Студенац – извор православног наслеђа

Брањинско светилиште Студенац уочи Велике Госпојине 27. августа, било је место сусрета многих православних верника, представника Цркве и српске заједнице поводом освећења новообновљеног Часног крста и бисте протојереја-ставрофора и пароха брањинског Стевана Михалџића.

Једно од најстаријих православних светилишта на отвореном у РХ јесте Студенац, место смештено подно села Брањина. Назив је, према предању, добило по хладној и лековитој води која је некада извирала на овом месту. Име Студенац везује се, како кажу мештани, за рани средњевековни период, за 14. или 15. век, а од тада су се око светилишта испреплетали историја, вера и народна предања. За ово место везују се и бројне приче и сећања мештана, али оно што Студенцу даје посебан значај јесте континуитет окупљања православних верника. На овом месту се до данас, поводом празника Успења Пресвете Богородице – Велике Госпојине, одржава вечерње богослужење и молитва.

Овогодишње окупљање имало је и посебан повод. Епископ осечкопољски и барањски Херувим освештао је новообновљени Часни крст и бисту протојереја-ставрофора Стевана Михалџића, пароха брањинског и једног од најзначајнијих бележника историје Барање. Прота Михалџић, који је живео од 1861. до 1941. године, иза себе је оставио драгоцене записе о прошлости овог краја, а посебно о Брањини и њеном историјском наслеђу. Међу делима која сведоче о његовом интересовању за прошлост овог простора налази се и рад „Манастир Брана и село Брањина у прошлости“. Његово име нераскидиво је повезано са историјом православља тог подручја. У непосредној близини Брањине налазили су се трагови древног манастира Брана, чије се постојање везује још за средину 11. века. Иако манастир данас физички не постоји, његови остаци и историјски записи остају сведочанство о вишевековном присуству православља и српског народа на овом простору.

Зато, обнова Часног крста и подизање бисте Стевана Михалџића на Студенцу имају значење које превазилази сам чин освећења. Они су начин да се сачува сећање на људе, светиње и традицију која је вековима била део живота Брањине и Барање.

Његово преосвештенство, епископ осечкопољски и барањски Херувим, након богослужења и освећења бисте и Часног крста обратио се сабраним верницима упутивши поруку о важности опстанка Срба на овим просторима уз мир и јеванђеоску љубав у срцу, као путоказе који воде до очувања идентитета, културе, језика, вере и традиције – темељних вредности за останак и опстанак православних верника у Барањи.

– Радост Богородичног празника нас је окупила да осетимо милост и љубав Божију, да се поучимо како је благословено живети у заједници љубави, заједници испуњеној послушањем, трпљењем и жртвом. То је све Богородица у своме животу носила и то нам је посведочила. Оставила нам је залог тога и таквог спасоносног пута којим треба да корача наша заједница у сваком тренутку, у свакој недаћи са апсолутним пожртвовањем једни са другима и једни уз друге, да би све оно што је кроз векове остављено народу, било устостручено молитвама, жртвом и љубављу која нас је и данас окупила овде, подно, могу слободно рећи, средњевековног и светонемањићког манастира Бране. Оно што је благословено не може никада да нестане и да престане – ни сећање а камоли постојање. Данас смо сведоци да је то тако. Оживотворено је наше постојање на овим просторима. Осветили смо овај Часни крст који је симбол победе живота над смрћу и над свим видљивим и невидљивим непријатељима. Исто тако, осветили смо и бисту чувеног проте Стевана Михалџића који је много писао о манастиру Брани, лепоти Барање и вековима који су протутњали кроз ову долину а који су оставили велики залог да наставимо да се трудимо да будемо јеванђелски народ и светосавски народ – рекао је између осталог, владика Херувим.

Часни крст и биста подигнути су заједничким радом и снагама Епархије осечкопољске и барањске, СНВ-а, Црквених општина Брањина и Кнежеви Виногради, а сама идеја потекла је од заменика жупана Осјечко-барањске жупаније Владимира Хорвата, који је у њеној реализацији учествовао до самог краја. Истичући слогу, заједништво и веру као начела без којих не би било могуће остварити овај подухват, Хорват се током обраћања захвалио свима који су допринели проведеној активности. Говорећи о доприносу проте Михалџића, Хорват је подсетио колико је и на који начин свој живот прота подредио најбољем интересу православног народа у Барањи, због чега му, уз деспота Павла Бакића, патријарха Чарнојевића и светог кнеза Стевана Штиљановића, заслужено припада место у вечности колективног сећања.

