Ослобађањем Чалушића перу се припадници ХВО-а од злочина над Србима

Ослобађањем Јуре Чалушића злочина почињених над српским народом на подручју општине Оџак настављено је срамно понижавање и мучење Срба који су били заточени у оџачким логорима и представља прање припадника ХВО-а од онога што су чинили заробљеницима, речено је у Удружењу логораша „Оџак `92“.

– Још једна срамна одлука суда и тужилаштва у Оџаку и Орашју. Прање припадника ХВО-а кроз ослобађајуће пресуде. Ово је пета ослобађајућа пресуда Кантоналног суда у Оџаку – напомињу из овог удружења.

Бивши српски логораши подсјећају да је Чалушић био припадник Војне полиције 102. бригаде ХВО-а и да је злостављао Србе из Горњег Свилаја који су остали код својих кућа.

– Хапсио је те Србе и тукао их ту у селу. Касније су их затворили у логору у фабрици `Стролит`. Силовао је у логору. Долазио је у логор у Основну школу када је извео логораша Недељка Бумбић који је убијен – истичу из Удружења „Оџак `92“.

Напомињу да су посмртни остаци Бумбића пронађени 12. јула у центру Новог Града када се ХВО повлачио пред Војском Републике Српске која је ослободила ово село у општини Оџак.

– Ослобађањем Чалушића настављено је срамно понижавање Срба са подручја општине Оџак. Више пута само упозоравали о погубној подјели рада судова и тужилштва за ратне злочине на подручју Оџака и Орашја – наглашавају из Удружења логораша.

Из Удружења питају зашто се предмети који се тичу злочина над Србима у Посавини, конкретно у Оџаку, препуштени кантоналним суду и тужилаштву у Оџаку и Орашју, а није Добоју иако је некадашњи добојски Центар јавне безбједности водио комплетне итраге.

Кантонални суд у Оџаку је првостепеном пресудом ослободио Јуру Чалушића оптужби за ратни злочин против цивилног становништва почињен током 1992. године у Оџаку.

Чалушић је ослобођен оптужби да је у својству војног полицајца Хрватског вијећа обране у Оџаку 12. маја 1992. године испред мјесног Дома у Горњем Свилају пријетио и тукао четири особе српске националности.

Првостепеном пресудом је ослобођен кривице да је током друге половине маја 1992. у Оџаку, у просторијама пријератне фабрике „Стролит“, гдје су се налазили цивили српске националности противправно лишени слободе, у више наврата прилазио једној особи, коју је ударао рукама, кундаком пушке и ногама по тијелу.

О учешћу у злостављању српских цивила говорили су бројни свједоци, преживјели те тортуре, а изјаве су дали припадницима тадашњег Центра јавне безбједности Добој. Један од тих свједока је у изјави од 28. априла 1994. године помињао Чалушића као једног од стражара који су тукли српске заточенике које су возили на размјену.

Говорио је о 4. јулу, наводећи да „му се чини“ да је било тог датума, да су вођени у размјену и да су тај дан готово сви звјерски претучени „од стране веће групе усташа коју су позвали спроводници размјене“ и омогућили да их несметано туку.

– Исти дан од 17.00 до 19.30 часова када смо напустили Ђаково аутобуси су заустављени у једној шуми гдје смо опет извођени из аутобуса и гдје су нас тукли стражари који су нас спроводили, а од којих знам Јуру Чаушића звани `Вауга`, извјесног `Хаму` из Оџака, као и други стражари којима се не могу сјетити име – навео је свједок.

Јуро Чалушић је један од 21 припадника ХВО-а против којих је Центар служби безбједности из Добоја 14. септембра 1992. године поднио Војном тужилаштву у Бијељини кривичну пријаву због сумње да су починили ратни злочин против цивилног становништва.

Како је наведено у кривичној пријави, они су од маја до августа 1992. године као припадници 102. бригаде ХВО-а водили ратна дејства на територији општине Оџак против јединица оружаних снага Републике Српске.

Додаје се да су поред тога сви били припадници специјалне јединице ХВО-а под називом „Ватрени коњи“ у оквиру које су вршили ратне злочине над цивилним становништвом, те уништавали цивилне и вјерске објекте.

– Сви пријављени су, прије свега, вршили групно силовање жена српске националности које је било праћено веома тешким физичким малтретирањем, злостављањем и томе слично – пише у кривичној пријави у којој су наведена и имена жена које су биле њихове жртве.

Поред тога, они су као припадници „Ватрених коња“ у току маја, јуна и јула, долазили повремено у концентрационе логоре у Оџаку и тадашњем Босанском Броду гдје су се налазила лица српске националности.

Приликом тих долазака, како је наведено у пријави, непрестано су тукли цивиле заточене у концентрационим логорима и на најбруталнији начин их физички малтретирали. Као посљедица мучења и иживљавања осам српских заточеника је подлегло повредама.

Такође, запалили су више кућа у Свилају, Доњој Дубици, Новом Гради и Трњанима, општина Оџак. Све куће су биле власништво житеља српске националнисти.

Наведен је и примјер да су у јуну 1992. године у кући Вишње Ђаковић закључали 16 лица, углавном жена и дјеце, након чега су кућу запалили, а заточени су успјели да се спасу тако што су побјегли кроз прозор.

Поред тога су у Врбовачком Липику у општини Оџак, након што су везали један брачни пар српске националности, сумњајући да посједују оружје ставили су око њих сламу и запалили је да би их натјерали да признају.

Када је ватра захватила завезане супружнике, дозволили су им да се склоне са мјеста пожара. Након тога су мужа претукли, а његову супругу силовали.

Такође је указано да су припадници „Ватрених коња“, међу којима је и Чалушић, у јуну 1992. године запали су цркву у Гнионици општина Оџак.

Након што је Чалушић свега ослобођен, у образложењу првостепене пресуде Судско вијеће је навело да се чињенични опис оптужнице у основи заснивао на „исказима самих оштећених, али да њихови искази у овом предмету нису поткрепљивани никаквим другим доказима, свједоцима очевицима или другим контролним чињеницама“.

– Изаостало је прецизно или било какве сумње лишено директно препознавање и идентификовање оптуженог као извршитеља радњи – наводи се, између осталог, у образложењу пресуде.

Пресуда Чалушићу није коначна и на њу постоји право жалбе Врховном суду ФБиХ.

Извор: РТРС