Отац Драган Зорица: Бусије показују да је највеће богатство – породица и дјеца

У београдском насељу Бусије данас живи између 5.500 и 6.000 људи. Настало у времену великог страдања и избјеглиштва, ово насеље данас представља један од најупечатљивијих примјера како се заједница може обновити и изградити готово од темеља. Људи који су деведесетих година прошлог вијека у Србију стизали са мало имовине и много неизвесности, временом су изградили куће, улице, храм, школу и, што је најважније, породични живот који се преноси на нове генерације.

У средишту живота овог насеља налази се Храм Светих Ћирила и Методија. Грађен је од 2004. до 2006. године, а у његовом подизању учествовали су и Црква, држава и сами мјештани. Храм данас није само мјесто богослужења. Око њега су школа, парохијски дом, дјечји хор, вјеронаука и бројна окупљања, па црквено двориште готово свакодневно испуњавају дјечја граја и сусрети мјештана. На другом спрату парохијског дома налази се и амбуланта, што додатно показује колико је овај простор постао важан за свакодневни живот заједнице.

Посебно је значајно то што Бусије, према ријечима оца Драгана Зорице, имају највећи природни прираштај међу насељима на подручју општине Земун. У времену када се Србија деценијама суочава са падом наталитета, овдје су породице са троје и више дјеце релативно честа појава. Дјеца су видљива на сваком кораку – у школи, у цркви, на игралишту, у црквеној порти и у хору који окупља око 50 дјечака и дјевојчица.

Тај примјер добија додатну тежину када се има у виду историја самог насеља. Људи који су у избјегличкој колони изгубили домове и готово све материјалне извјесности били су принуђени да живот започну испочетка. Ипак, управо из тог искуства настала је заједница у којој се данас рађа велики број дјеце. Бусије зато нису само прича о избјеглиштву и губитку, већ и прича о обнови, породици, вјери и будућности.

Јереј Драган Зорица и сам носи лично искуство избјеглиштва. Као четрнаестогодишњак нашао се у колони која је из Бенковца кренула током „Олује”. Послије избјеглиштва враћао се у Далмацију, гдје је касније служио као свештеник, а данас је старешина Храма Свете браће Ћирила и Методија у Бусијама. Отац је петоро дјеце и, радећи свакодневно са породицама и најмлађима, има непосредан увид у то шта породицама значе заједница, вјера, школа и подршка окружења.

У Бусијама се и даље осећа дух људи који су дошли са успоменама из завичаја

У животу Бусија и данас се осјећа дух људи који су овде дошли носећи само успомене и жељу да поново створе породични дом. Колико је тај дух и даље присутан?

– И даље се осјећа дух тих људи. И даље се препричавају доживљаји из колоне, успомене из родног краја. Говори се ијекавицом. Дјеца на Бусијама, рођена у Београду, користе ријечи као што су „пињур”, „крув”, „пека”, јер то чују у кући од родитеља. То показује колико се породично насљеђе преноси са једне генерације на другу.

У Бусијама се црква и школа налазе готово једна поред друге. Да ли је то и симболично и колико је важно да породица, школа и Црква дјелују као савезници у васпитању дјеце?

– Да, симболика је јака. Држава је помагала Цркву, Црква је градила школу. Заједничким снагама успјели смо у томе да обезбиједимо дјеци да имају школу у свом насељу. Често дјеца дођу на службу са учитељима. Некада их учитељи доведу да играју фудбал у порти. Лијепо је чути дјечју грају испред цркве.

Слава Богу, наша дјеца имају све услове за здраво одрастање. Недостаје нам само безбједнија саобраћајна инфраструктура, али што се образовног и духовног аспекта тиче, сви услови су испуњени.

Данашњи родитељи живе под великим притиском – борба за егзистенцију, недостатак времена, технологија, друштвене мреже. Како Црква може да буде ослонац породици?

– Управо у таквим временима Мајка Црква нас враћа на прави пут. Она нас подсјећа колико су материјалне ствари пролазне и учи нас да живимо живот достојан вјечног живота. Христос нас учи да је љубав најбитнија.

Зато морамо да успоримо и нађемо радост у малим стварима, нађемо љубав у себи и подаримо је другима.

Гдје је граница између досљедности хришћанским вриједностима и разумијевања околности у којима данас живе породице?

– Независно од времена у којем живимо, хришћанство је увек савремено и његове вриједности не застаријевају. Бити хришћанин данас значи живјети хришћанске вриједности упркос антихришћанским идеологијама, материјалистичком друштву и лажним узорима.

Водите дјечји хор и годинама радите са најмлађима. Шта сте кроз тај рад научили о дјеци?

– Дјеца су чиста и невина бића, попут анђела, зато нам је Христос и поручио да будемо као дјеца. Благослов је велики да они одрастају уз Цркву и у Цркви, а нама старијима благослов је што можемо да духовно узрастамо кроз одгајање и поучавање дјеце.

