Братунац: Представљена књига “Битка за Сребреницу-рат за цивилизацију”

Књига “Битка за Сребреницу-рат за цивилизацију” аутора Душана Павловића у суботу је представљена у Братунцу, уочи обиљежавања 27 година од великог српског страдања у средњем Подрињу од 1992. до 1995. године.

Директор Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица Милорад Којић рекао је да је веома значајно истаћи да Срби овдје траже само истину, односно да су током рата и они страдали, те да ова књига буде реално сагледана и прихваћена јер води ка помирењу.

– Ова студија је један од међународно прихваћених механизама за вансудско доказивање истине и аутор је настојао, што је у великој мјери и успио, да користећи бројна документа цјеловито сагледа српска и бошњачка страдања у Сребреници и око ње – рекао је Којић.

Колико је важно истражити истину о дешавањима у Сребреници и демантовати наратив који говори само о бошњачким жртвама потврђују документовани подаци о страдању 2.679 Срба у овој регији, за шта је осуђен само један Бошњак на 10 година затвора, док су за страдање сребреничких Бошњака осуђена 53 Србина на 730 година робије.

Он је рекао да је књига документарно дјело настала као плод ауторовог дугогодишњег рада на тражењу несталих у БиХ и истраживања документарне грађе бошњачко-муслиманске провинијенције.

Књига се састоји од 30 поглавља која чине три цјелине, и то период од почетка рата до јула 1995. године, затим јули те године и анализа догађаја у Сребреници након рата.

Он је захвалио аутору књиге, општини Братунац, Удружењу логораша регије Бирач, братуначкој Борачкој и Организацији породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила, Удружењу породица несталих Братунца који су помогли Републичком центру да организује ову промоцију.

Рецензент Горан Латиновић рекао је да је књига одговор на западни наратив и негирање историјског постојања Срба западно од Дрине и једностраног приказивања историје и ратова деветесетих година прошлог вијека након распада Југославије.

Латиновић, који је професор са бањалучког Универзитета, каже да књига малим дијелом говори о некажњеним злочинима за убиство око 2.000 Срба на почетку и током рата на подручју Сребренице, Братунца и Зворника, што је био наставак усташких злочина из Другог свјетског рата.

Његово мишљење је да је битка за Сребреницу била и битка за одбрану Братунца и Зворника од припадника муслиманске 28. дивизије која је стално правила диверзије из Сребренице, заштићене зоне УН која никад није демилитаризована.

У случају догађаја и пада Сребренице у јулу 1995. године и злочина који су почињени, Латиновић каже да руководство Републике Српске никада није наредило убиства и да су западне силе у тим догађајима имале своју посебну улогу и касније су те догађаје представљале у складу са својим интересима.

Сценарио за жртвовање Сребренице, према ријечима Латиновића, припремило је муслиманско руководство у Сарајеву. О томе говоре бројни бошњачко-муслимански документи на основу којих је највећиом дијелом књига настала и она демистификује неистине, инсинуације и једнострану историјску слику и наратив о тим догађајима.

Он каже да су то наметнуле западне силе, те историчари из Загреба и Сарајева неистинитим тврдњама о обиму и начину страдања сребреничких Бошњака у јулу 1995. године.

Аутор Душан Павловић је рекао да је Сребреница једна од најболнијих тема посљедњег рата у БиХ, истакавши да се дуго бавио истраживањем страдања свих у БиХ, а посебно свог српског народа о чему су у свијет послате полуистине.

Он је истакао да је ова књига настала дугогодишњим радом на тражењу и ексхумацијама несталих и проучавању документа, већином бошњачких, а дијелом Војске Републике Српске и УНПРОФОР-а који је као међународни војни фактор био у Сребреници.

Говорећи о зауизимању Сребренице, Павловић наводи да је до тога дошло након муслиманске офанзиве за деблокаду Сарајева 16. јуна 1995. године, када је њихово руководство наредило јединицама у енклавама Сребреница и Жепа да крену са диверзијама, што су они и чинили.

