Антифашисти обележили важне јубилеје

У организацији Савеза антифашистичких бораца и антифашиста Хрватске и Заједнице удружења антифашистичких бораца и антифашиста Вуковарско-сремске жупаније у суботу 12. априла обележена 80. годишњица пробоја Сремског фронта и ослобођења Вуковара.

Пробој Сремског фронта једна је од најзначајнијих битака која се догодила на нашим просторима и у којој је за 182 дана, колико је трајала, животе изгубило око 14 500 бораца. Њима у славу и част, као и ослободиоцима Вуковара 12. априла, на 80. годишњицу, окупили су се антифашисти и њихова удружења из земље и окружења. Централна свечаност с полагањем венаца и културним програмом одржана је код Спомен-костурнице у близини вуковарске болнице у којој су сахрањени борци Црвене армије и 5. војвођанске бригаде који су учествовали у десанту на Дунаву пред крај 1944. године као и посмртни остаци жртава побијених на вуковарском стратишту Дудик.

– Након пробоја фронта Вуковар је релативно брзо ослобођен, а након њега и сва остала насеља према западу земље. Главни терет ослобађања Вуковара изнела је Прва пролетерска народно-ослободилачка ударна бригада и она је тај посао одрадила све од пробоја Сремског фронта па до Осијека. У самом пробоју Сремског фронта учествовале су јединице Народно-ослободилачке војске Југославије и Црвене армије. Ми, као људи и као потомци тих наших предака имамо обавезу да обележавамо ове датуме, да негујемо културу сећања, али и културу памћења и да то памћење преносимо на наше потомке, да не забораве шта значе слобода, мир и љубав и да не забораве да је то потребно бранити, не само војнички као што је то тада урађено, него и у миру – поручио је председник Заједнице удружења антифашистичких бораца и антифашиста Вуковарско-сремске жупаније Лазо Ђокић.

Ђокић је, између осталог, рекао и да је одазив политичких странака и људи из власти већинског народа у Вуковару као и обично мали, али да удружење на чијем је челу на све начине покушава да укаже да би то требали да раде заједно с њима јер је антифашизам и уставна категорија Републике Хрватске.

– То јако тешко иде, али поред представника удружења са простора истока Хрватске ми данас овде имамо и делегацију из Сежане у Словенији, Илијаша из Сарајева, Сребреника, Брчког, Бијељине, а дошли су и представници Руске Федерације, свеукупно тридесетак делегација – рекао је Ђокић.

Свечаности је присуствовао и председник Савеза антифашистичких бораца и антифашиста Хрватске Фрањо Хабулин.

– Ова 2025. година је врло важна јер обележавамо многе важне датуме и јубилеје. Већ у понедељак имамо обележавање 80. годишњице од формирања прве демократске владе у Сплиту, 8. маја обележавамо 80. годишњицу победе над фашизмом, ослобођење Загреба и Дан Европе. То су све значајни датуми који говоре о завршетку или барем приближавању краја Другог светског рата који је донео несрећу целом човечанству. Ако говоримо о 55 милиона људи који су изгубили животе у том рату онда је то катастрофа. НОВ и партизански одреди, а пред сам крај рата и југословенска армија на челу са врховним командантом Јосипом Брозом Титом су својом борбом на простору Балкана отворили трећи фронт у Европи чиме су дали огроман допринос коначној победи над нацифашизмом у Другом светском рату – рекао је Хабулин који сматра да је фашизам у Другом светском рату само војнички побеђен, али да идеја фашизма није нестала, и да се поново актуелизује.

– Овде код нас, у Хрватској ради се о нашој верзији, односно усташтву. Нажалост, нема адекватне и одлучне акције актуелне власти да се то напредовање, то поновно уздизање нацифашизма код нас заустави – оценио је он.

Слично мишљење изнео је и новопостављени амбасадор Руске Федерације у Хрватској Александер Нуризаде.

– Шта рећи када знамо да представници наше земље нису били позвани на обележавање 80. годишњице ослобођења Аушвица и Бухенвалда, логора смрти који су ослободили Руси који су у Другом светском рату поднели највеће жртве. Мислим да је јасно да фашизам није заувек побеђен – рекао је руски амбасадор.

 

На сремском фронту гинули и Словенци

Занимљива је прича Драгана Вончине који је у Вуковар стигао са словеначком делегацијом Савеза бораца из града Сежане који се налази у близини границе са Италијом. Драган је из околине Нове Горице из села Локовеца. Њега за овај крај веже успомена на његовог деду стрица Изидора Вончину који је као борац Југословенске армије погинуо 16. априла 1945. године у селу Беравци између Жупање и Славонског Брода.

– Нажалост не знам где је његов гроб. На Спомен-плочи у Спомен-парку Адашевци његово име није уписано и то ме веома жалости. Обратио сам се на више адреса, али до сада нисам успео да се његово име упише међу погинуле борце. Он је био припадник Прве крајишке пролетерске ударне бригаде од 26. новембра 1944. па све до краја фебруара 1945. године, а после је био у 1. југословенској бригади која је основана на територији Совјетског савеза у којој су углавном били Словенци. Његова јединица била је 5. словеначки батаљон 1. крајишке ударне пролетерске бригаде која је седам пута награђена орденом народног хероја. Писменим путем обраћао сам се Савезу бораца у Љубљани, Музеју жртава геноцида у Београду и Музеју у Сремској Митровици, али до данас нисам добио никакав одговор. Слао сам документацију, фотографије, изводе из књига, али ништа, све без успеха – прича Драган.

Подаци о Драгановом погинулом претку налазе се и у Спомен-књизи Прве крајишке ударне бригаде и у књизи 5. словеначки батаљон 1. крајишке ударне бригаде, али његовог имена и даље нема на попису жртава Сремског фронта у Спомен-парку Адашевци.

– Наш крај, цела покрајина Приморска била је 25 година под Италијом и под фашизмом. То је било страшно тешко време јер ми за њих нисмо вредели ништа. За фашисте смо ми били шчави, што на италијанском значи робови. Трпели смо тешку асимилацију, нисмо смели да причамо на словеначком језику, нисмо смели да певамо наше песме, ма нисмо смели ништа. Сви младићи морали су у италијанску војску па су тако и мога деду стрица Изидора мобилисали. Служио је на територији Грчке и Албаније. Капитулација Италије затекла га је у Грчкој. Придружио се грчком партизанском покрету Елаз на острву Кефалонија. Немци су га једном приликом заробили, али је он успео да побегне. Заједно са другим младићима се преко Македоније након много дана пешице пробио до Србије и на територији Шида се придружио том новооснованом батаљону у ком су били младићи са подручја Штајерске. Из Шида су кренули према Комлетинцима, Отоку, а најтежа битка била је у Опатовцу где је у једном дану погинуло 77 Словенаца – испричао је Драган ратни пут свог претка закључивши да у његовом крају људи веома добро знају какво је фашизам зло, али да фашизам још увек није побеђен јер као и змија има много младунаца.

Програм обележавања 80. годишњице пробоја Сремског фронта и ослобођења Вуковара настављен је свечаном академијом у Парохијском дому где су гости могли да виде и изложбу посвећену овим јубилејима. У програму су учествовали рецитатори вуковарске гимназије, Певачка група Наши корени из Борова и чланови Етно-групе Ђурђевак из Боботе.

Славко Бубало/СРБИ.хр