Више од 200 Билогораца на XVI Сабору у Батајници: сусрет сећања, поезије и завичајне истрајности

XVI Сабор Билогораца, у организацији Завичајног удружења „Билогора“ Београд, одржан је у недјељу, 31. маја 2026. године, у Happines Event Centru у Батајници и окупио више од 200 Билогораца из Србије, региона и расејања.

За разлику од претходних година, када се на Сабору окупљало око стотину учесника, овогодишњи сусрет забиљежио је рекордан одзив. Учесници су посебно истакли велики допринос Жарка Вуковића, једног од организатора, који није жалио ни вријеме, ни труд да телефоном позове и мотивише своје познанике и пријатеље да дођу у Батајницу.

Управо оваква окупљања показују колико је снажна веза људи са завичајем. Сабор Билогораца није само годишњи сусрет сународника, већ мјесто на којем се чувају породична сјећања, обнављају пријатељства и преноси свијест о поријеклу на млађе генерације. За многе присутне, Билогора данас живи пре свега у успоменама, пјесми и заједништву.

Смех и сузе уз песму завичаја

Као и претходних година, Сабор је протекао у атмосфери у којој су се смјењивали радост сусрета и сетно подсећање на изгубљени завичај. Смијех, загрљаји и разговори старих познаника често су се претварали у тренутке тишине и суза, док су се присутни сјећали родних мјеста и људи који више нису међу њима.

Посебан печат сусрету дала је традиционална музика коју од првог Сабора изводе билогорски састави. Овога пута за музички дио програма била је задужена група „Епицентар“, коју чине Ђорђе Мачак, Алекса Будић и њихови другови.

Сећање на осниваче и радни део Сабора

Радни део Сабора отворио је поздравним говором предсједник Завичајног удружења „Билогора“ Синиша Радојчић. Он је предложио именовања Билогораца за попуну организационих тијела удружења, подсјећајући да је у посљедњих неколико година удружење остало без чак осам својих оснивача: др Милана Басташића, Милана Дијаковића, инг. Александра Лолића, проф. Миленка Пишчевића, проф. др Слободана Покрајца, Стевана Радаковића, Петра Ракића, Петра Хасановића

Њихова имена поменута су са посебним поштовањем, као људи који су поставили темеље удружења и оставили трајан траг у окупљању и очувању билогорске заједнице.

Поезија и књиге као чувари завичаја

У културном дијелу програма Ранка Даутовић представила је трећу књигу поезије „Путовање душе“ билогорске пјесникиње Милице Сладојевић Слијепац, која је потом присутнима говорила своје стихове.

О издавачкој делатности удружења говорио је Ранко Раделић, који је представио 21. књигу штампану у библиотеци „Задужбина“ – обимну монографију Гојка Чизмића „Горња Ковачица – Трагом мојих билогорских предака“, на чак 850 страница. Присутни су овај подухват поздравили као драгоцјен допринос очувању породичне и завичајне историје Билогораца.

Порука из затвора у Хрватској

Посебну пажњу учесника привукао је аудио-запис емитован преко озвучења – обраћање Живка Загорца, упућено учесницима Сабора из затвора у Хрватској.

У обраћању је Ранко Раделић подсјетио да су Живко Загорац и Милорад Давидовић, двојица Срба ухапшених прије неколико мјесеци у земљама Европске уније, изручени Хрватској на основу потјернице на којој се налазе 23 имена. Хрватске власти их терете као учеснике „оружане побуне“ из 1991. године

– То су листом учесници „оружане побуне“ 1991, како је карактерише хрватска власт. Иста власт која данас отворено слави усташтво са М. П. Томпсоном под окриљен Европске уније, док се истовремено ниједан злочин који би се могао санкционисати по међународном праву, ни Живку ни Милораду не може приписати. Изузев, наравно, што су били у редовима ТО Грубишно Поље, војне формације у саставу Бањалучког корпуса, дакле легалне војне силе постојеће државе СФРЈ, коју су 31. октобра 1991. напале паравојне формације међународно непризнате државе. Тај напад и злочин њим изазван у међународној јавности ни данас нема одјека, он дакле има планетарни карактер.

Сабор као сведочанство трајања

У завршници скупа поручено је да без ратних догађаја и прогона из Билогоре не би било ни данашњег Сабора Билогораца. Управо зато овај сусрет, како је истакнуто, представља много више од годишњег окупљања – он је свијест једног народа о сопственом трајању, али и опомена да се страдање, расељавање и губитак завичаја не забораве.

Док су се у Батајници смјењивали пјесма, разговори, књиге и сјећања, више од двије стотине Билогораца послало је јасну поруку: завичај може бити далеко, али док постоје људи који га памте, окупљају се и преносе његову причу, Билогора наставља да живи. Управо у томе лежи највећи значај оваквих сабора – у очувању идентитета, заједништва и памћења које надживљава вријеме и границе.