„Деворни“ – нови роман Слободана Амановића

Објављен је нови роман сликара и писца Слободана Амановића (Врбник код Книна, 1953) под називом Деворни (странац). Аутор у овом роману говори о Томи, човјеку странцу за све и свуда, рођеном на Далматинском Косову, који као младић започиње своја лутања по свијету, да би на крају завршио у Аустралији. Одвојен од најрођенијих на почетку својих мигрантских лутања, поново се састаје са њима када је у завичају – Крајини почео рат, тада се и они придружују Томи у далекој Аустралији.

Сам топоним Косово поље Далматинско, како каже један од рецензената романа, Милијан Деспотовић, увезао је укупну српску душу и просторе, љубав према српским просторима који су сваки за себе Косово.

– Ту љубав Амановић је укаменио језиком и лирским описима и записима, осликао да их његов читалац може понијети са собом, нема нама изласка из њих. „Човјек са камена” једнако преживи и муку и радост, његово искуство и сазнање је сложено у Амановићевим списима. Ово је у неку руку и истраживачко штиво српске традиције на овим просторима. Посебно када описује рађања, породични ред, женидбе, смрти, насљеђа, кумства…

Роман је прожет дијалозима који се темеље на мудрим изрекама, псовкама карактеристичним за динарце:„Муч орле док туке говоре”; „’бем ти Боже кад сам ти да атресу”; „Пушти будалу нек зјака и манита”; „Клон се цуре богате, језик јој је већи од лопате”; „Над њом се мушке гаће не дријешиле”…

Љубав је у центру пажње, и то брањена љубав Перле и Томе који су отишли из завичаја на различите стране, не знајући једно за друго.

– Кроз Томин лик Амановић је описао одлазак и неизвјесност. У иностранству Тому хапсе и послије присилне војне обуке ангажован је као легионар са именом Пустињска Лисица на сјеверу Африке. То је вријеме отварања рата у Вијетнаму када он покушава да побјегне, да се спаси пакла у коме се нашао. Почињу његова нова мигрантска лутања… Доспио је у далеку Аустралију да би у њој живио, али не и да би се скрасио. Смирење је увијек на родној груди. Тамо гдје, како каже Амановић: Снијег сабија у закутке лишће с јесени пало.

 Амановићеви описи природе израз су његове велике љубави према њој самој.

– Овај роман, заправо, говори о сукобу појединаца и свијета, о апсурду, а апсурдно стање је трагично стање,  рекао је у предговору романа Милијан Деспотовић.

Миле Медић, такође рецензент, говори о симболици наслова овог романа која је тајновита и за ту ријеч знају само људи са Врбника.

– За њу не знају други људи из Крајине. У ријечи деворни има нечег од пустог турског деверања, тешког и мукотрпног животарења, наопаког, пустог и настраног живљења. Има деверања и код Вука, Кочића, Андрића и код других крајишких писаца, али деворног нема нигдје него у Врбнику и околним селима. Бити туђ свуда, у кући у којој си се родио, у селу, у крају, у земљи својој, а нарочито ван земље у бијелом свијету – то је деворни, тај вјечити скитница, који нигдје нема мирна мјеста, осим у гробу. Туђ себи, туђ својима, туђ туђима.

Карактеристично је за наш народ да им се пред крај живота, послије лутања по свијету и рада у туђини, јави неописива жеља да им вјечни дом буде у завичају, међу својима.

Поред Томе, који је главни лик, ту је и Перла, најбогатија и најљепша дјевојка у селу, коју отац, нажалост, није дао за Тому.

Стеванија, жена која све зна и све може, посебно је интересантан лик овог романа. Шта год да је говорила, сипала је око себе смијех и шалу. Тако је духовито описала и дан када се удавала: „Бого мој, мислим се оћу ли видјети бар тај мрс и кру, па нек иде к врагу, и довратак и уџара. Изнесоше вечеру, кукала ми мајка. Оно кумпјерићи к’о брабоњци, запретани у лугу, испечени. Уза њи’ бота пуре дере грло ка’ гаргаша, тврда мо’ш чојка убити, ако га добро сватиш у главу. Мучим ја и трпим, шарка би се одаме отровала, а шта ћу, волим мог мајкана, издураћу.”

Књига се чита у једном даху, изазива и сузе и смијех. Препуна је заборављених ријечи и израза, клетви, псовки, поређења… Права је ризница старих драгоцјених ријечи. Поред невјероватних описа природе, аутор нам је дочарао и обичаје, људске карактере и комичне ситуације. Ова књига по свом садржају и квалитету свакако ће бити дио баштине крајишких Срба.

БИОГРАФИЈА:

Слободан Амановић је рођен 19.11.1953. године у Врбнику код Книна. Своје школовање, рад и живот, везао је за Далмацију све до 1995. године. Од тада живи и ради у Београду. Сликарством се бави више од четрдесет и пет година. Његове слике налазе се у музејима и колекцијама широм свијета. Члан је УЛУС-а. Објавио је два романа Посљедњи смоквин лист (2015) и Коб (2017).

 

Новинар Српског кола

Драгана Бокун