НЕМАЊА ДЕВИЋ НА ПРОМОЦИЈИ КЊИГЕ „ЗА ПАРТИЈУ И ТИТА“: Не смијемо се одрећи партизанског херојства, али морамо комунистичког насљеђа!

У препуној сали Коларчеве задужбине 23. марта представљена је нова књига историчара др Немање Девића За партију и Тита. Ријеч је  о допуњеној и проширеној верзији његове докторске дисертације Партизански покрет у Србији 1941–1944, коју је одбранио 2020. на Филозофском факултету. На промоцији су говорили социолог Слободан Гавриловић, директор Службеног гласника Петар Арбутина, филозоф и публициста др Владимир Димитријевић, историчар др Милош Тимотијевић и сам аутор.

 

Као у најбоље вријеме, мала сала Коларчеве задужбине је била препуна, а посебно радује чињеница да се у публици нашао велики број младих људи жељан истине о деценијама скривеној страни историје српског народа.

О партизанском покрету до данас је написано преко 10.000 научно и мемоарско-публицистичких радова, али и поред тога упитно је шта заправо поуздано знамо о партизанском покрету. У Девићевој књизи се могу пронаћи одговори на многа питања о догађајима и људима који су обиљежили Други свјетски рат. Стручњаци су Девићево систематично и обимно дјело представили као међаш између стварности и идеологије.

Тимотијевић: Нема хистеричног антикомунизма

Др Милош Тимотијевић наглашава да тема Другог свјетског рата и даље привлачи велику пажњу људи јер је то био рат који је промијенио животе милиона људи у Европи и свијету.

– Немања Девић дефинитивно не слави партизански покрет, али код њега нема тог хистеричног антикомунизма и он је своју књигу усмјерио према визији партизанског покрета који посматра из угла либералне демократије, парламентарне демократије и српских националних интереса.

Партизанском покрету Девић не одриче ни херојство, ни жртвовање, али трага шта је довело до тога да том покрету приђе велики дио српског народа, шта је довело до побједе партизанског покрета на простору Србије и Југославије?

– Девић говори о неколико важних тема: ко је започео рат 1941. на простору Србије, одговорности за злочине (о злочинима и страдањима партизана), о положају жена у партизанским покретима, о партизанској пропаганди… Књига има 20 поглавља и свако од тих поглавља може да буде посебна књига – рекао је Тимотијевић и нагласио да би аутор требао да приреми макар један том архивске грађе коју је користио када је писао ову књигу.

Тимотијевић предлаже Девићу, али и осталим младим историчарима који су се бавили партизанским покретима и Другим свјетским ратом да у неком наредном периоду храбрије крену у истраживање распада Југославије у свјетлу свега онога што су сазнали и проучили током истраживања. 

Гавриловић: За Србе Тито и даље најзначајнији

Социолог Слободан Гавриловић се осврнуо на 2008. годину у Смедеревској Паланци када је промовисана прва књига Немање Девића у препуној сали.

– Он је тада био гимназијалац, а издавачи су били Службени гласник и Институт за савремену историју. Не знам да ли се неки старији Девићев колега може дичити таквом биографском јединицом. Писао ју је заједно са својим дједом и у њој пописао све жртве у Смедеревској Паланци.

Гавриловићеву пажњу је посебно привукао одјељак који говори о ратним злочинима партизана у Србији 1941–1944. гдје поставља питање да ли је постојао систем уклањања Брозових противника.

– Док историчари у Британији Броза сврставају на 13. мјесто од 20 највећих крволока и злочинаца 20. вијека приписујући му 570.000 усмрћених прије у току и послије Другог свјетског рата, Срби га и даље сматрају најзначајнијим Србином у историји, прије цара Душана, прије Светог Саве, кнеза Лазара, Карађорђа, прије Милоша из истраживања 2001.

 

Гавриловић послије констатовања те поразне чињенице о увјерењима српског народа наглашава да су управо по Брозовим захтјевима на Васкрс 1944. бомбардовани само српски градови – Београд, Лесковац, Ниш, Ужице… Гдје се посебно осврнуо на Ужичку републику.

