Повратак на извор под Динаром

У времену када млади људи из руралних средина све чешће одлазе у свет, истинска је привилегија и посебно задовољство упознати оне који се из тог истог света враћају у село.

Данијел Батица, рођен у Енглеској, и његова супруга Тајис, пореклом из Бразила, одлучили су да свој живот започну у Цетини, месту из којег потиче његова породица. Њихова жеља је да управо ту оснују породицу и покрену пољопривредно газдинство којим би оживели зарасла имања и напуштену земљу.

Огњиште које зове

Када је, као дечак, први пут после рата дошао у тада готово пусту Цетину, место рођења свог оца, порушена породична кућа и зарасла окућница у Данијелу су пробудили снажан осећај повезаности са простором за који га вежу корени. Са огњишта са којег су се његови преци, деценијама раније, отиснули у свет у потрази за бољим животом. Док са поносом показује породичну кућу у којој је рођен његов отац Никола, као и још старију, сада порушену, у којој се родио његов деда Јован, Данијел се присећа времена од пре двадесет и две године, када је први пут дошао у село из којег потиче породична лоза Батица.

– Први пут сам у Цетину дошао као једанаестогодишњи дечак, 2004. године. Од оца, који овде није био од 1989. године, дакле пре рата, слушао сам приче о томе како је у селу све срушено, како наша кућа више нема крова, како људи нема и како после рата овде ништа више није исто. Ипак, након тог првог доласка, више ни једно лето нисам прескочио да дођем на распуст у Цетину. Баба и деда су били овде, отац и мајка су долазили за празнике и кад год су им обавезе то дозвољавале, а ја бих лети остајао и по два месеца. Нисам имао интернет, ни неки посебно добар телефон, ни телевизију са ко зна колико канала, нити трговину и локале у крају као што је то био случај у Енглеској. Али нисам патио за тим стварима и ништа ми није недостајало. Временом смо направили нову кућу и једино што ми је било важно јесте да је она ту – поред реке, поред извора, поред рушевина старих кућа у којима су рођени сви моји преци по очевој линији – прича Данијел.

Порекло као сидро

Иако је рођен, одрастао и школовао се хиљадама километара далеко од Цетине, о Динари, Цетини и Далматинском Косову, са којег вуче корене по мајчиној линији, Данијел је много слушао и учио од својих најближих, желећи да зна ко је и коме припада.

У тишини Цетине, коју током зимских дана прекидају само ветар са Динаре и кораци ретких мештана, у селу у којем је некада живело више од шест стотина становника, а данас их је тек нешто више од стотину, Данијел види своју будућност. Овде су рођени његов отац, деда и прадеда и он се, како каже, вратио да овде и остане.

– Мој прадеда је први отишао у Енглеску, деда је касније пошао трагом свог оца, а бака је са мојим оцем и стрицем отпутовала за својим супругом 1967. године. Није тада било лако доћи у Енглеску као што је то данас. Путовала је данима, возом и бродом, са двоје мале деце и без иједне речи страног језика. Људи су тада били јачи, способнији, можда и борбенији него данас. Ја сам рођен и одрастао тамо. Лондон је међународни град у којем, нарочито последњих година, живи све мање Енглеза, па сте увек некако упућени на своје порекло. Моји по мајчиној линији су са Далматинског Косова и имају сличну причу о одласку у Енглеску. Све то је допринело да одрастам у заједници Далматинаца из книнског краја. Родитељи су нас учили да знамо ко смо, шта смо и коме припадамо, да смо Срби Далматинци, православне вере, и да наше порекло води одавде, испод Динаре. Тај осећај припадности први пут сам заиста осетио управо доласком овде, међу рушевинама. Отишао сам на сеоско гробље код цркве Светог Спаса, на помен баки. Гледао сам старе гробове, читао натписе и схватио да је моје порекло овде вековима. Слушао сам приче старијих људи, знам како је народ овде живео уназад пет стотина година, кроз шта је пролазио и како се живот, упркос свему, увек настављао. Та борбеност, та тиха битка за голи опстанак, све ме је то дубоко дирнуло. То је нешто што се не може објаснити. И ја сам се тада, у неком смислу, вратио – каже Данијел.

Љубав која је препознала место

Цетини се враћао сваки пут са истом мишљу – да ту остане, да баш ту гради живот и настави тамо где су његови најближи пре неколико деценија ставили зарез. Не у буквалном смислу, већ са обавезом да барјак породице Батица врати на извор, да у пустом засеоку упали светло живота. Када је први пут у Цетину довео своју тадашњу девојку Тајис, рођену у Бразилу, била је то, како каже, љубав на први поглед. У православној цркви Светог Спаса Тајис је крштена, а у цркви Светог Николаја у Врлици обавили су и своје црквено венчање, желећи да најлепше успомене од самог почетка вежу за овај крај.

