Ђорђе Личина: За Бановину никад чуо

Ђорђе Личина, новинар, путописац, књижевник и рођени Банијац, недавно је објавио своје животно дјело. Ради се о „Банијском рјечнику“ (Завичајно удружење Банија, Суботица 2019.) који је марљиво скупљао и писао чак 40 година. Тим поводом разговарали смо с Личином, дугогодишњим сурадником „Портала Новости“, који преко 500 тједана, из број у број у свом „Стогодњаку“ подсјећа што се догађало прије стотину година на овим просторима.

Страсти за ријечима никад вам није недостајало. Међутим, рјечник је ипак нешто друго. Упустити се у авантуру израде епохалног дјела, као што је то „Банијски рјечник“ у којем су на тисућу страница сабране „мало познате и непознате ријечи и изрази, обичаји и вјеровања, необични надимци и друге занимљивости у староговору Срба са Баније“, како је књига поднасловљена, велики је потхват. Има их, наиме, 8300, пребројао је језикословац Живко Бјелановић у свом поговору. Занимљив је повод који вас је потакнуо да кренете у овај посао који је потрајао 40 година? Јесу ли вас приликом истраживања понекад, да се послужим изразом из рјечника, гледали као да сте саграјило?

Саграјило, што ће рећи симпатично спадало, још је доброћудна и прихватљива ријеч за некога тко се бави послом којег многи други мало или нимало не разумију или довољно не цијене. Прије би се могло рећи да су ме, док сам од села до села скупљао те лингвистичке рбање, гледали као чудака, велику дангубу, да сам особа која улудо троши дане на тамо неке бескорисне ствари и мало разумљиве ријечи којима се више нитко или мало тко служи, једноставно да, како би то моји Банијци поспрдно казали – носим дим на таван! Дакле, да се бавим послом од којег можеш добити само жуљ на – лакту! Али, унаточ свему и без обзира на све препреке с којима сам био суочен, ја никад нисам одустао од тог свога завичајног рјечника, јер сам знао да ће у њему остати све – и традицијска баштина, и повијесна свједочанства, и обичаји, и вјеровања, да ће остати једна занимљива прошлост српских дијелова Баније, као својеврсни контрапункт забораву. Размишљао сам: староговор банијских Срба, њихова архаичка абецеда, да тако кажем, опстат ће само ако остане забиљежена. Сјећања нису довољна, није довољна ни љубав према тим сјећањима и људима, чак ни усмена предаја о њиховим прошлим и садашњим оловним временима. Ваљда је сваком јасно да нема никакве користи од онога што није записано.

Банијци немају посебне изразе за ријечи потрес и земљотрес, него изразом покаранија покривају све несреће, невоље и муку банијског човјека

А повод за рјечник? Могло би се казати – случајан. Послије очеве смрти у писаној оставштини пронашао сам његов дневник са стотињак ријечи уз које је стајала опаска – тако ми диванимо! Очеве биљешке су ми одједном родиле идеју, али само идеју, не учврстиле и одлуку, да на постојеће ријечи дописујем своје, онако како сам их и од кога раније чуо. Но, и прије тога, још на студију у Загребу, на наговор свога професора Твртка Чубелића почео сам изучавати и скупљати лирске народне пјесме с Баније. И све је на крају прерасло у рјечник. А како је тај посао из дана у дан све више растао можда најбоље илустрирају бројке: седамдесетих година прошлог стољећа рјечник је имао скромних 2346 ријечи и израза. С временом, захваљујући добрим људима, који су ме чак и у тешким ратним временима звали да би ми дали неку нову ријеч или ми испричали какву згодну анегдоту с Баније, ријечи је било све више: 2003. године 3980, двије године касније већ близу 4500, док рјечник на крају није нарастао на 8311 ријечи и израза. У рјечнику је такођер 706 имена, 1584 презимена, 1212 надимака и 1580 топонима с Баније. Највише је мало познатих и непознатих ријечи и израза који почињу словом П – чак 902! Слиједе затим слова К – 812, С – 541 и Ш – 504… Најзаступљенија су имена на слово М – има их 93, те на С – 81, Д и Ј – по 57… Презимена на М има 158, на К – 157 и Б – 135, а надимака на К – 117, М – 106 и П – 95! Топоними су најзаступљенији под словом К – има их 172, под М – 140 и под П – 136! И на крају: од укупно тих 8311 ријечи чак их 5185 има потврду у писаним дјелима банијских аутора или аутора који су писали или пишу језиком каквим се говори у српским дијеловима Баније, као и у другим изворима везаним искључиво за Банију. Професор Бјелановић је то назвао својеврсном акрибијом, и хвала му на томе. И да: један дио ових ријечи користи се (или се користио) и у другим говорно сличним подручјима бивше Југославије, што значи да нитко нема ексклузивно право ни на једну од тих ријечи, како нас то и данас често желе увјерити они који су језик претворили у политику, политику у оружје, а оружје у рат.

