„ГРАНА ИЗ ОБЛАКА“ ПРЕДСТАВЉЕНА У ТРЕБИЊУ: Књига др Вукашина Лугоње о Милану Пешуту као свједочанство о једној великој генерацији

Под ведрим херцеговачким небом, на прелијепој љетњој сцени, односно тераси Културног центра Требиње, у оквиру традиционалне манифестације „Требињско културно љето“, одржана је промоција књиге „Грана из облака“ аутора др Вукашина Лугоње. Овај културни догађај привукао је више од стотину посјетилаца, окупивши заиста пробрано друштво – еминентне љекаре, књижевнике, интелектуалце, угледне домаћине и истинске заљубљенике у херцеговачку ријеч и трајне животне вриједности.

Дјело др Лугоње, познатог љекара анестезиолога и писца, оцијењено је као необична и несвакидашња књижевна прича прожета дубоким филозофским промишљањима, искреном емоцијом и снажним завичајним мотивима који надилазе локалне оквире и шаљу универзалне поруке.

Промоцију је надахнуто и професионално водила Влатка Мусић, чији је глас већ деценијама препознатљив симбол Радио Требиња, а вече на тераси КЦ-а текло је кроз динамична и дубока излагања која су присутнима постепено отварала слојеве овог специфичног дјела.

Др Милан Спаић: Етнос тла, благородни камени врхови и наслеђе Петра Бубрешка

Као рецензент књиге, промоцију је својим излагањем отворио доцент др Милан Спаић, неурохирург свјетског гласа. Занимљиво је да је др Спаић потомак чувеног херцеговачког писца и есејисте Петра Бубрешка; иако се очекивало да ће се у Требиње једног дана вратити искључиво као љекар, судбина и херцеговачки гени су хтјели да му се ове вечери врати и као оштроуман књижевни критичар.

Он је пренио свој доживљај дјела кроз снажне пјесничке и метафоричке слике, повезујући Вукашинов занос са горостасним духом Његоша, којег су само небески динарски висови могли изњедрити.

– Читајући књигу др Вукашина Лугоње ‘Грана из облака’ полако ми се загријевало срце, кријепио дух и прогледавао ум. Помислио сам да слушам пој Херцеговине у далекој панонској равници. Планине, њихови вијенци и врхови, буде и оплемењују дух човјека, запитаног шта је иза брда који му видик заклања. Љубав према завичају коју Вукашин носи у себи даје му полет да својим промишљањем досегне висове Херцеговине – рекао је др Спаић.

Цитирајући Пустињака цетињског – „где је зрно клицу заметнуло ондје и плодом да почине“ – Спаић је нагласио да етнос тла проговара кроз свако Вукашиново слово, док се његове мисли претежу своме коријену.

– Он нас опомиње на безличну масу колективитета, лишене етичког, странпутици која прети… У кошмару збивања гдје је све испреплетено, гдје је безброј Гордијевих чворова, Вукашин се спомиње Његоша, који узвикује са болом: ‘Је ли истина ово овако, или нас очи сопствене варају? Јел јава од сна смућенија?’ И удари јава на кућу ону и не паде, јер бјеше утврђена у камену, каже јеванђелиста. Није ли стигло вријеме данас да спознамо да земљиште које уздиже ријеч, мисли, стихове који трају кроз вријеме, није шкрто него благородно тло. Камено, а бијело. Хвала Вукашину, правом сину плаветнила херцеговачког неба, који богатство ријечи са свога тла проноси.

Шћепан Алексић: Књига која захтијева пажњу и читање „главу по главу“

Након др Спаића, ријеч је узео новинар и писац Шћепан Алексић, истински чувар и господин херцеговачке ријечи. Он је истакао да ово никако није штиво које се чита брзо, већ дјело које захтијева потпуну пажњу и дубоко промишљање.

– Читаоцима бих препоручио да ову књигу читају полако – главу по главу, страницу по страницу. То није књига која се чита у једном даху, јер готово послије сваке реченице треба застати, размислити и запитати се шта је аутор желио да каже – поручио је Алексић.

Он је нагласио да књига далеко превазилази једну личну причу и да се у њеним страницама крије суштина херцеговачког бића. „Не бих много говорио о самој књизи, јер ће они који се одлуче да је прочитају сами открити њену суштину. У њој има филозофије, њежности, поезије и приче – оне здраве, исконске херцеговачке приче. Све је уоквирено завичајем и Херцеговином Вукашина Лугоње“, казао је Алексић.

Трифко Ћоровић: Свједочанство љекара душе и једне велике генерације

У надахнутом и изразито емотивном говору, оснивач и уредник портала Слободна Херцеговина и главни и одговорни уредник Српског кола, Трифко Ћоровић, признао је да ово вече за њега има посебну димензију, јер се након пуних седам година тишине јавно појављује у Требињу – родном граду своје мајке. Тврди да је то одсуство можда било права мјера да се зажелимо једни других и окупимо око нечега истински вриједног.

Изразивши част што сједи за истим столом са претходним говорницима, Ћоровић се посебно осврнуо на аутора, свог земљака из поносног Љубиња.

