ОД АУСТРОУГАРСКИХ КАЗАМАТА ДО САБРАНИХ ДЈЕЛА: Представљен животни пут мостарског проте Марка С. Поповића Родољуба у Галерији 73

У култној београдској Галерији 73, у уторак 30. јуна 2026. године, представљен је први том Сабраних дјела проте Марка С. Поповића (1869–1936) који је приредио протојереј Марко Гојачић, доносећи свједочанство о мостарском свештенику, учитељу и писцу чији је животни пут обиљежио друштвене и политичке преломе у Херцеговини крајем 19. и почетком 20. вијека. Издање је објављено поводом деведесет година од протине смрти, уз благослов Патријарха српског Порфирија.

Програм је водила Марија Телебак, а госте је испред домаћина поздравила директорка Галерије 73 Мирела Пудар. Изражавајући задовољство што је институција на чијем је челу домаћин овом догађају, осврнула се и на сопствене коријене.

— Као неко ко је рођен у Стоцу и ко носи Херцеговину у срцу, изузетно сам поносна што Галерија 73 вечерас отвара врата за свједочанство о проти Марку, чији су живот и просвјетитељски рад кренули управо из тог краја, остављајући неизбрисив траг у нашој заједничке баштини.

Поред бројне публике, промоцији су присуствовали представници чукаричких удружења која се баве културом сјећања, док су у музичком дијелу програма наступиле Вера Радовановић (флаута) и Сташа Бочков (гитара).

Историјски контекст и аустроугарски притисци на српску аутономију

Стручни осврт на историјске околности у којима је прота Марко дјеловао дао је др Милан Гулић, научни савјетник у Институту за савремену историју у Београду. Он је детаљно анализирао контекст аустроугарске управе у Босни и Херцеговини и методе контроле над локалним становништвом.

— Почевши од 1878. године управу над Босном и Херцеговином спроводила је Аустроугарска монархија. Политика ове велике централноевропске државе, између осталог, обухватала је настојање да се успостави потпуна контрола над свим сегментима живота тамошњег становништва. У том смислу, покушај да се црквено-школска аутономија Срба стави под надзор централне државне власти представљао је удар на саму срж њиховог националног бића. Због тога је борба за њено очување била заправо покушај да се српски идентитет на овим просторима спаси у тешким годинама владавине државе која на српство није гледала благонаклоно и која је повукла одлучне кораке у циљу идентитетског инжењеринга.

Гулић је указао на чињеницу да је затварање српске интелигенције пред Први свјетски рат било дио шире државне стратегије.

— Аустроугарске власти су уочи и на почетку Великог рата спровеле акцију симултаних хапшења интелектуалаца, трговаца, свештеника, угледних домаћина и других предводника српског народа, али и других уколико су јасно исказивали своје пројугословенске или србофилске ставове. Оваква политика обезглављивања уклањањем вођа из јавног живота нарочито је дошла до изражаја у Босни и Херцеговини. Драстичан примјер је Бањалучки велеиздајнички процес, којим је српски покрет требало потпуно елиминисати трајним уклањањем његових истакнутих представника. Дуго тамновање у неусловним казаматима оставило је трага на овим људима, а чак и када су пуштени на слободу, све вријеме су били сумњиви и под присмотром. Свештенику Марку С. Поповићу, иако је изашао на слободу, било је забрањено да чинодејствује, тј. да врши свештеничку службу.

У наставку излагања, Гулић се осврнуо на књижевни рад проте Поповића, објашњавајући везу између његовог јавног дјеловања и умјетничког израза.

— Свештеник Марко С. Поповић је био свестрана личност. Његова два кључна занимања били су посао учитеља, на почетку каријере, а затим вишедеценијска свештеничка служба. Ову особину потврдио је пишући пјесме, приповијетке, али и драмске комаде. Из њихових редова јасно исијавају родољубиво усмјерење, снажни осјећаји и брига за народне раднике. Борба за ослобођење и уједињење пало је у раздобље када је Марко С. Поповић био у пуној интелектуалној снази, па не чуди што је дао допринос, наизглед, потпуно различитим видовима умјетничког изражавања. Спајајући све то, а везујући свој рад за Херцеговину, природно је што га је толико инспирисала и Невесињска пушка, па јој је посветио један позоришни текст.

Гулић је закључио да се протина биографија мора посматрати кроз укрштање са животима његових херцеговачких савременика.

— Марко С. Поповић, као рођени Пљевљак, школован у Сарајеву, долази у Херцеговину у годинама након устанка који је потресао читаву Европу. Међутим, то није било вријеме угаслих тежњи, већ нове борбе и великих идеала. То је вријеме када на овим просторима дјелују или су одатле потекли Алекса Шантић, Светозар Ћоровић, Ристо Радуловић, Владимир Ћоровић, Јован Дучић, Атанасије Шола, а када су на владичанском трону у Мостару велики прегаоци српске цркве Серафим (Перовић) и Петар (Зимоњић), потоњи Свети Петар Дабробосански. С обзиром на жртву коју су борци за народно уједињење поднијели, упорност коју су показали и племенитост њихових идеала, њихово дјело мора да буде сагледано и проучено. Тако ће се и нове генерације упознати са великим нараштајем српских прегалаца, међу којима је био и мостарски свештеник Марко С. Поповић Родољуб.

Библиографија проте Марка: Од „Српских севдалинки“ до чувања заједнице

Протојереј Марко Гојачић навео је да списак радова проте Марка обухвата осам књига и више од 400 текстова који су излазили у више од двадесет часописа, укључујући „Голуб“ и „Босанско-херцеговачки источник“.

Говорећи о раним годинама протине службе, отац Марко Гојачић је издвојио упечатљив детаљ из Стоца.

— Као учитељ у Стоцу, још 1888. године, држао је Светосавску бесједу, а сав приход дао за куповину књига и часописа за дјецу, учећи их да све што стекну не чувају за личну корист, него за заједницу.

У првом тому Сабраних дјела објављени су радови које је прота штампао као самосталне наслове. Међу њима су „Српске севдалинке“ штампане у Панчеву 1892. године, што је најстарија објављена збирка те врсте, затим „Књижевни радови“ (1893), као и приповијетка „Све за народ“, која је из штампе изашла у Новом Саду 1894. године.

У књизи се налазе и драма „Народни пријатељ“ (Дубровник, 1898), затим историјски комад „Невесињска пушка“, чије је објављивање деценијама одлагано због аустроугарске цензуре, као и архивски важан „Попис крсних слава православних породица у Мостару“ из 1923. године.

Гојачић је подјетио да је прота Марко током Бањалучког процеса осуђен на три године затвора, те да је након издржане казне, упркос лошем здравственом стању, наставио рад у Коњицу и Мостару. На крају је образложио и хуманитарну страну овог издавачког пројекта.

— Сав приход од продаје овог првог тома намијењен је подизању и обнови споменика протиници Софији Поповић (рођеној Тошовић из Фоче), која почива на знаменитом мостарском гробљу Бјелушине, у близини гроба Алексе Шантића. Ова књига је тако постала наставак једног животног завјета који су супружници Поповић оставили своме народу. Наша дужност је да до стогодишњице његове смрти и јубилеја рођења 2029. године приредимо drugi, а ако Бог да, и трећи том његове заоставштине.

текст:  Трифко Ћоровић
Фото: Галерија 73  

Преузето са: Слободна Херцеговина