– Знало се да се припрема офанзива на Крајину и одлучено је да се ослободи дио јединица Војске Републике Српске које су везиване за енклаве. Међутим, због слабог отпора кренуло се у потпуно ослобађање те територије у којој је активни састав 28. дивизије такозване Армије БиХ бројао 6.000 добро наоружаних војника, а у резервном саставу било је још 7.000 војника у Сребреници и око 2.000 у Жепи. У напад је кренуло око 1.500 српских бораца и ушли су без већег отпора у ово мјесто – подсјетио је Павловић.

Он је нагласио да при уласку у градић српска војска није знала гдје су припадници 28. дивизије и мислило се да су се повукли у базу УНПРОФОР-а у Поточарима.

– Из муслиманских докумената се види да се та дивизија постројила у селу Шушњару и одлучила се за пробој према Тузли јер им је потпуно изостала помоћ из Сарајева – рекао је Павловић.

Он каже да је бошњачка војска оставила и жртвовала цивиле и упутила их ка бази међународних снага у Поточарима, што је несхватљив и незабиљежен случај у историји ратовања, да се цивили оставе на милост и немилост и да буду маска или жртва за одступницу наоружаних војника.

Павловић је наводио бројне примјере и начине страдања војне муслиманске колоне при повлачењу када је на различите начине погинуло више хиљада њихових војника приликом гранитирања Војске Републике Српске, међусобних сукоба и обрачуна, суицидима, уласком у минска поља у општој колективној паници која је завладала у другом дијелу колоне у којој је био резервни састав.

Он каже да је у пробоју, према бошњачким документима, погинуло најмање између 4.500 до 5.500 муслиманских бораца или више од двије трећине активног састава.

– Неке групе муслимаснких бораца су заробљене и, иако никада нико из руководства Републике Српске није наредио да се заробљеници убијају то се, ипак, десило и то је злочин, док је евакуација око 25.000 бошњачких жена и дјеце коју је обавила Војска Републике Српске свијетли примјер војничког односа према цивилима и заробљеницима – истакао је Павловић.

Он указује да су појединци одлучили да ликвидирају неколико већих група заробљеника без наредбе и да никада нису имали храбрости да кажу да су то учинили и за чији рачун, чиме су нанијели срамоту српском народу и војсци.

Павловић истиче да је најмање страдалих било на челу колоне која је имала обезбјеђење, а сачињавао ју је политички и војни врх сребреничке енклаве.

Говорећи о страдањима Бошњака у јулу 1995. године, Павловић тврди да их је највише погинуло у борбама, али да су сви након мјесец дана у Тузли пописани као нестали, додавши да се ти подаци приказују јер се тај списак претворио у списак жртава ратних злочина које се сахрањују у Поточарима.

Према Павловићевим ријечима, сви ти нестали су укопани у Поточарима као борци са шехитским нишанима изнад гробова, што показује да је ријеч о војницима и да је Меморијални центар у Поточарима потпуно војничко гробље.

Он указује да су неки команданти који су погинули на Баљковици приликом пробоја српске линије фронта били пренешени и сахрањени у Федерацији БиХ, да би касније били ексхумирани и укопани у Поточарима.

– То све указује на манипулације о начину страдању муслиманске војне колоне у јулу 1995. године, јер тада нису страдали бошњачки цивили него искључиво војници и то већином у борбама и, нажалост, мањи дио оних који су били заробљени, за шта се стидимо јер починиоци нису још признали да су то самоиницијативно поступили – закључио је Павловић.

Начелник братуначке општине Недељко Млађеновић је навео да ова књига објективно сагледава дешавања у Сребреници и око ње у току и након рата.

– Не желим умањивати ничије жртве, али ради будућности и помирења на овим просторима потребно је доћи до истине о ратним догађањима и злочинима којих је било на свим странама. Режирање, историјских података и манипулација жртвама, што раде нека бошњачка удружења и институције уз помоћ дијела међународне заједнице, не може довести до истине и помирења – рекао је Млађеновић.

Он је захвалио свима који говоре истину о Сребреници јер то потврђује и српска страдања у овом крају.

Преузето са: www.rcirz.org

Подели са пријатељима:
Оцени овај чланак
Нема коментара

Напишите коментар