– Овај споменик није споменик само једној личности. Ово је споменик заборављеним карактерним цртама наших предака и њиховом принципу самопрегора за више циљеве – за непознатог а свог, за садашњег и будућег, за генерације које тек долазе у будућности коју нису познавали, али у којој нису губили веру. Љубав према своме роду изнад индивидуализма и презир према неслози, саможивости и комфору. Почевши од данас, све док замишљен гледа ка Балатону, Сентандреји и Весприму, прота ће сваког од нас очински опомињати да не губимо веру у Бога и у будућност – поручио је Хорват током свог говора.

Велико задовољство окупљањем верника и представника српске и црквене заједнице истакао је и заменик начелника Општине Поповац и председник Већа српске националне мањине Општине Поповац Зоран Милошевић, истакавши обнову Часног крста и подизање бисте као чин духовне обнове мештана Брањине. За обнову светилишта уложено је око 80.000 евра, каже Милошевић, а средства су обезбеђена из Министарства културе Владе РХ јер место спада под заштиту  културног добра РХ.

– Ово је за нас свечан дан којим се шаље важна порука да не требамо одустати од својих корена, свог идентитета, вере и традиције. Брањина данас има свега 10 кућа у којима живе представници српске националне мањине. Мештани припадају углавном старијој популацији. Сви су они одушевљени обнављањем и реконструкцијом светишта јер је оно највеће светиште на отвореном у Барањи. Према старом предању, под овом капелицом текао је извор са лековитом водом. Ту се народ умивао, носио воду кући и веровао у њену моћ. Капелица је стара више од 600 година, а последњи последњи пут вода је ту текла до пре отприлике 15 година. У Брањини је пре Другог светског рата, већинско становништво било српско, а после су је насељавали Међимурци и Загорци након чега је опао број Срба. Ово место је важно за нас јер се ту окупљамо једном годишње и овде дођу људи из свих делова Барање. Буде нас од 150 до 200 Барањаца на богослужењу уочи празника Успења Пресвете Богородице. Надам се да ћемо се сваке године окупљати у духу православља овде и да ће извор воде једног дана светилиштем Студенац поново почети да тече – рекао је Милошевић.

Они старији мештани Брањине сећају се како је некада било, док је текао извор и док су се млади око њега окупљали. Слика Брањине, кажу мештани, била је тада обојана ведријим бојама јер су у њој живели млади којих данас више готово да ни нема.

– Било је јако пуно света овде, нарочито цура које су се посебно спремале за долазак овамо. То је био свечан и леп догађај. Држали смо једна другој свеће да се види како смо лепо обучене. Гледали смо увек како се и колико свечано која цура спремила. Ја сам у Брањини 72 године, а сад имам 88 година и волела бих да млади знају свој задатак – да треба да чувају и обнављају нашу традицију. Увек сам гледала да радим и помогнем. Чистила сам цркву и сваки пут сам на служби била. Сад сам скоро сама остала. Окупљали смо се на вечерњој молитви о Госпојини сваке године а некада и о Преображењу. Овде смо имали и воду која је била света. Са њом је ваљало опрати руке и умити се. Јако се држало до тога. О проти Михалџићу се пуно говорило. Мени су свекар и свекрва причали о њему како је увек окупљао народ и да је био јако поштован. Народ је јако држао до њега и он до народа. Задржавао је народ на овим просторима. Кажу људи да је стајао на свом прозору и говорио „Немојте одлазити одавде, ово је наша земља“ – испричала нам је бака Велинка Убавић из Брањине.

О проти Стевану Михалџићу

Још као млад свештеник, прота Михалџић је много радио на културном и економском расту као и чувању националне свести. Био је најмлађи члан Народног и Црквеног сабора у Карловцима, те члан председништва Великог народног сабора присаједињења. За време Првог светског рата, био је у затвору и интернацији, а у том рату изгубио је сина Војина, младог правника, који је као потпоручник пао у бици код Рудника. Захваљујући протином историјском истраживању простора Барање и Угарске и лобирању у комисијама за разграничење, тадашња  делегација на челу са научником Михајлом Пупином је на Паришкој конференцији 1919. године доказала де факто и де јуре право Срба, али и свих других јужнославенских народа на свој део Барање. Припремајући материјал за Мировну конференцију у Паризу, прота Михалџић бележи: „Није дакле ни чудо што о Барањи на знађаше нико ништа док се славодобитна и јуначка српска војска не залете у дивна поља наше Барање! Кад је требало на мировној конференцији доказивати да је ово српска земља, тек онда се згледнуше наши историчари – све бољи од бољега! Тек онда признадоше и остали научењаци наши да стање Барање никако не познају“.  Тако је Барања подељена на два дела, границом која и данас пролази атарима недалеко од споменутог светог места. Значај тог разграничења огледа се у чињеници да простор на којем се данас живи, представља најјужнију и једину преосталу енклаву некадашњег и данас непостојећег мора Славена са мађарског Подунавља.

Преузето са: srbi.hr