Обиљежена 339. годишњица погибије сердара Стојана Јанковића: седамнаести пут служен помен славном котарском јунаку
У Храму Светог Великомученика Георгија на Бановом брду у Београду, у суботу, 29. августа 2026. године, служен је парастос славном српском јунаку и најпознатијем ускоку из Сјеверне Далмације – сердару Стојану Јанковићу. Ове године навршило се 339 година од погибије овог војсковође из Равних Котара и Буковице, чије је име остало трајно уписано како у историјским аналима, тако и у народном епском памћењу.
Идеја о овом окупљању потекла је 2009. године од неколико завичајаца родом из Далмације, са жељом да се на достојанствен начин чува успомена на славног претка. С обзиром на то да је Стојан Јанковић погинуо 23. августа 1687. године, одлучено је да се помен одржава непосредно након Великогоспојинског поста. Избор Храма Светог Георгија на Бановом брду показао се природним због близине ресторана „Узелац”, гдје се завичајци послије молитвеног дијела окупљају уз печену јагњетину и жуто вино – управо онако како је, према народном предању, и сам сердар Стојан прослављао своје побједе над Османлијама. Накнадно се испоставило да у храму службује протојереј Витомир Костић, родом из мученичке Глине, што је уз земљачко разумијевање олакшало организацију догађаја.
Ово је било седамнаесто по реду меморијално сабрање, организовано уз паузу током епидемије корона вируса. По устаљеној традицији, сваке године други појединац преузима домаћинство, а овогодишњу улогу имао је Марко Дукић. Он је пренио одлуку организатора да ће се, због Велике Госпојине и славе манастира Крупа, гдје ових дана борави велики број Далматинаца, помен убудуће традиционално одржавати прве суботе у септембру. Већ су одређени и домаћини за наредне двије године – Мирко Узелац за 2027. и Гојко Видовић за 2028. годину.
Бесједе о Кули Јанковића, Владану Десници и завичају
Након молитвеног дијела у храму, поштоваоци лика и дјела сердара Стојана Јанковића наставили су сабрање у оближњем ресторану „Узелац”, уз традиционални далматински ручак.
Током сабрања одржана је дискусија посвећена историјату породице Јанковић и њеној улози у Кандијском и Морејском рату. О историјату Куле Јанковића и братству Митровић Јанковић говорио је Србољуб Зорица, док су др Момчило Суботић, и сам рођен у Исламу Грчком, и др Владан Бајчета изнијели занимљивости из живота славног српског писца Владана Деснице, најпознатијег потомка Стојана Јанковића.
Др Бајчета, један од најбољих познавалаца Десничиног дјела и приређивач његових Сабраних дјела, осврнуо се и на богато културно љето у родном крају, истакавши да су крајем јула у Кули Јанковића у Исламу Грчком одржани традиционални „Дани Куле”, посвећени фотографској и књижевној оставштини Владана Деснице и археолошким истраживањима локалитета.
Сплет бесједа заокружила је пјесникиња Драгана Љуна, која је, заједно са др Бајчетом, ове године први пут присуствовала помену, казујући стихове посвећене Стојану Јанковићу, Равним Котарима и Буковици.
Обраћајући се окупљенима, домаћин Марко Дукић прочитао је стихове пјесме „Носталгија” младе ауторке Јагоде Тодоровић.
НОСТАЛГИЈА
О, баш ноћас, мириси смиља, лаванде и мора по соби се вију,
и лијепо ми дође да све оставим, па макар пјешке у Далмацију.
И нисам неки пјесник, нек други из нашег златног пехара пију,
мени је добра и дрвена букара, ја хоћу натраг у Далмацију.
Остављам вам ваша магловита јутра, чари плодне земље други нек открију,
ја сам рођена и одрасла у кршу, и морам да се вратим у Далмацију.
Шта ви знате гдје је Зрмања, како Велебитом буре брију!
Вуче ме крв (стари се ваљда), ал’ и умрла бих ноћас за Далмацију!
Домаћин је потом поручио да је обавеза свих завичајаца да на наредна окупљања доведу своје рођаке, пријатеље и комшије, како би се помен омасовио и у њега активно укључиле млађе генерације.
Сердар Стојан Јанковић: спона историје и народне епике
Сердар Стојан Јанковић (око 1635–1687), рођен у Жегару као други син сердара Морлака Јанка Митровића, у народу познатог као Јанко од Котара, заузима посебно мјесто у српској историји и народној традицији. Био је један од најпознатијих ускочких и хајдучких војвода 17. вијека.
Истакао се у борбама против Турака у Кандијском (1645–1669) и Морејском рату (1684–1699), борећи се на страни Млетачке републике. Као сердар, односно врховни старјешина, водио је ускочке и граничарске чете и био један од главних војних ослонаца Млечана у Далмацији. Својим подвизима ушао је у историјске записе, а у народном сјећању остао је као непоколебљиви бранилац хришћана од османске власти и симбол борбе за слободу.
Погинуо је у боју 23. августа 1687. године на Дувањском пољу, а према народном предању сахрањен је у цркви у Будиму код Ислама Грчког. У народним пјесмама Јанковић Стојан није само историјски ратник него и један од најсвјетлијих ликова хајдучко-ускочког циклуса – неустрашив, праведан и одан саборцима и вјери, чији лик већ вијековима чува националну свијест и завичајни понос.
