Бјелановићи из Кистања – деца на понос родитеља и народа ком припадају

У засеоку Бјелановићи у близини Кистања живи шесточлана породица истоименог презимена Бјелановић. Њихово четворо деце поред школских обавеза помажу родитељима у одржавању њихове фарме магараца.

Четворо деце породице Бјелановић узраста од осам до шеснаест година, поред редовних школских обавеза, посвећено брину о својој фарми магараца, телади, али и о осталим бројним животињама захваљујући којима ова породица себи обезбеђује егзистенцију. И док већина друге деце, бар када се ради о њиховим вршњацима, слободно време након школских обавеза проводи за компјутерима, таблетима и мобилним телефонима, неретко истичући како тиме „убијају досаду”, а стицање радних навика остављају за нека друга времена када одрасту, код Бјелановића времена за доколицу и беспосличарење нема баш као што нема ни простора за досаду.

Наиме, након што одложе школске торбе и изврше домаће задатке, тек тада их чекају обавезе око сакупљања магараца по кршу, њихово храњене, чување младе телади или неких других домаћих животиња којима ово домаћинство обилује. Оно што је некада красило свако узорно домаћинство на селу, честиту и радну породицу, децу која се од малих ногу уче основним животним вредностима и навикама, код Бјелановића се, ни у ком погледу, није изгубило.

У данашње време, када се деца већином одгајају усвајајући неки нови, модернији, систем вредности, где се више пажње посвећује луксузнијим и комфорнијем начину живота, чешће обитава у виртуелном него ли стварном свету, а жеље вежу искључиво за скупе поклоне и шарене машне, Сара, девојчица од петнаест година, својим постојањем пркоси свему томе. Док у рукама, попут плишане играчке, носи младунче магарца, или пуле како се то народски овде каже, о настанку породичне фарме прича са радошћу и усхићењем какву код деце све ређе можемо да видимо.

– Моја жеља одавно је била управо та да имам једно магаре. Желела сам да се ја бринем о њему, да буде моја обавеза и мој хоби. Та жеља ми се остварила пре пар година баш на Божић, добила сам једну магарицу, а ево сад имам 30 грла. Има их великих и малих, истарских и далматинских, послушних и размажених, али и оних тврдоглавих, лењих и злочестих баш какви и људи знају да буду када их пореде са магарцима – са осмехом набраја Сара.

Свако магаре има своје име
Никада није, каже, размишљала о њима као могућности да заради новац, већ више као о занимацији и обавези коју је сама прижељкивала. Како је које магаренце долазило на свет, тако се о њему бринула са намером да га задржи. На питање зашто баш те животиње, одговор тешко може да да јер превише је симболике и епитета које везује управо за своје љубимце.

– То су пре свега драге и племените животиње, са погледом који вам говори више од речи. Иако сам једно време размишљала и о коњима, схватила сам да су за наш кршевити крај прикладнији магарци. Овде су људи раније магарце држали да би на њима доносили по неко дрво из шуме или односили жито у млин. Магарци би имали самар на који би седао онај ко из неког разлога није могао да пешачи, па су их тако превозили на одредиште. Магарац је један од препознатљивих симбола Далмације и ја их волим баш такве какви су. Ено видите оно мало пуле, то је Звончица, и како човек да не воли животињу кад је сва тако преслатка, пуфнаста и умиљата – тепајући својим љубимцима прича Сара.

Од постојећих 30 свако магаре има своје име, за свако се зна када је, где и од које мајке дошло на свет. Све су то подаци које Сара, што би се рекло, држи у малом прсту. Како и не би кад је у већини тих тренутака била више него присутна, асистирала ако нешто крене како не треба. Петнаест година, чини се, премало за то искуство, али не и ако познајете Сару.

– Нисам имала искуства са магарцима, али јесам са кравама и телићима. Било је ситуација када је требало да помажемо крави да се отели, па смо мама и ја то радиле. А онда када дође на свет, ако не може само, морате младунче нахранити млеком. Ако има код мајке, добро је, ако не, онда на бочицу, све док не ојача – сад већ вешто и смело објашњава Сара.

Обавезе око животиња су свакодневне, без паузе и нерадног дана. Зима или лето, киша, сунце или бура, свеједно је, животиња не сме бити ни гладна ни жедна.

– Старији брат и ја идемо пре подне у школу у Книн, и онда родитељи ујутро пусте магарце из штале вани, у пастире. Млађа сестра и брат иду у школу у Кистањама. По повратку из школе свако има своја задужења. Неко од млађих двоје иде са мном да сакупимо магарце и дотерамо их у шталу. Старији брат довезе храну, сено, сламу, воду, све што им треба, и кад их нахранимо затварамо их у шталу. Сад, у зиму, је мало незгодно, дан је кратак, испаше је мање па их изгонимо доста далеко, треба их више пазити јер има вукова, чагљева па је ризично да остају сами – детаљно појашњава Сара.

