годинама се углавном прећуткује или свјесно релативизује. Управо зато књига Бојана Вегаре долази као снажан и неопходан подсјетник — потресно, лично свједочанство о одрастању у ратним Хаџићима и времену у којем је дјетињство прекинуто гранатама. О овом дјелу, његовој унутрашњој снази и порукама које носи разговарао је Горан Лучић доносећи читаоцима причу која отвара болна, али суштинска питања памћења, истине и опстанка.

Синоћ је на Новом Београду представљена књига Бојана Вегаре о његовом одрастању у ратним Хаџићима, најзападнијој сарајевској општини – одрастању под четверогодишњим ударима граната, гелера и метака са Игмана и Бјелашнице. Живе слике једне младости запамћене очима пуних погибије, немаштине и глади у љутом непријатељском обручу. Чудесно и страшно искуство дванаестогодишњег дјечака који се увече моли Богу за живот ближњих, а дању игра оружјем и мецима на првој линији живота и смрти.

„Дјеца коју није волио свијет“ – наслов је књиге Бојана Вегаре, преузет из стварног писма иностране ратне новинарке, поријеклом Иркиње, која се јавила у Хаџиће послије изласка из Босне дописом у пакету слаткиша, и с тугом саопштила да њену репортажу о српској дјеци у ратном Сарајеву нико у свијету не жели да објави.

У Хаџићима, једној од сарајевских општина, Бојана је са породицом затекао 1. март 1992. године и вијест о убиству српског свата на Башчаршији. Тако један дјечак, као и хиљаде других, неприпремљен улази у драму која више није редован живот, а сваког дана постаје ближа смрти.

57 Бојанових прича у овој књизи свједоче најтеже ратне дане у Хаџићима.

Хаџићи су издржали 35 непријатељских офанзива и 4700 авионских борбених налета. Најпогубније су бомбардовани у септембру 1995. године пројектилима радиоактивног уранијума у агресији НАТО савеза на Републику Српску.

У војној НATO бази у Дејтону, зарад мира су, ноншалантном политичком одлуком српских представника, изузети из оквира Републике Српске.

Престанком страшног рата у Босни и Херцеговини хаџићки Срби су дочекали најболније искуство – егзодус живих са сандуцима њихових мртвих. Вадили су из смрзнуте земље погинуле очеве, синове, браћу и мајке не желећи да дозволе могуће скрнављење од оних који долазе.

Мајка која носи кости сина уз Требевић нова је слика крста и Голготе сарајевских Срба. Напуштали су свој град одбрањен до задњих траншеја. Била је то велика зима у јануару 1996. и још већа и хладнија туга. Издаја је бољела и у гробу.

Општинском одлуком хаџићки Срби су упућени у Братунац. Ту је од 1996. године умрло више од 800 избјеглих, и најмање њих 400 од посљедица радиоактивног бомбaрдовања.

Данас су расијани од Источног Сарајева преко Братунца, Бијељине, Београда до далеког свијета. У Хаџићима је од предратних око 6.000 Срба остало њих око 6.

Након представљања књиге и подсјећања на страдалнички пут хаџићких Срба, са аутором смо разговарали о настанку дјела, личним сјећањима која су у њега уткана, као и о порукама које жели да остави будућим нараштајима.

• Имате ли податке колико пута су Хаџићи бомбардовани уранијумским пројектилима?

По подацима до којих сам долазио било је 4-700 борбених налета, е сад, колико је од тога бачено бомби, испаљено метака, то се не може знати ни пребројати јер отишли смо с тог простора а тада нико није водио евиденцију. Посљедице су страшне, више од 800 Хаџићана је умрло у Братунцу. И дан данас умиру, већином од рака и тромбова, а неким мојим вршњацима, који су се одселили у иностранство, када су пронашли болест и кад су извршили анализе и установили детаље, питали су их гдје су долазили у контакт са радиоактивним материјалом. Кад би они одговорили одакле долазе и како, прича би престала.

Ми Срби смо пропустили доста времена али ипак треба урадити једну озбиљну анализу тог простора и тих времена да би се сазнала коначна и права истина о НАТО бомбардовању Републике Српске и Српског Сарајева.

• Хаџићки Срби су егзодусом стигли у Братунац. Да ли је већина ту и остала?

Није, раселили смо се из Братунца до Бијељине, Српског Сарајева, Београда и Новог Сада. Али у Братунцу је наше гробље и наши борци, љети се већином у Братунцу виђамо.

• Данас Република Српска?! Како је види оно дијете, данас човјек, које је било на огњеном бранику њеног стварања, које је гледало како се у крви и огњу кали Република Српска? Како је видите као неко ко је сањао, а доживио?

Не знам шта да кажем, или ћу нешто погријешити или нећу довољно рећи. Република Српска је све што ми имамо. И животе, и сву имовину, све што смо имали уградили смо у Њу. Нисмо очекивао да ће се овако развијати то што се развило и да ће нам прогонити хероје и јунаке, да ће одвести све наше важне главе у казамате,…

Али опет опстали смо.

Опстајемо 30 и више година. Република Српска ће опстати и нико је неће угасити. Мислим да је сада важнија борба већ она у коју смо ми ушли 1992. Сада нас много модернијим средствима притискају и доста су другачији начини нашег затирања. Само ако останемо јединствени и будемо се држали ратног подвига, сјећали се тих светих времена и јунака Република Српска ће живјети вјечно.

• Порука за читаоце која прожима цијелу књигу?

Порука ове књиге је да прекинемо лажи и наративе које су пласирали друга страна и цјелокупни Запад. Истином у овој књизи барем почнимо одмагљивати лажи о Сарајевском ратишту и страдању Срба у Сарајеву и Републици Српској.

Горан Лучић

Извор: Слободна Херцеговина