Симин музеј дрвених фигура

Прво мјеркам у шуми нађени комад, па ту слику пустим да сазри у глави. Тек тада почињем с обрадом, каже успјешни пчелар и вјешти дрводјеља Симо Везмар из Јање Горе код Плашкога.

Нађете ли се којим случајем у околици Плашкога, свакако посјетите Јању Гору, насеље у склопу те опћине – а потом потражите заселак Везмаре, гдје вас чека породично имање које ће вас на прву одушевити.

Чим прођете кроз надсвођени дворишни улаз испред куће 73-годишњег Симе Везмара, имат ћете дојам да сте закорачили у какву галерију на отвореном, чак и музеј чијих се експоната не би постидјеле ни културне установе у пуно већим и развијенијим срединама.

Остат ћете без даха пред бројним дрвеним скулптурама издјељанима људском руком, али и низом предмета из богате етно-баштине и традиционалне руралне свакодневнице овог дијела Хрватске. Иако је наш домаћин ВКВ зидар, његовим је вјештим рукама пуно ближа обрада дрвета, што и сам потврђује.

– И мој дјед и мој отац имали су дара за такво обликовање, па сам и ја уз њих, проматрајући их и помажући им, стјецао искуства. Али, ма колико вам руке биле вјеште, не можете ништа у том подручју стварања постићи без љубави, визије и способности да у обичном комаду дрвета видите скулптуру и да знате што точно морате учинити да бисте ту љепоту преобразили и предочили другима. Особно, никад дрво за обраду нисам циљано тражио по шуми: једноставно бих шетао шумским стазама и путељцима, па случајно наишао на комад који би ме снажно привукао, као да ме позива да га пропустим кроз своје руке па оплеменим алатима и умијећем. Искуство ми показује да је за такву сурадњу човјека и природе најбоље дрво необичног и неправилног облика. Дакако, важна је врста дрвета, а ја некако најчешће радим с јавором, поготову дијелове намјештаја и различите посуде. Орах исто волим обрађивати, столови и други предмети од ораховине не само да су изнимно лијепи него и вјечни. Наравно, не изрони из руку тек тако готов производ: прво са свих страна проматрам и мјеркам пронађени комад, па слику која се почела стварати у глави пустим да сазри, све док не дође онај ‘клик’ који ми каже да је баш то права идеја. Тек тада прионем послу и почињем с обрадом – тумачи нам Симо свој стваралачки процес.

Захваљујући мајци пчеларици, наш се домаћин зарана започео бавити и пчеларством, односно производњом меда; заволио је рад с пчелама и њиховим заједницама још као четрнаестогодишњак. Цијела је породица била вјешта и успјешна у пчеларској производњи, па су прије деведесетих на имању држали готово 150 кошница. То је напрасно прекинуто с Олујом, кад су Симо и супруга му Даница спас пред грмљавином оружја потражили у Војводини.

– Петнаест смо дана трактором путовали до војвођанске Куле, Осим најнужнијих ствари, ништа другога нисмо са собом успјели понијети. Тада сам напокон успио искористити вјештине стечене у зидарској школи, па сам по Новом Саду, Београду и другим градовима својим рукама зарађивао какав-такав новац за наш избјеглички живот. Насрећу, домаћини су били прилично гостољубиви, па смо добили кућу за становање, а прве године и угљен за гријање. Даница се у Кули запослила у порезном уреду, а посебно нам је помагала тамошња породица Васовић: показали су се као људине и помагали нам кад је устребало не тражећи ништа заузврат. Волио бих зато да их и у Новостима споменете – присјећа се Симо.

Премда су у Војводини релативно угодно боравили пуних осам година, носталгија за домом у напуштеној Јањи Гори била је све чешћа и све снажнија. Коначну одлуку да се врате кући, на своје, донијела је Даница, иако су обоје знали каква ће их пустош и какво згариште ондје дочекати: били су обавијештени о посљедицама ратних и поратних харачења пљачкаша који иза себе углавном нису остављали ишта иоле вриједнога. Извадивши потребне документе, обрели су се 2003. опет на свом породичном имању.

– Као што је пуно људи у Војводини било добро према нама кад смо се ондје појавили као избјеглице, тако су нас и многи у локалној власти дочекали као повратнике: лијепо смо примљени, а Опћина нам је одмах осигурала смјештај. Можда би се некоме у нашој ситуацији то чинило луцкастим, но већ трећег дана по повратку купио сам пар пчелињих кошница, па се доскора на нашем девастираном имању поновно врцао мед. А и кућа се обнављала, па смо за двије године опет у њу уселили – Симо Везмар.

Имање је полако напредовало, али најбрже се развијала производња меда и пчелињих производа, па су Везмари за непуне три године од повратка имали више од 80 кошница из којих су добивали и до 3,5 тона меда годишње; тај су нектар продавали на свом кућном прагу.

Иако је све то захтијевало пуно посла, Симо није заборавио дрводјељство, па је њихов “музеј” из дана у дан бивао све богатији експонатима и рукотворинама, које су – поред пчелињака – привлачиле све више посјетитеља, међу њима и професора социологије Владимира Лаyа који би својим студентима показивао Симине скулптуре и одржаване кошнице.

Премда су Везмарови недавно одјавили пчеларски обрт, оставили су неколико кошница за себе. Сада пар још безбрижније ужива у шетњама кроз шуму, с надом да ће им се на путу испријечити какав пањ којем би Симине вјеште руке подариле умјетничку вриједност.

До њих нас је довела агилна и увијек насмијана Сузана Ћалина, доначелница Плашкога из редова српске националне мањине.

– Симо и Даница су врло су познати у нашем крају и по меду и по рукотворинама. Вриједни су и често их посјећујем, као и остале наше сународњаке који живе у осам насеља на подручју Опћине. Иако функцију доначелнице обнашам тек пола године, циљ ми је зауставити исељавање, а то се може постићи тек јачањем културног и друштвеног живота наше заједнице. Да бисмо могли спровести цијели низ активности, лани смо основали и подружницу СКД-а Просвјета – закључује Ћалина наш посјет Везмарима и креативном дрводјељи.

Пише: Владимир Јуришић

Преузето са: портал Новости