Биљане Доње – Прича о достојном човеку недостојног живота

Бранко Драча из Биљана Доњих живи без струје и воде. Све што је у избеглиштву зарадио уложио је у своју кућу коју је сам обнављао надајући се да ће у родном месту живети достојно, али није баш ишло лако.

За тежак живот, неимаштину, сиромаштво и муке са којима се годинама бори Бранко Драча из Биљана Доњих, чули смо од његове комшинице Тине Бједов. Како и сама каже, није више могла гледати да се у данашње време један човек толико пати. И она и њена породица нашли су му се у тренуцима када му је било најтеже, када је болестан, са високом температуром и без здравственог осигурања спавао у подруму своје девастиране куће. Ипак, није то једина помоћ која је Банету требала.

Дуги низ година Бане, како га комшије од миља зову, сам се носио са својом муком. У време док су га још здравље и снага добро служили, сам је обнављао своју девастирану кућу живећи у подруму. Једанаеста година тече од када се вратио на то порушено имање, међу четири зида. Четири године живео је сам у селу, без комшија, родбине, без игде икога што би народ рекао, без икаквих примања, без здравственог осигурања, без струје и воде, готово без свега, изузев јаке воље и одлучности да се бори за опстанак.

Животни пут и судбина овог човека носили са собом успоне и падове, добре и лоше дане и године, али се све то, на крају крајева, више не рачуна, јер се валидним може мерити само оно како живи данас.

Пре рата у Биљанима Доњим, прича Бане, живело се више него добро. Једно време радио је на италијанском броду као поморац да би, након тога, део радног века провео радећи у једном трговачком центру у Задру. Као и већина његових комшија, бавио се пољопривредом која је и обичном сељаку, земљораднику, могла да осигура пристојну егзистенцију.

– Радни век сам започео у Ријеци, радећи три године за једну фирму из Словеније. Након тога, осамдесетих година, прелазим радити као поморац на броду компаније чије је седиште било у Наполију, у Италији. Није то био лаган посао, али је плата била добра у то време. Ипак, како сам дуже одсуствовао од куће, а овде сам имао своју земљу, након неког времена вратио сам се, а потом одмах почео радити у складишту и сада постојеће фирме у Задру и ту остао до почетка рата – у кратким цртама препричава нам Бане свој радни век, потајно доказујући да се никада није устручавао ни рада ни посла.

Од Биљана до Америке, преко Косова

Ратне године пресекле су и његов пут, одвеле га тамо где никада није ни сањао да би могао отићи.

– Нису нам дозволили да се скрасимо негде ближе, већ су нас одмах упутили на Косово. И тамо сам нашао посао, две године радио у цементари „Ђенерал Јанковић“, али на те две године више и не рачунам. Отишао сам у Сремску Митровицу, код брата, и ту остао годину дана. Свуда сам покушавао, али нигде није било могућности да се од понуђеног посла може преживети. Човек, у таквој ситуацији, рачуна да више нема шта изгубити, и само тражи начин где и како да му буде боље а да, при том, никоме не буде на терету – појашњава Бане.

Искористио је свој избеглички статус и путем УНХЦР-а стицајем околности отишао у Америку. Девет година тамо је остао док га нису депортовали назад за Загреб. Волео је, каже, радити, и ништа му није било тешко, зато су га поштовали они којима је као радник служио. Од грађевинских послова штедео је колико је могао. Управо захваљујући тој уштеђевини и обновио је кућу у Биљанима, бар колико је у том тренутку могао.

– Вратили су ме јер нисам остварио право на држављанство. Имао сам избор да се вратим у Србију, тамо се мучим и тражим начин како да преживим или да се вратим на своје. Дошао сам овде, међу четири зида, у пусто село где није имао ко да ме поздрави, а камоли да пружи руку помоћи. Као инвалид рада, без три прста десне руке, поправљао сам зидове, крпио плочу, малтерисао и презиђивао не бих ли, колико-толико, ово поново начинио домом. За то време спавао сам на душеку, у подруму, без светла и без воде. Сва средства која сам имао овде сам уложио, надајући се да ћу, кад створим кров над главом, поново моћи радити и обезбедити себи егзистенцију, али није баш ишло лако – застаје Бане.

Хранио се пужевима да би преживео

Временом су дани Банету бивали тежи, неуредан живот уз тешке послове узео је данак. Да није било поменуте комшинице Тине и њене породице, питање је да ли би преживео дане које је, под високом температуром, сам провео у подруму, далеко од очију свих. Хитна помоћ га је, у задњи час, поново вратила у живот. Није имао где ни код кога зарадити неку куну, никакву помоћ није примао, срамота га је било тражити од других и у данима када је био гладан.

– Било је таквих дана доста. Онда одем кроз село, сакупљам пужеве, њих скувам и тако утолим глад. После су се почели и људи враћати, долазити, неко би нешто радио па би ме позвао у дневницу. Када бих требао до Бенковца, у Општину или било којим другим послом, ишао сам осам километара пешачећи до аутобуса. Ако не бих стигао завршити до подне, када се аутобус враћао, онда ме је чекало двадесет километара пута назад. Тада сам и могао, сад више не могу. Шездесет и пета година ми иде, радни стаж са брода ми не признају нити онај из Америке, дакле свега тринесет година ми можда урачунају ако успем остварити пензију – прича Бане.