Животиње на паши надгледају дроном
Но нису магарци једина обавеза. Како нам каже, ту су још и телад која најчешће иду са њима и о којима посебно треба водити бригу. Отац и мајка имају превише обавеза око 150 грла крава. А ту су и козе које су, како кажу Бјелановићи, биле жеља дванаестогодишње Јоване.

– Имамо десет коза, и то су моје љубимице, због мене су их купили. Козе је лако чувати, нису превише захтевне, а и јарићи су баш преслатки – каже Јована за које су козе, како каже „баш фора“.

Осмогодишњем Илији то нису козе, он каже како највише воли краве, међу којима је његова љубимица Бошка. Уз краве ту су гуске, патке, кокошке али и рибице. Крава се, каже, не боји, али гускама баш и не верује.

– Имамо и зечеве, папагаја, рибице у акваријуму. Њих највише волим, као и краве. Не знам баш сва имена јер их је превише, али знам онима које волим. Не бојим се да ће ме нека ударити, све су навикле на мене, али гусака се бојим, њима не верујем ништа – искрено ће Илија који због гусака и штап увек носи при руци, чисто да виде на кога не би смеле.

Иако невољан да прича као свој млађи брат и сестре, шеснаестогодишњи Александар увек је ту да одради свој део посла. Он је задужен да довезе храну, помогне оцу, али и подигне дрон којим Бјелановићи модерне технологије користе у практичне сврхе.

– Ако краве или магарци оду мало даље, зађу у крш па их не можемо пронаћи, тата каже Аци да подигне дрон, да видимо где су. Кад их он лоцира, онда ми идемо на терен да их пронађемо – практично појашњава Илија.

Породица за пример
Због свих послова које у селу обављају, никада нису размишљали о томе како ће њихови вршњаци на то гледати. Временом су љубав према животињама само пренели на своје школске пријатеље у граду, па сада неретко и они сами искажу жељу да им дођу за викенд, да дан проведу играјући се и дружећи са њиховим љубимцима. Делом и због тога, али и већим делом због васпитања којем их родитељи уче, Бјелановићи кажу како им друштва најчешће не фали иако су једина деца у засеоку.

– Идемо у школу, одлазимо на рођендане, славе или неке друге прославе код наших пријатеља. Викендом и празником одлазимо на литургије, најчешће у манастир Оћестово, и тамо се увек дружимо са драгим људима. Ту нам је манастир Крка, црква Светог Ћирила и Методија у Кистањама, у Оћестову је сестра Герасима која нас са радошћу дочекује, па стижемо свуда. Браћа помажу свештенику у олтару, отац звони, сестра и ја смо за певницом а мајка у кухињи. То нам је саставни део живота, то волимо, тада смо сви заједно и радост делимо са другим људима – поносно прича Јована, несвесна примера и лекције коју би овим могла послати многима.

И није то само дечија прича, то су Бјелановићи, то је њихов систем вредности, њихов живот и њихова свакодневица.

– Бјелановићи су најбољи пример оне праве, исконске и хришћанске породице. На жалост они су једина деца у овом засеоку, али то што их имамо је вредност у сваком смислу. Вредни су на пољу рада, али и на том духовном пољу. Читава породица је таква. Људи попут њих су драгоцени за читаву Епархију, не само за њихову цркву или манастир, јер када год би им затражили што се каже „испружену руку“, увек су ту да припомогну и увек смо добродошли једни код других. Начин на који ова деца одрастају, њихова одговорност, посвећеност али и љубав према селу и животињама, одраз су њихових родитеља, неког бољег времена где су се неговале и цениле праве вредности, али и пример и подсетник свима нама – каже професор крчке Богословије Мирко Врањеш, који годинама уназад познаје породицу Бјелановић.

За крај наше приче, донекле вођени оствареним жељама са почетка, питали смо Бјелановиће које су то њихове жеље и планови за крај ове календарске године.

– Волела бих да завршимо шталу до краја, да направимо још боље услове за магарце. Можда бих тада почела и да музем магарице, да имамо магареће млеко, па да то унапредимо у нешто више. За сада то нисмо практиковали, осим када неко има проблем, када ми се пријатељи обрате да је неко болестан и да им треба за здравље као што је било у корони, онда одвојим пуле и помузем колико треба. Ми ово волимо, али и живимо сви од овога, па увек има простора за напредак. Уписала сам средњу економску школу, па када завршим да могу бити и књиговођа у домаћинству, и да припомогнем родитељима – у даху изговара Сара.

Жеље које се, баш као и они, разликују од многих. Једноставне, практичније и другачије од оних које могу стати у кутију испод бора, јер они су мали људи од великих дела. Деца која својим примером сведоче све оне вредности о којима многи још увек само пишу и причају.

Преузето са: СРБИ.хр