Ода завичају

Натукницу за „Банију“ искористили сте да напишете прелијепу оду свом завичају, појаснили откуд уопће тај топоним, али и објаснили опозив према Бановини, што је питање којим се јавност задњих тједана и политички препознаје и дијели, па хајде да појаснимо што не ваља с Бановином?

Повијесно гледајући и Банија и Бановина су легитимни називи за ове просторе. С једном једином, али чини ми се, битном разликом: Бановина је, наиме, био назив за широко подручје које се протезало од Карловца, па све до данашњег Иванић-града, а у међупростору су се налазила три ужа географска подручја – Кордун, Банија и Мославина. У својих седамдесет и нешто година живота никад и ни од кога нисам чуо да овај крај назива Бановином. Увијек је то била само Банија. У Глини је своједобно постојао ногометни клуб „Бановац“, али исто тако и „Банија“. У својем рјечнику под натукницом Банија уврстио сам једну легенду која на свој начин говори о томе како је Банија добила свој назив. Легенду сам шездесетих година прошлог стољећа чуо од Николе Дробњака из Малог Граца који је често свраћао у нашу кућу у Драготини. По њој, у неком селу подно Шамарице, живио је становити Књапо јако хвалисаво чељаде, који се ни у што није разумио, а све је знао. Па тако и како је Банија добила име. По њему, тврдио је он, још у вријеме док је радио као коњушар код бана. Баш због тога коњушарства, а и те везе с баном, остала му је узречица – бан и ја! Кад је бан умро, Књапо се досјетио, па казао: „Оде бан, али остаде његова и моја земља, Банија!“

Повод нитко не би зажелио, али испало је да је природна катастрофа, заједно с Банијом, у медије вратила и банијски дијалект, па се након дуго времена поновно могло чути како се говори у том дијелу Хрватске. Које су специфичности банијског говора? Занимљива је епизода коју спомињете кад ваш пријатељ није успио нити разазнати тему о којој говори Банијац…

Да, прилично згодна епизода с пријатељем из Драготине. Питам га што је ново у селу, а он по своме: „Бо’ме, кичмаса. Јере питаш? Шуба швењкала, Божо и Џака андрљају по Крејачићу, Куса куљава с Пидом, Столиџан више не абадјера Шпећија, Паздрк се ачи кај бена, по гмајни разбацани рбањи, Сејка развалила и немој ме тентати да ти кажем с ким.“ Тешко да ће неко до краја разумјет што ми је пријатељ рекао. А рекао је, али по своме, све новости у селу и то својим специфичним говором каквим се овдје говори већ стољећима. Језик мога завичаја дошао је на ове просторе у 17. стољећу. И није до краја аутохтон, јер се, разумљиво, многим туђицама није могао отхрвати. Посебно турском језику, који је пак био посредником и многих посуђеница из арапског, перзијског и грчког језика. Наравно доласком у ове крајеве говор је с временом попримио и значајна обиљежја германизма, али су исто тако видљиви утјецаји француског, мађарског, па чак и енглеског и талијанског језика (авлија, антрешељ, цима, цимента, ћено, ћиверица, драм, дурати, гањак, гобеља, кесер, киријаши, клампа, коперта, лавор, маштелић, награисати, панта, парип, стокуш, шикуција, шкап, теркија, зеру и др.). Једна је од карактеристика и тзв. гутање или испуштање самогласника и сугласника у именицама и глаголима, али и у другим врстама ријечи: ‘бртаљка, ‘гроном, јап’ка, ‘Мерика, ‘шен’ца, Тодров’ћи, ‘ворић… Глас х као да не постоји, што се исто тако може казати за глас ф: ма’уна, жогар, грота (грехота)… Исто тако говор није лишен непотребног и погрешног додавања и одузимања гласова у појединим ријечима: строшак (трошак), урмокар (урар), дедер, годијер, мам (одмах), Лавић (Влаховић) и др. У староговору банијских Срба налазимо доста лијепих ријечи које су се потпуно изгубиле из стандардног књижевног језика: говедарица, кошуљац, ножице, периљак, сапињача, савитак, али и ријечи, строге локализме, које готово и не налазимо у неким другим подговорима: артовина (коров), цакло (рендгенски апарат), чакрлија (дјеца), ћилица (чахура), ћуксара (шумска жељезница), ђотлак (каљужа), изад (заход), изим (због), изјазмити се (јако се наљутити на некога), јере (зашто), кичмаса (гужва), микенда (бијег), начак (нејак), најаз (широм), пачамат (невоља)… И на крају, у говору се користе и два нова гласа, непозната у нашем стандардном писму, нешто као „мекано“ Ш и Ж – С* и З*. Обично се користе кад се иза консонаната С и З нађе глас Ј: бес*еда, гус*еница, прос*утра, с*адурмити, с*ајити, с*едок, з*евкарити…

Судећи по „Рјечнику“, Банијци немају посебне изразе за потрес и земљотрес?