– Како то да сви руководиоци Александар Ранковић, Милован Ђилас, Владимир Дедијер, Родољуб Чолаковић дођу на Палисад на Златибор, а да нема Броза и Драгојла Дудића. Како нас извјештава Дедијер, они плачу за Брозом. Врховни командант се изгубио у првој озбиљнијој акцији. Анта, код чије кафане је погинуо Драгојло Дудић, одлази пар стотина метара у шуму и ту је нашла Броза који се од страха укочио у шибљу. Тито је пред Ђиласом и Ранковићем у Робајама (Ђилас је писао о томе у својим мемоарима) изјавио како он познаје ове терене још из Првог свјетског рата. Ранковић му је рекао: „Стари то више не понављај.“ Што значи да су још на почетку знали да је Броз ратовао против њихових стричева и очева на падинама Сувобора у вријеме Колубарске битке, а то су крили од војника и локалног становништва

Историчари дугују, како каже Гавриловић, да одговоре на неколико питања везаних за Ужичку републику: Зашто је стријељано толико људи, ко је то наредио? Како је дошло до експлозије у трезорима и ко је наредио да се излаз из трезора зазида? Шта је био повод напада четника на Ужице 1941. године. Када су Нијемци ушли у Ужице, а када је почела битка на Кадињачи (много прије битке су ушли у Ужице из правца Пожеге), ко је наредио да се на Палисаду из запрежних кола истоваре рањеници које су Нијемци тенковима касније убијали и газили, а да се на кола утоваре злато и сребро? Шта је са Архивом врховног штаба која је закопана у Градурини и зашто Броз прави маневар са својом оставком 4. децембра 1941. године послије ужичке бјежаније?

– На себи својствен начин сам до сада пропратио осам Девићевих књига, овом књигом се примакао најсистематичнијем тексту о партизанском покрету у Србији 1941–1944. године. То је студија која ће бити међаш између стварне и идеолошке историје. Књизи која ће бити цитирана, хваљена и оспоравана. Искуство ме учи да дуже трају оспораване књиге.

Арбутина: Зашто до сада није написана једна оваква књига?

Издавач Петар Арбутина наглашава да су сви присутни дошли са истим питањем како до сада није написана једна оваква књига. То је питање свих питања.

– Да смо ову врсту увида имали раније, овако јасно, добро и ваљано методолошки постављено нама се такви модели у друштву не би понављали.

Издавач, уредник Борислав Челeковић и аутор су изабрали наслов За партију и Тита због тога што та флоскула у свом семантичком контексту има врло широк дискурс између револуционарне истине и непосредног историјског искуства, и оставштине.

– Зато је ова књига битна. Дакако да подаци и чињенице јесу нешто што утемељује и формира историјски поглед на свијет, међутим важно је ући иза чињеница и видјети шта се то тамо, а прије свега зашто се то тамо тако и на тај начин дешава. Зато је ова књига важна и зато нас има оволико, јер смо дошли да подржимо трагање за одговорима који свима недостају.

За партију и Тита – испод сувих чињеница крију се људски животи

Књиге као што је За партију и Тита испод сувих чињеница, како је рекао др Владимир Димитријевић крију људске животе. Када неко умије да пише историографију као што умије Немања Девић онда ми добијемо не само књигу чињеница, него и књижевну књигу.

– Девић је покушао, а мислим да је у томе и успио да раздвоји партизански покрет као један ослободилачки покрет у који су многи отишли управо као српски родољуби, од његове комунистичке злоупотребе и то није мала и небитна ствар.

Срби су логорашка нација, и четници и партизани у својој борби били су антифашисти, не треба изгубити из вида часне жртве ни једне ни друге стране.

– Управо у овој књизи која је писана крајње поштено, ми видимо херојство оних младих људи, илегала у Београду и партизана који су давали своје животе за слободу отаџбине, и то се не може оспорити. Немања Девић управо то умије да покаже шта је оно што је егзистенцијално живо и што нашој причи може да да утемељење.

Димитријевић наглаша да се не може заборавити чињеница да су многи младобосанци једни отишли у четнике, а једни у партизане. Рођни брат Гаврила Принципа је погинуо у партизанима, чувени Слободан Принцип. Док је војвода комадант источне Босне Јездимир Дангић кога су ухватили Нијемци 1942, па је побјегао из логора и учествовао у Варшавском устанку против Нијемаца, нажалост њега су као четника 1947. стријељали партизани.