– Тајис је рођена у Бразилу, а упознали смо се у Лондону. Радила је једно време у Шкотској, са особама са посебним потребама, а потом се преселила у Енглеску. Од самог почетка причао сам јој о овом крају. После годину дана везе, 2023. године, први пут смо заједно дошли овде. Можда људи неће веровати, али првог дана, док смо шетали ка извору реке Цетине, за нама је ишла наша мачка са мачићима, у стопу нас пратећи целим путем. Када смо стигли до извора, Тајис ми је рекла да би овде могла да остане да живи. Искрено, страховао сам да би се та одлука временом могла променити, када боље упозна начин живота и види колико је овде мало људи. Али, на моју срећу, није. Прошле године, неколико дана пред Васкрс, тај корак смо и званично направили. Тајис је пожелела да буде крштена управо у нашој цркви овде, на извору Цетине, а венчање смо обавили у храму Светог Николаја у Врлици. Желели смо да све буде традиционално, верски, да заједно узрастамо и у вери и у заједници коју стварамо – каже Данијел.

Повратак као улагање у будућност

Њихову одлуку тешко су разумели чак и најближи, сматрајући да ће им младалачки, готово бајковити снови о животу у полуопустелом селу брзо бити распршен свакодневицом и недостатком услова на које су навикли у великом граду. Оставити сигурне државне послове, могућност напредовања и професионалног остварења, за многе је била тешко прихватљива одлука. Али не и за ово двоје младих, образованих, вредних и скромних људи. Данијел и Тајис су одлучили да у Цетини региструју пољопривредно газдинство и да се баве узгојем лековитог биља и производњом природне козметике. За њих ово није повратак у прошлост, већ улагање у будућност , у здрав, изворни начин живота и природу која нуди безброј могућности.

– Ми увек имамо где да одемо ако нам не иде. Ако не у Лондон, можемо у Бразил. Али ми смо скоро годину дана овде и ниједног дана се нисмо покајали. Свесни смо да проблема има, али то су све ствари које је могуће превазићи. Живот овде је за мене неупоредиво сигурнији него у великом граду. Оставити кућу откључану, аутомобил, ствари у дворишту, то у метрополама није могуће. А ту је и природа. Чиста вода, незагађен ваздух, сунце, планина пред кућом, све су то извори здравља који су данас право богатство. Богатство није у новцу, већ у слободи, тишини и миру које нуди живот у складу са природом. За нас је ово прилика и били бисмо луди да је не искористимо – истиче Данијел.

Под Динаром, са погледом унапред

Док нам припрема кафу из Бразила, скувану водом са Цетине, Тајис прича како је већ првог дана знала да је ово место где жели да остане.

– Било ми је у почетку необично и другачије, али сам се одмах осећала као код куће. Рођена сам у Бразилу и, осим обалних делова, тамо постоје и рурални крајеви, у близини фарми, а управо у таквом окружењу сам одрастала, често одлазећи у село. Када смо први пут дошли овде, рекла сам Данијелу да је ово место предивно и да желим да се преселимо у Цетину. Четири године сам живела у иностранству, далеко од Бразила, тако да ми ни овај долазак и промена средине нису тешко пали. Волим мир, природу и тишину, волим историју, старије људе и приче о прошлости. Многи су ми говорили да ће ми овде бити досадно, али ја волим мирнији и спорији темпо живота. Искрено, никада нисам била срећнија него сада, овде. Баке које живе око нас су наш прави видео-надзор, све виде, све чују, увек су ту, и са њима нам никада није досадно – каже Тајис кроз осмех, док нас једна од њих поздравља махањем из комшилука.

За кратко време, Тајис је у селу пронашла инспирацију за природну козметику и шминку од биља које расте на чистој земљи и ваздуху. План је једноставан – да раде, да стварају и да под Динаром подигну породицу.

– Овде видим и смисао и велики потенцијал. Имамо много тога да урадимо и већ од првог дана увек постоји нешто што нас чека. По природи сам веома креативна и, кад год видим неку ствар, покушавам да у њој препознам потенцијал, шта се од тога може направити, како се може искористити. Тренутно осмишљавам производе које бисмо могли да правимо у будућности, учим о биљкама које расту у Цетини, а које су веома специфичне, дивље и посебне. Изнова се изненађујем колико благотворних и лековитих својстава многе од њих имају. Паралелно размишљам о нашем бренду, о нечему у шта ћемо уткати љубав, време, труд и рад који ћемо уложити у ову земљу. Желимо да живимо што природније, да се бавим козметиком, али на начин који не угрожава природу, већ је чува. Желимо да нам деца овде одрастају, да буду напољу, у природи, слободна. Ово место није мртво, а ми својим присуством и радом желимо да га додатно оживимо. Овај крај има огроман потенцијал и заиста је штета што многи људи то не препознају – закључује Тајис.

У времену када се села гасе тихо, без сведока, а огњишта хладне као да никада нису горела, повратак Данијела и Тајис у Цетину делује као мали, али снажан отпор забораву. Њихова одлука није бег од света, већ свесно окретање животу који има корен, смисао и трајање. Под Динаром, међу каменом који памти и земљом која још уме да рађа, они не траже идеалне услове, већ простор у којем се може живети пуним плућима и чистом душом. Цетина за њих није место прошлости, већ будућности. У тишини коју ремете ветар и кораци ретких мештана, у извору који исто тече вековима, у земљи која стрпљиво чека вредне руке, они виде оно што многи више не умеју да препознају, живот и истинску радост коју природа, најсавршенија божија творевина нуди. Њихово присуство није само лични избор, већ и порука да се корени могу обновити, да се дом може поново изградити, и да тамо где има љубави, рада и вере, има и наде. За Данијела и Тајис то је управо овде, под Динаром, у Цетини.

Преузето са: СРБИ.хр