Ипак, иако више то ни снагом ни здрављем, баш као ни годинама, то више није онај исти човек, ни данас не одбије никога ко га позове за било какав посао. Има добрих људи, стално спомиње Бане, увек истичући њихове добре намере да му изађу у сусрет.

– Ево сад када људи режу маслине, зову ме да сакупим и извучем то грање. Ако коме треба ископати канал, очистити њиву или око куће, нешто што ја још могу не ослањајући се превише на десну руку, они ми понуде и увек поштено плате. Данас ме је човек звао и питао да ли имам пара. Имам, рекао сам му, рачунајући на оних пет и по куна које сам имао у џепу. Када ми је понудио да му помогнем нешто, пристао сам без размишљања и човек ми, када сам дошао, пружи двеста куна. То је за мене највећа част и захвалан сам људима који су на било који начин били ту да ми помогну – од срца изговара Бане.

Прихватао неисправне и неупотребљиве ствари, само да никог не увреди

А да је на свему захвалан, често својом скромношћу прихватајући и непромишљеност појединаца, најбоље се види у унутрашњости његовог дома. Пуно је ту, чак и превише, ствари које одавно никоме не могу да послуже. Неисправан шпорет, неисправан телевизор, машина за веш, штошта што више не би служило било чијем домаћинсту, па чак ни овом сиромашном Банетовом. На питање шта ће му све те ствари, кад ни струју нема, Бане срамежљиво одговара.

– Дају ми људи кад њима више не треба. Све су то старе ствари које најчешће нису за коришћење, али људи ти понуде па је срамота одбити, да их не увредиш, да не помисле да си незахвалан. Нешто би можда могло послужити који дан, већина ни толико, али је свакако кућа празна па ми није ни сметало – скромно ће Бане.

Шта му је у овом тренутку најпотребније, ни сам не би могао рећи. Све, јер готово ништа да и нема. Нема струје ни соларног панела, нема питке воде, нема шпорета ни фрижидера, нема ни витрине ни ормара да у у њих одложи оно најосновније, ни кревета, до оног похабаног из којег се одавно федери назиру. Ноћу када крене на починак, на ниским температурама зафали му и који покривач јер нема ни прозора који би га штитио од хладноће. Они које је сам поставио, одавно више нису у лежишту и не служе сврси. У његовој соби или под ведрим небом и није нека превелика разлика, изузев тога што му, ето, бар киша на главу не пада.

– Ставио сам ја прозоре на собу и кухињу онда кад сам се вратио, али није то квалитетно урађено да би дуже трајало. Недавно, када су у близини правили одлагалиште отпада, од тих трења и детонација отпало је и оно што је некако стајало. Требало би ту фино уградити прозоре поново, али ја сада немам одакле ни како то да направим па сам крпама попунио празнине. Створила се кондензација, влага и пљесан, све једно за другим вуче – немоћно ће Бане.

Срећан што више није гладан

И поред свега тога, задовољан је што више није гладан. Од пре пет месеци остварио је право на један кувани оброк из Пучке кухиње, и то је оно што сматра највећим добитком. Донесу му из Бенковца следовање сваки дан, а он то вешто распореди да има два оброка, а за све остало – како мора. Ових дана није се ни смрзавао од хладноће, па и због тога, каже, мора да се захвали.

– Кад ми је била слава за Светог Стефана, долазио ми је овај наш свештеник Немања из Смилчића. Видио је да сам сам, да нисам имао шта ни спремити, али је очитао славу и оставио ми двеста куна. После неког времена поново је дошао, донео ми пакет хране и довезао пар метара дрва, да имам шта ложити. Млад човек, добар, не могу му то никада заборавити – додаје Бане.

Док он скромно и смирено, донекле помирљиво и срамежљиво прича о свом животу и недаћама, комшиница Тина чека нас испред Банетове куће. Иза њених леђа шире се већ уређена, орезана стабла маслина, која нам је Бане споменуо као плод свог рада последњих година.

– Он је то засадио кад се вратио, имао нешто мање од тридесет стабала различитих сорти. Кад су родиле прошле, претпрошле године, а он није имао новца да их вози у уљару на прераду, нудио је да их бере онај коме треба. Добар је то човек, вредан и поштен, помогао би увек за шта год треба, али живи тешко, јадно и сиромашно. Читав живот му је тежак и мученички, никаквих примања нема, ако мисли преживети онда мора ићи копати, чистити, шта год радити не би ли зарадио сто куна. Није ни то био проблем када је био здравији, али сада више нема ни здравља ни снаге да то може, а биће све теже. Није данас лако живети без струје, воде, фрижидера, шпорета или кревета, живети као пас а не као човек. Било је људи који су ме питали што се мешам, што тражим да му се помогне, али мени није људски гледати човека да се тако пати, а да му се бар не покуша помоћи. Видели сте где живи, где спава, и гладан би био да сад не добија тај оброк. Можда је људима тешко поверовати у ово што причам, али ко сумња нека дође па се сам увери. Најлакше је окренути главу од туђе муке јер, како би стари народ давно рекао „Сит гладном не верује“ – завршава Тина нашу причу о Банету.

Причу на коју више немамо шта додати ни одузети. Причу на коју нам је, као људима, и морална и душтвена обавеза макар указати.

Преузето са: Срби.хр