– Девићу предвиђам сјајну будућност и као научника и као човјека управо зато што у њему постоји жар за истином. И тај жар га је водио заједно са његовим колегом Немањом Димитријевићем у Босну и Херцеговину да истраже трагове босанске голготе Југословенске војске у отаџбини и ишли су по терену, разговарали са људима, правили фотографије тамо гдје се то дешавало.

Како нам се десио комунизам?

Немања Девић наводи као кључно питање ове књиге и његовог истраживања како нам се десио комунизам. Дужни смо да се вратимо дубље у прошлост и дужни смо да мислимо о 1918. години. То је преломна тачка у историји српског народа. Стварање Југославије нас је скупо коштало, поготово начин на који је створена.

– Сви тада створени проблеми, и све пукотине у друштву које су се створиле тада 1918. и потоњих година, послије су се само умножавале, клијале. То је била једна непозната и мистична идеја која је привлачила прије свега младе људе, а долазила је из Русије.

Девић је цитирао ријечи Милана Кољанина који каже за Јована Скерлића да је био млад и ведар као и његов народ. Направио је паралелу између српског народа на почетку 20. вијека и на почетку 21. вијека гдје се види да српски народ више није млад и ведар народ.

– Шта нам се то десило? Десила нам се 1918, а потом 1941. и 1945. година. Ако је 1918. године имало смисла стварати југословенску државу, та држава послије страдања у НДХ  је била немогућа. Темељи националних односа, братства и једниства, социјалистичко управање били су трули, и та држава је већ од самог свог настанка, у коме је српски народ имао подређени положај, била осуђена на пропаст.

Фокус наших нових научних истраживања треба да буде посвећен истраживању страдања српског народа на читавом његовом етничком простору и од 1941. до 1945. али и 1991–1995. када је српски народ постао такође логорашка нација.

– Српске партизане треба ослободити комунистичке хипотеке. Људи који су отишли у партизанске одреде 1941. како показују анкете које су вршене тада у одредима у 85 посто случајева нису били комунисти. Њих је Комунистичка партија злоупотребила за револуцију и остваривање својих циљева. Ти људи су пошли у рат вођени родољубивим осјећањима и вођени магловитом егалитаристичком српском идејом која је присутна код нас како у 19. вијеку тако и дан данас.

Не смијемо се одрећи партизана…

Драган Цветковић је, наводи Девић, избројао жртве српских партизана гдје су у 75 одсто случајева некомунисти. То су људи који су изгинули на Сремском фронту, Славонији, Хрватској, све до Словеније. Тим људима на спомен-обиљежијима породичним стоје крстови, а на заједничким спомен-обиљежјима, на задругама стоји петокрака звијезда.

– Не смијемо да дамо српске партизане, поготово у времену када се за антифашизам не тражи ослонац на родољубива српска осјећања и незавршен Први свјетски рат од 1914. до 1918, већ се под антифашизмом 2022. година сматра борба за ЛГБТ права, за аутономију Војводине, за независно Косово, за НАТО интеграцију… У том смислу морамо сачувати оно што је важно од српских партизана и одвојити га од канцера идеологије у 20. вијеку која је погодила српски народ, а то је комунистичка идеологија.

…али морамо раскинути везе са комунистичким насљеђем

Декомунизација је изузетно важна. Српски народ живи посљедице Другог свјетског рата и дан данас. Комунистичка диктатура је измијенила српско национално искуство из 20. вијека, уништила је наше институције, искасапила је политичку културу, увела је култ вође, уништила је српске националне интеграције с почетка 20. вијека. Створила је нове нације, управо на српском етничком простору. Србију је увела у неравноправан положај, 1974. године.

– Нема више смисла, а ту управо мислим на нашу генерацију освртати се на 7. јул и на 15. мај као Дан побједе и све оне идеолошке празнике који су силом уведени у наше биће и сва она спомен-обиљежја која нашем националном етосу нису иманентна и карактеристична. Дакле, без икаквог рушења, али декомунизација као једно раскидање са тим тоталитарним и трагичним наљеђем које нам је остало од комунистичке партије – закључио је Девић.

Текст и фото: Драгана Бокун