– Вукашин је годиште моје мајке. Посматрајући њега, његов рад и животни пут, не могу а да не помислим на један послијератни нараштај који је носио посебну снагу. То су људи који су знали и знају и данас шта значе труд, одговорност, стрпљење и дата ријеч. Људи који нису имали лак пут, али су знали како се кроз живот корача усправно. И зато данас не говоримо само о успјешном љекару и писцу, него и о достојном представнику те изузетне генерације.

Ћоровић је подвукао да књига није писана због славе, већ из проживљеног искуства.

– Кроз свој позив врхунског анестезиолога налазио се у тренуцима када се човјек суочава са најважнијим питањима постојања. Свакодневно је био свједок људске слабости, али и људске снаге. Зато се у овој књизи не обраћа само љекар који лијечи тијело, већ истински љекар душе – човјек који је пажљиво слушао живот и настојао да разумије његов смисао. Његова мисао поникла је на херцеговачком камену и у херцеговачкој школи живота, али је истовремено обликована ширином духа, добротом и искреном бригом за човјекa. Као његов искрени пријатељ, вечерас имам право да будем помало пристрасан, али пред нама је дјело иза којег стоји један велики и честит човјек.

Посебну вриједност Ћоровић види у посвети књиге Милану Пешуту, којег је описао као успјешног привредника, али прије свега доброг и честитог херцеговачког домаћина који зна вриједност заједнице, чува своје коријене и разумије да се успјех мјери тиме колико смо добра учинили своме народу.

Др Вукашин Лугоња: Ово је прича о сваком Херцеговцу који је оставио траг
Послије говорника и пријатеља, присутнима се обратио сам аутор, др Вукашин Лугоња, који је подијелио како је књига настајала и открио занимљив детаљ о односу према главном јунаку Милану Пешуту и самом стваралачком процесу:

– У почетку сам желио да се Миланово име провлачи кое кроз цијелу књигу, али ми је Милан рекао да би било боље да се на многим мјестима умјесто његовог имена користи замјеница ‘он’. Показало се да је то била одлична одлука, јер књига више није прича само о њему. У њој се може препознати сваки Херцеговац који је својим животом, радом и дјелима оставио траг. То је, заправо, њена суштина.

Лугоња је објаснио структуру књиге, наводећи да су првих четрдесетак до педесет страница, као и сам завршетак, директно везани за Милана Пешута, док средишњи дио доноси много шира, универзална размишљања о човјеку, животу, искушењима, добру и злу, Богу и сотони. Аутор је изразио велику захвалност Требињу на топлом пријему, истичући да град заслужује овакве културне догађаје, те најавио предстојећу промоцију у Београду.

На крају свог изузетно надахнутог излагања, др Лугоња је учинио посебан гест – симболично је уручио први примјерак књиге Милану Пешуту, што је био увод у најемотивнији део ове јулске вечери.

Милан Пешут: Филозофија проживљеног живота

Примивши књигу, потпуно савладан емоцијама пред стотину пажљивих слушалаца, Милан Пешут је одржао кратак, али упечатљив говор који је дотакао срж и оголио душу старе Херцеговине.

– Владика Атанасије је имао обичај кад некога жели да похвали, пошаље га најприје по чашу воде да он то не би чуо. Ја сам вечерас поражен овом књигом и мојим пријатељем Вукашином који је говорио о њој. Ми смо пријатељи, генерација која је проживјела вијекове. Ова књига је за многе од вас недоживљена филозофија, а за нашу генерацију ово је проживљена филозофија. Ми смо стари више хиљада година. Ја сам човјек са села. Са воловима орао, мотиком копао, са косом косио, са српом жео, на леђима носио, уз огњиште одрастао. Није било струје, као за вријеме Христа или ко зна колико вијекова прије Христа… И сво то вријеме ми смо проживјели, оно је у нама сачувано. Ми знамо да читамо Горски вијенац или Лучу Микрокозму без тумачења и преводиоца, што данашње генерације не знају, јер су многи мисли далеко од њих, а сачуване су у Вукашину и мени.

Пешут је скромно додао да сматра како овакве хвалоспјеве не заслужује за живота.

– Ако сам нешто добро учинио или чиним, то није моја заслуга, то је синергија која се у мени састала од оца Илије, мајке Радојке, мога ђеда Моје, моје бабе Цвијете. Човјек је суштински невидљиво биће, ми себе не видимо на начин како нас други виде. Мој пријатељ Вукашин ме доживио на начин на који ја мислим да не заслужујем. Хвала свима вама овдје, наравно да се поносим, али се и стидим искрено оваквих ријечи о мени вечерас. Хвала вам.

Истинска духовна моба под звијездама
Промоција књиге „Грана из облака“ на љетњој сцени Културног центра била је много више од обичног књижевног догађаја. Било је то вече посвећено човјеку, завичају и траговима који повезују прошлост, садашњост и оно што долази, приређено у правој кули херцеговачке културе.

Ријечи изговорене током промоције најбоље су заокружиле ову несвакидашњу ноћ, призивајући дух великих херцеговачких предака.

– Наш велики херцеговачки пјесник, покојни Божо Глоговац, рекао би да су оваква окупљања истинске духовне мобе – сабирања људи око ријечи, памћења, пријатељства и оних трајних вриједности које нас чине бољим људима и ближим једне другима. Живјели, здрави били и нека нам оваквих духовних моба буде што више!

Текст: Слободна Херцеговина
Фото: Јован Видаковић /КЦ Требиње