Точно, немају. Али имају ријеч која покрива све несреће, невоље и муку банијског човјека. Покаранија! То је права и једина ријеч за све – и за потрес, и за земљотрес, и за болест, и за сиромаштво, и за срушене куће, и за угинулу стоку… Пошаст, зло и наопако, горка судбина, каткад и шпаст, а ако је нешто мање ружно и мање тегобно, онда може и антрешељ – што би била неприлика, брига, тежак терет… Покаранија се не користи једино за смрт. Према њој се Банијци односе као и сви други: уплашено, смјерно и са изреком која увијек покрива све – далеко јој кућа!

Бјелановић пише да је „Банијски рјечник“ намијењен онима који се поистовјете са судбинама људи некадашње и садашње банијске стварности. У том смислу врло је актуалан. Да ли је и вас погодио потрес?

У самом предговору за „Рјечник“ одмах сам желио отклонити све недоумице. Нисам, наиме, желио неку високоумну књигу, намијењену знанственом раду, већ лагано, популарно и глатко штиво које ће сватко разумјети и радо прочитати и које ће моћи успутно помоћи у изучавању говора овога краја. Није ми, дакле, била никаква накана да се упуштам у писање лингвистичке студије о староговору свога завичаја. Нити сам томе дорастао, нити је то за овај рјечник било од неке суштинске важности. Прикупио сам, без икаквих великих претензија, једну малу збирку прича и причица, ријечи и појмова од којих је добар дио већ одавно изван употребе, па их је – ако не ни због чега другога барем због тога – свакако требало сачувати од заборава. А то је била и моја једина накана кад сам се још прије готово пола стољећа прихватио тога посла. Притом свакако морам исказати дубоку захвалност бившем главном уреднику загребачке „Просвјете“ Милораду Новаковићу који је, као рођени Банијац, ипак препознао у рјечнику неке вриједности и дјеломично га објавио у листу. То се може казати и за Завичајно удружење „Банија“ у Суботици и његове уреднике Жељка Тинтора и Милана Д. Миљевића који су пак рјечник отели потпуном забораву, приредивши га као књигу с више од 1000 страница.

А потрес и ја? Већ доста дуго, из објективних разлога, нисам био на Банији. У Драготини имам родитељску кућу коју сам прошле године био спреман бесплатно уступити некоме за становање и с тим у вези већ сам био обавио неке разговоре. Међутим, сада ми је драго да се то није остварило, јер не знам колико је кућа оштећена и како би станари прошли у њој у овој катастрофи.

Најважнија разлика

Има ли разлике у говору Срба и Хрвата у том крају?

Има и нема, овиси о томе како тко гледа на тај говор. Банијца, био Србин или Хрват, увијек ћете препознати по мелодији његове реченице – успорена је, отегнута и има посебан нагласак. Кад је ријеч о лексику ту већ постоје разлике – у српским селима ријетко ћете, рецимо, чути ријеч лијевак, већ само тратијер, док се у хрватским селима може чути и једно и друго. Или ријеч стокуш, бакалар. Добар пријатељ из села Хајтић, код Глине, упозорио ме је да је ту ријеч чуо једино у свом селу и нигдје другдје, иако је прошао доста и српских и хрватских села. Мноштво је сличних примјера. Али, кад год би се кренуло с причом о разлици у говору Срба и Хрвата у том крају незаобилазна је она која говори о слову Ч и Ћ. Јер, ни једно слово (глас) причали ми о њему учено или кроз шалу, кроз књиге или у биртији бјелоданије не осликава разлику у говору и писму, па тако и у менталитету банијских Срба и Хрвата, као што је то ријеч о словима Ч и Ћ. Међу Србима нема онога који ће помијешати слово (глас) Ч и Ћ, и то не само у изговору, већ и у писму. „Четрдесет и четири чавке чуче на чуки“ они никада неће изговорити „Ћетрдест ћетири ћавке ћуће на ћуки. С друге стране мало је Хрвата који ће тај изговор учинити савршеним. То су ваљда једина слова (гласови) због којег су на Банији лако летјеле главе. Можда никада не бих повјеровао у те и такве приче, јер сам их углавном слушао од успаљених глава, да особно нисам био актер једне сличне непосредно пред посљедњи рат. Скраћену верзију приче објавио сам баш у „Банијском рјечнику“. Урођено чистунство кад је ријеч о гласовима Ч и Ћ, особито у српским банијским презименима можда је најбоље исказао старина Душан Прибичевић из села Главичана, рекавши: „Ми смо у ствари Прибићевићи, али како нама више пада Ч него Ћ, кажемо Прибичевићи. Из комшилука нам је и онај познати Светозар Прибичевић. Он се звао Прибићевићем, али то не мијења ствар…“

Извор: Горан Борковић; Портал Новости
Нема коментара

Напишите коментар