Србија се већ деценијама суочава са падом наталитета. Из Вашег угла, да ли је то прије свега економски, друштвени или духовни проблем?

– Проблем је прије свега у друштву које пропагира материјалне вриједности и комформи­зам. У том друштву нема мјеста за жртву, а истинска љубав се управо кроз жртву остварује.

Родитељи се помуче да одгоје више дјеце и тиме добијају благослов Божји и унутрашњу радост као плод Божје благодати.

Друштво не гледа афирмативно на рађање без „планирања”. Бусије су ту специфичне. Овдје се афирмативно гледа на многодјетне породице. Много је породица са троје и више дјеце.

Данас многи кажу да још није право вријеме за дијете – чекају сигурнији посао, већи стан или боље услове. Гдје је граница између одговорног планирања породице и одлагања самог живота?

– Сви ми треба да охрабримо брачне парове у њиховом настојању да прошире породицу, а не да их плашимо и осуђујемо. Нека истраживања су показала да је за дјечји развој сасвим довољно скромно финансијско стање родитеља.

Дакле, није потребно да се све коцкице сложе да бисмо имали дјецу. То је оно што стално говоримо младим људима. Не можете сваки дио живота испланирати. Препустите Богу да дјелује и са таквом вјером живјећи, све ће на крају бити баш како треба.

Да ли смо као друштво почели да посматрамо дјецу више као обавезу, него као радост и благослов?

– У комформистичком друштву на све што не служи задовољењу наших најнижих потреба гледа се као на сувишно и оптерећујуће, а поготово на дјецу, за чије подизање је потребан велики напор и пожртвованост.

Такав поглед на свијет треба напустити. Младе људе треба поучавати истинским хришћанским врлинама, као што је пожртвованост. Хришћански живот доноси дубоку радост, осјећај испуњености, а не само привремено задовољење потреба.

Да ли Црква данас довољно говори младима о љепоти брака и родитељства, не само као дужности, већ као животном позиву и радости?

– Најбоље свједочимо личним примјером. Лични примјер често говори много више од ријечи. Ако млади виде да свештеници и људи који су дио црквене заједнице добијају благослов Божји и истинску радост баш кроз подвиг подизања и васпитавања дјеце, онда ће и они кренути тим путем.

Како разговарати са младим људима о родитељству, а да то не звучи као осуда њихових животних избора, већ као охрабрење?

– Треба их охрабривати, а не осуђивати. Младим људима треба показати да породица и дјеца не значе крај слободе и живота, већ његово испуњење. Треба им помоћи да схвате да не морају да чекају савршене услове.

Шта бисте поручили младом брачном пару који жели децу, али непрестано чека „боље сутра”?

– Рекао бих им да ојачају своје повјерење у Бога и препусте се вољи Божјој.

Бусије су израсле из људске несреће, али и из велике вјере, рада и породичне слоге. Данас, када материјалних услова има више него некада, а породице се ипак суочавају са новим искушењима, шта је оно што морамо сачувати да бисмо сачували и породицу и заједницу?

– Искушење кроз које је прошао наш народ треба да нам служи као опомена. Несрећа и трагедија коју смо доживјели научила нас је да су материјалне вриједности безначајне у односу на вриједност породице и заједништва.

Ако ово искуство зачинимо Јеванђељем Христовим и јеванђелским вриједностима, онда смо близу одговора на ваше питање.

Наш народ је посљедњих деценија ишао разним странпутицама и дошло је вријеме да, вођени овим трагичним искуством, вратимо се себи и ономе што чини основу нашег идентитета, а то је наша православна вјера.

Бусије као примјер демографске наде

У Бусијама се показује и колико је за демографску обнову важна цјелокупна средина у којој породица живи. Није довољно само говорити младима да имају више дјеце. Потребно је створити окружење у којем је породица прихваћена, у којем дјеца имају школу, место за игру, духовни и културни садржај, здравствену заштиту и, прије свега, осећај припадности.

Бусије управо то показују. Храм, школа и породица овде нису три одвојена свијета. Они се сусрећу у истом дворишту, у истој заједници и око исте дјеце. А чињеница да је управо ово насеље на подручју општине Земун препознатљиво по високом природном прираштају показује да демографска политика није само питање статистике. Она је и питање вриједности, атмосфере и односа према животу.

Можда је зато искуство Бусија важно и за цијелу Србију. Људи који су једном изгубили куће, имовину и завичај морали су да изнова граде живот. И када су поново градили, нису градили само зидове. Градили су породице, школу, храм и заједницу.

Материјално богатство може нестати преко ноћи, али породица и дјеца остају најдубљи ослонац човјека.

Новинарка српског кола

Драгана Бокун